Home / TEMA DANA / Kecmanovic: Srbija ne može ići svojim putem, jer nije ni Švajcarska ni Titova Jugoslavija..

Kecmanovic: Srbija ne može ići svojim putem, jer nije ni Švajcarska ni Titova Jugoslavija..

kecmanovic

Piše: Nenad KECMANOVIĆ, Fond strateške kulture
KADA su uoči prošlonedeljnog  samita „Berlinskog procesa” u Trstu jednog evrocinika upitali koji je, realno, domet te regionalne konferencije, on je lakonski odgovorio: „Šta fali da tamo popijemo originalni italijanski espreso i popričamo?”

U Trstu je u međuvremenu završena još jedna međunarodna egzibicija kojom je Brisel poručio Zapadnim Balkancima da im do daljeg nema ništa od članstva u EU. Ali da, uprkos tome, ne treba da gube nadu jer, evo, Evropa i dalje misli na njih.

Da bi Balkanci lakše progutali ovu kontradiktornu i dešperativnu poruku, Brisel je pored sve težih i složenijih procedura, standarda i uslova za prijem, proizveo i obilje inicijativa, asocijacija, koordinacija i sl. Ti surogati za članstvo treba zemljama i narodima regiona da održe iluziju da „svaki dan u svakom pogledu sve više napreduju” na evropskom putu, a da nikada ne stignu na cilj.

Ne škrtari se na parama.

Rojile su se raznorazne NVO, sa regionalnim sjedištima, zamašnim budžetima, skupo plaćenim direktorima, luksuzno opremljenim kancelarijama, brojnim kadrovima i međunarodnim projektima za manje ili veće prosipanje magle. A zovu se Evropski pokret, Inicijativa za jugoistočnu Evropu, EU u više brzina, Berlinski proces ili slično.

„Berlinski proces” pokrenula je kancelarka Angela Merkel 2014. pošto je EU zapala u krizu, a predstojeća konsolidacija je dugoročno isključivala dalje proširenje.

Bilo je predviđeno da u naredne četiri godine, a uz podršku Brisela, Zapadni Balkanci u pet i po država prevaziđu sve regionalne prepreka na putu za EU. Poslije inicijalnog skupa u Berlinu, a prije ovog u Trstu, održana su još dva godišnja okupljanja u Beču i Parizu, a kao glavni rezultat trogodišnjeg rada pominje se da je formirana Koordinacija za mlade.

Umjesto rješenja koja bi zemlje Zapadnog Balkana kolektivno pripremila za EU, za prve tri od ukupno četiri projektovane godine problemi su se samo umnožili.

Prevlaka je postala predmet spora između Hrvatske i CG, Piranski zaliv – između Slovenije i Hrvatske, most preko Pelješca – između Hrvatske i BiH, razgraničenje u Vojvodini – između Srbije i Hrvatske. Da i ne pominjemo uzavrele napetosti između Makedonaca i Albanaca u BJRM, nove razmirice između RS i Federacije u BiH, hronične između Beograda i Prištine

Na strani EU tokom protekle tri godine situacija se relativno još više pogoršala. Grčka kriza, Bregzit, migranti, Orbanovo soliranje,  distanciranje višegradskog kvarteta, rusofobija, podjela na njemačku i američku EU, gasni problemi sa Ukrajinom itd., doveli su Uniju na ivicu propasti.

Elem, nevolje Ivanova, Rame, Izetbegovića, Tačija, Vučića i regionalnih kolega su „mala maca” u odnosu na glavobolje Junkera, Tuska, Mogerinijeve i Hana. I nije baš jasno ko bi kome tu prije trebalo da pritekne u pomoć.

Ali, uloge su odavno podijeljene, i EU je ta koja pomaže Zapadnom Balkanu samo zato da u otvoreno evropsko dvorište ne bi ušli Rusi, Kinezi, Turci i da se u njega ne bi vratili Amerikanci.

Kada od balkanskih lidera iz Brisela traže da prije svega sačuvaju mir i stabilnost, oni hoće da kažu: „Ne talasajte, smirite se, sačekajte još da vidimo šta ćemo mi sami sa sobom, a vi dotle držite evropski kurs.”

Najkomičnije je što u čitavoj egzibiciji zdušno učestvuju i balkanski lideri. Ne zato što i dalje naivno vjeruju u evroperspektivu, nego zato što i njima valja da glume da bi zamazali oči svojoj nacionalnoj javnosti. Jer, kada više generacija političara narodu ponavlja bajke o evrointegracijama, kada svako evrobirokratsko „lijevo smetalo” – čim sleti na Surčin – svečano izjavi da je Srbija sve bliže Briselu i da je tamo jedva čekaju, kada se stvori mreža NVO čiji aktivisti šire evrofantazije, kada se narodu godinama tupi kako kao EU nema alternativu, te kada mnogi Balkanci na kraju povjeruju da će živjeti kao u Njemačkoj, Francuskoj ili Holandiji – onda je teško promijeniti ploču.

Osim toga, mehanizam evrointegracija je lukavo smišljen. Malo štapa, malo šargarepe – malo pretpristupnih fondova za namjensku potrošnju, malo besplatne tamo već zastarjele tehnologije, malo kredita sa kamatama Evropske banke, MMF-a, Svjetske banke. A onda se ispostavi da su banke Njemačke, koja „već godinama troši milijarde da sanira grčke finansije”, zaradile više od milijardu i po na kamatama.

Kada se jednom zagazi u evrokolotečinu, teško je izaći bez velike štete. Bregzit je, istina, izazvao mnogo razočaranja, tuge i vajkanja na obje strane, ali pravi problemi su nastali oko alimentacije zbog jednostranog razvoda braka.

Zato je u Trstu sve bilo u stilu uzajamnog sokoljenja između Merkelove, Mogerinijive i Hana, ispred EU, i visokih zvaničnika zemalja regiona: „Ti meni vojvodo, a ja tebi serdare” . Kada su, međutim, novinari Hana upitali za materijalnu osnovu brojnih projekata za carinsku uniju, zajedničko tržište, jedinstvenu transportnu zonu i sl. koje su nudili Balkanci, rekao je: „EU će obezbijediti početnih pet stotina miliona evra, a ostalo će poslovna zajednica!”

Pola milijarde evra na regiju od pet i po država zvuči gotovo neozbiljno, jer toliko su Kinezi spremni da ulože samo u fabriku guma u Pirotu.

Nije čudo što je Vučić prilikom posjete Turskoj, valjda poučen iskustvom domaćina Erdogana, zatražio od Brisela da mu se jasno i precizno kaže da li će Srbija biti primljena u EU i kog datuma. Naravno, takav odgovor nikada neće dobiti, i Tusk je mogao samo da mu kaže da će to biti „odmah po završetku dijaloga sa Prištinom”. A to praktično znači da će Tači, podržan od Brisela i Vašingtona, biti beskompromisan sve do punog priznanja Kosova, bez obzira na ustavne koncesije koje priprema predsjednik Srbije.

Ipak, Vučiću, bar što se tiče nacionalne javnosti i nije problem da prikoči prema Briselu. Razočaraće samo sve manji, evroentuzijastični, dio te javnosti. Većina koja nije predstavljena u parlamentu Srbije jedva će dočekati da ga podrži na evroazijskom putu, koji on stalno drži samo kao ucjenu.

Stariji pamte da se na tršćanskoj pijaci Ponte roso prodavala zapadna bofl roba sa siromašne Balkance, a da je SFRJ u SSSR izvozila robu široke potrošnje, na Bliski  istok – građevinske usluge, a kredite uzimala u američkim bankama. Vučić je zato požurio u Vašington sa adutom da „raketaši Vojske Srbije na vježbama NATO-a u Rumuniji upravo obaraju sve mete iznad Crnog mora”.

Pogodite čije?!

Da bi predsjednikova posjeta SAD protekla u što povoljnijoj atmosferi, vicepremijer je morao ponovo da odloži dodjelu diplomatskog statusa ruskom centru za vanredne situacije. A kakva li koincidencija, antonovi iz Niša upravo gase požare u Crnoj Gori i Hercegovini.

Prvi Vučićev susret u Vašingtonu bio je sa komandantom civilne garde – onom „paravojskom iz Ohaja”,koja nije ni NATO ni Armija SAD, nego „partner za mir”. Na kraju, kao šlag, došao je susret sa Pensom.

Neko će reći da Vučića u Moskvi prima lično predsjednik Putin, a tamo ga spuštaju na potpredsjednički nivo, ali ovoga puta i nije baš tako. Aktuelni potpredsjednik SAD je najviši predstavnik „duboke države”, koji se po ustavu automatski useljava u Ovalni kabinet ako odande, na ovaj ili onaj način, isele Trampa. A Vučić, sjećamo se, nije ni bio Trampov izborni navijač.

Rezultatima posjete naš predsjednik je, malo je reći, oduševljen: „Pens me ispratio do izlaza, što njegov prethodnik Bajden nije činio!”

Zauzvrat mu je rekao da će Tramp prilikom posjete Beogradu imati srdačniji doček nego igdje u regionu. To nije tačno, već i zato što nema šanse da preteknemo Albance u Tirani i Prištini, izuzev ako u međuvremenu na Terazijama ne podignemo spomenike Hilari, Vokeru, Sorošu i drugim eksponentima „duboke države”.

Dalje, rekao mu je da Srbija sa Rusijom ima prijateljske odnose jednako kao i sa mnogim drugim zemljama. To takođe nije tačno, jer prijateljstvo sa ovom zemljom, a zna to i Pens, nije uporedivo sa drugim. Objasnio mu je da „Srbija želi brže da rješava probleme na Kosovu”, što se valjda odnosilo na promjene Ustava Srbije. Ali time nije obradovao Pensa, jer Amerikanci baš preferiraju zamrznute konflikte.

Posjeta je sigurno poboljšala odnose dvije zemlje, a i od susreta sa amerIčkim biznismenima biće vjerovatno neke vajde.

Dok Njemačka „Berlinskim procesom” i sličnim kerefekama pokušava da Zapadni Balkan zadrži u zamišljenim granicama EU krajem 21. vijeka, SAD preko NATO-a žurno zaokružuju hladnoratovski sanitarni koridor oko Evrope prema Rusiji: baltičke države – Poljska – Ukrajina – Crna Gora. U avgustu će biti uključena i Makedonija, a Rumuniji su upravo za skupe pare utrapili američki protivraketni sistem „Patriot” kao sedativ za prethodno isprovociranu rusofobiju.

Sudeći po tome što je, kako reče, „uspostavio stalnu ličnu vezu sa Pensom i da ne želi da otkriva dio razgovora koji bi mogao da izazove pogrešna tumačenja”, ispada da je Vučić već našao alternativu za EU. Uostalom, reći će da cilj i nije punopravno članstvo u EU nego usvajanje evropskih normi i vrijednosti.

Možda bi bilo dobro da za predstojeći megaskup, najavljen povodom ustavnih promjena, na koji će biti pozvani i predstavnici crkve, civilnog društva, univerziteta itd., predsjednik proširi dnevni red. Da vidimo kuda Srbija zapravo ide. Svojim putem teško da može, budući nije ni Šajcarska ni Titova Jugoslavija. Rusija nudi energente i oružje. Kina infrastrukturu i investicije. EU i SAD se zajedno trude da ih u tome onemoguće. Ali, i da jedna drugu ometu.

Naravno, nije ni „Berlinski proces” za odbacivanje. Za šefa one Koordinacije za mlade izabran je naš omladinac Đuro Blanuša. Kada poraste, postaće Goran Svilanović i biće od velike nacionalne koristi. Skinuće se sa budžeta Srbije i sve do evropske penzije ići na espreso u Trst, na zaher tortu u Beč, na konjak u Pariz. Da malo porazgovara…

Šta fali?

 

Check Also

“Početkom 2019. Kosovo i jug Srbije dobijaju samostalnost” EVO ŠTA SE DEŠAVA

Predsednik Narodne stranke Vuk Jeremić tvrdi da predsednik Srbije Aleksandar Vučić ubrzava pregovore o razgraničenju …