KINA IMA PONUDU ZA POLOVINU PLANETE: DA LI ĆE OVO OKRENUTI CEO SVET NAGLAVAČKE?

Piše: Drmitrij DROBNJICKIJ

Predsednički kandidat iz američke Demokratske partije Džo Bajden odlučio je da na predizbornom skupu u Ajovi udari po `protekcionistima` zbog njihove preterane zaokupljenosti „problemom Kine“.

Svojim pristalicama je rekao: „Zar će Kina pojesti naš ručak? Ama, ostavite se ljudi! Znate li šta ću da vam kažem? Kina nama uopšte nije konkurent!“.

Zbog ovih reči su se na Bajdena kritički okomili i republikanci i njegove demokrate.

Drugi demokratski pretendent na Belu kuću – Tim Rajan – ocenio je da je potresno koliko je bivši potpredsednik SAD „neadekvatan sadašnjem stanju stvari“.

Saglasan sam sa misterom Rajanom. Bajden ili lukavi ili uopšte nije svestan promena koje su se u svetu dogodile za poslednjih 10-15 godina.

Nekada su u svetu postojale (u svim zemljama) sve osnovne „partije“ – prozapadna i prosovjetska… Približno 10 odsto pristalica obeju `partija` – smatrali su SAD i socijalistički blok silama dobra i iskreno su bili na njihovoj strani. To su – između 1960. i 1980. – bili ubeđeni globalisti, samo sa suprotstavljenim ubeđenjima.

Ostali su savez sa Moskvom, ili sa Vašingtonom, smatrali najmanjim zlom.

Čak je lider Demokratske partije Edvard Kenedi, koji je bio Bajdenov učitelj,1983. i 1984. pokušavao da uspostavi saradnju sa KGB da bi sprečio Ronalda Regana da osvoji drugi predsednički mandat.

Onda se sovijalistički blok raspao, a SSSR prestao da postoji, pa su nekui požurili da proglase `kraj istorije`.

Rukovodstvo Rusije tada uopšte nije nameravalo da se svađa sa globalnim načelstvom… Zapad ipak nije uspeo da rpoguta celu Rusiju, iako je Moskva išla na značajne ustupke.

Slivanju Rusije sa Zapadom tih godina je smetala i – Kina.

Kada je Deng Sjaopin proglasio svoju strategiju mirnog razvoja i počeo da Kinu postepeno pretvara u fabriku jeftinih stvari za `zlatnu milijardu` – svi na Zapadu su aplaudirali Niksonu i Kisindžeru jer su vešto uneli raskol u socijalistički lager i zadugo osujetili zbližavanje Moskve i Pekinga.

Međutim, Kina već krajem Hladnog rata više nije bila država na čije čelo je on faktički došao krajem 70-ih.

Kina se razvijala gigantskim tempom i počela da bilduje vojne mišiće. Postala je nuklearna sila i stalna članica Saveta bezbednosti UN, a sada i druga ekonomija sveta.

U međuvremenu je ekonomska povezanost Kine i Sjedinjenih Državapostala tolika da su neki analitičari počeli da govore o „specifičnom bloku dveju država“ i o Čimeriki (Chimerica).

Taj blok se dugo – uprkos sve većim geopolitičkim protivrečjima, čak i vojno-strateškim trenjima između Pekinga i Vašingtona – smatrao nerazorivim.

SAD su glavno tržište za kinesku robu. Peking je i vlasnik pojedinačno najvećeg dela američkog državnog duga. Unutrašnje tržište Kine postalo je postepeno veoma važno i za SAD i za EU.

Kini je takođe – kao i SAD – postalo pretesno u globalnom svetskom poretku. Ona više ne želi da samo fabrikuje stvari. Kina postaje i tehnološki lider sveta.

Ona je jedan od glavnih, ako ne i glavni, pretendent za prelazak na novi tehnološki nivo.

Pretvaranje Kine od velike fabrike pod upravom globalnog načelstva u centar za upravljanje, u najmanju ruku, delom sveta – Zapad je primetio prekasno.

Taj previd se liberal-globalističkoj eliti dogodio iz dva razloga. Zbog pojave na Zapadu jake nacional-populističke opozicije i preterane samouverenosti globalnog načelstva.

Mnogi predstavnici zapadne političke klase i ekspertokratije su još i 2017-te smatrali da Kina može zameniti SAD (i „nemogućeg Trampa“) u ulozi „lidera globalizacije. Domaći populisti su kolektivnom Zapadu izgledali opasnijim od Kine.

Samo, veoma brzo im je postalo jasno da Peking ima nameru da igra – po svojim pravilima. Osim toga, odrekao se svoje hiljdugodišnje neekspanzionističke spoljne politike.

Istina je, tajne službe Kine ne organizuju državne prevrate u drugim zemljama (mada, ko zna šta se uistinu događa u Africi?!), a kineska ratna avijacija ne izvodi „humanitarna bombardovanja“. Ali, Kina već ima nemalo vojnih baza po Aziji i Africi.

Mada sa određenim kašnjenjem, kineski vojnici prate logističke koridore koji nastaju u okvirima strategije „Jedan pojas, jedan put“.

Krajem aprila se trijumfalno završio samit pod tim nazivom, a bio je veoma reprezentativan i okupio je sve što je iz nekog razloga kivno na staro globalno načelstvo ili aktuelnu nacional-populističku administraciju u Beloj kući.

Mnogi su očekivali da će Peking vršiti pritisak da se nešto potpisuje, ali je Kina opet postupila na svoj način. Svima je ponuđeno da postanu suosnivači nove infrastrukturne mreže koja će obuhvatiti celu Evraziju i veći deo Afrike.

U suštini: da postanu suosnivači – nove globalizacije.

Globalizacije na kineski način.

Zasad nije sasvim jasno ni kakva će zaista biti ni koliko će brzo biti formirana.

Možda ni drug Si Đinping još ne zna kakva će biti kineska verzija svetskog poretka za polovinu Zemljine kugle. Međutim, potpuno mu je jasno da mora dosledno realizovati taj ambiciozni projekat. Jer, u suprotnom Kina neće moći da izađe na kraj sa problemima koji se unutar nje gomilaju.

U samim Sjedinjenim Državama već postoje sve uticajne `partije` – prokineska i antikineska.

Obe imaju malo idejnih pristalica – kao nekada prosovjetska i proamerička – ali je zato u njihovim redovima mnogo političara, eksperata i biznismena koji veruju da prave izbor u prilog manjeg zla.

Ima takvih `partija` i u drugim zemljama. Odnos prema „Pojasu i putu“ zamalo nije rasturio vladajuću koaliciju u Italiji.

U Rusiji se čuju glasovi podrške „strateškoj alijansi sa Kinom“, ali i upozorenja sa se treba čuvati „kineske opasnosti“.

Bivši Trampov savetnik i jedan od glavnih ideologa nacional-populizma u SAD – Stiven Benon – javno je pozvao Moskvu da uđe u zapadnu alijansu. Poznati američki analitičar Jan Bremer faktički je Rusiju već svrstao u „kineski blok“.

Idealna strategija bilo bi formiranje nekog novog pokreta nesvrstanosti.

Bez izolovanja od svetskih procesa i stajanja na nečiju stranu, a sa povoljnostima od takve pozicije.

Takav pokret bi mogle podržati mnoge zemlje, uključujući i evropske. One koje beže od dosadašnjeg globalnog načelstva, sa njegovim radikalnim, a ne žele ni da se suoče sa novim načelstvom – strašnim i neshvatljivim.

(Fakti)