Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Piše: Jovo Vukelić
Kada su se 27. novembra 2017. u Budimpešti okupili na 6. Samitu inicijative „16+1“ šefovi vlada Kine i 16 zemalja Centralne i Istočne Evrope (CEE), posvećenog pitanjima povezivanja, trgovine, investicija, finansija, zelene ekonomije i inovacija – birokratska vrhuška u Briselu već je sa prekorom i namrštena lica gledala na taj skup koji je trebalo da iz Kine u ovaj deo Evrope unese nove desetine milijardi evra investicija!
Bilateralna trgovinska razmena Kine i ovih 16 zemalja CEE iznosila je 2016. godine oko 58,7 milijardi dolara.
Bila bi znatno veća da nije bilo klipova iz EU.
Iste godine je vrednost robne razmene EU sa Kinom bila oko 550 milijardi dolara, a kineske investicije su iznosile 38 milijardi dolara. Napominjemo, pritom da su gro trgovine i investicija iz Kine uglavnom išle upravo u zapadni deo EU, u njeno staro jezgro predvođeno Nemačkom i Francuskom, Belgijom i Holandijom, Danskom i Italijom… koje stalno mrko gledaju na ulaganja Kine u Jugoistočnu i Centralnu Evropu.
Da bi sve o redu veličina i odnosu trgovine i investicija sa Kinom bilo potpuno jasno, treba istaći da se manje od desetine ukupne razmene EU sa Kinom, svega oko 49 milijardi dollara, odnosilo na preostalih 16 zemalja centralne i istočne Evrope, a u koje je investirano samo devet milijardi dolara.
Znači, 500 milijardi evra je ukupna trgovina 12 zemalja (starog jezgra) EU sa Kinom!
Treba navesti ko čini 16 država Istočne Evrope: prvo 11 članica članica EU – Bugarska, Hrvatska, Češka, Estonija, Mađarska, Letonija, Litvanija, Poljska, Rumunija, Slovačka i Slovenija, kao i pet država sa Balkana: Albanija, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Crna Gora i Srbija.
Sve ove zemlje vape za investicijama! A Kina baš u njih želi da investira svoj novac.
Ideja o platformi za saradnju između Kine i zemalja CEE rođena je nakon prvog ekonomsko-trgovinskog foruma koji su Kina i te zemlje održale 2011. u Budimpešti.
Prvi Samit održan je 2012. u Varšavi.
Nemačka napred – ostali stoj!
Od svih evropskih državnika, što je karakteristično, upravo je Angela Merkel bila među onima koji su najviše posećivali Kinu zarad ekonomskih i trgovinskih interesa nemačkih firmi i kompanija. Nemačka je veliki trgovinski partner Kine. I tu, po nemačkim aršinima, nema razloga i ne treba niko da se meša ili pita!
Ali, kad zemlje Jugoistočne i Centralne Evrope prave privredne projekte sa Kinom, traže investicije i kredite, razvijaju trgovinske odnose ili izvoze svoje proizvode u Kinu onda Nemačka razgorači četvoro očiju i daje sebi za pravo da se meša, gleda da sve to omete, ili bar kontroliše, ili sputa, a najbolje se oseća kad to sve blokira i onemogući! Neverovatna drskost, ali je to istina.
Sve ovo Nemačka čini da suzbije uticaj Kine u ovom delu Evrope kako bi ona sprovela mere striktnije kontrole i kupovine, preuzimanja kompanija u 16 zemalja Jugoistočne Evrope od kineskih rivala. Nemačka je takvu politiku nametnula čak i EU!
U Nemačkoj nastaje pravi haos čak i kad neka nemačka kompanija bez znanja Vlade Nemačke sklopi ugovor o prodaji manjeg dela vlasništva kineskoj kompaniji. Evo najnovijeg primera: kineska automobilska kompanija „Džili“ preuzela je 9,7 odsto udela u nemačkom ponosu automobilske industrije, „Dajmleru“, za devet milijardi dolara. To je odmah izazvalo oštru reakciju vlade u Berlinu.
Bolje reći paniku!
Nemačka ministarka ekonomije Brigite Cipries izjavljuje: „Mora se osigurati da Nemačka ne bude eksploatisana od strane drugih država i njena otvorenost ne sme biti korišćena kao kapija za industrijsko-političke interese drugih zemalja“.
A Merkel „traži proveru transparentnosti postupka oko prodaje dela „Dajmlera“.
S druge strane, predsednik Vučić samo što ne peva kad neka nemačka kompanija kupi ne devet, nego 99 odsto srpske kompanije! Gde je tu logika? Bilo kakva logika, ekonomska ili politička.
Merkelova se plaši eksploatacije i političkog uticaja Kine kada sklapa poslove u drugim državama, a mi se radujemo, organizujemo vatromet kad neka nemačka firma kupi srpsku firmu!
Kao da je kineski novac zarazan, ima sidu, a nemački nema – kao da je nemački novac čist, a kineski prljav!
Kineski novac je opasnost za zapadne liberalne vrednosti
Uz to, Srbija je dužna da svaki ugovor, koji postigne sa kineskim preduzećima, šalje na odobrenje u EU, iako još nismo ni članica Unije! Merkelova je nadavno čak to spočitala Vučiću na zajedničkoj konferenciji za štampu: „Srbi, mora da nas pitate“!
EU je izmislila da je kineski novac opasan: zbog toga što navodno predstavlja opasnost za zapadne, liberalne vrednosti!
A šta je ustvari u pitanju?
U pitanju je to da Nemačka, a ne Kina, osvaja tržišta, kupi firme, stiče profit!
Da zaključimo: EU sve više zauzima tvrd stav prema saradnji sa Kinom, jer su njene kompanije sve prisutnije u Evropi i preuzimaju deo tržišta koje je do sada pripadao evropskim i zapadnim kompanijama.
Po rečima Borislava Korkodelovića, spoljnopolitičkog komentatora i poznavaoca Kine, „kineske investicije su, bolna tačka ne cele EU, nego država njenog starog jezgra koje predvode Nemačka, Francuska, Belgija, Holandija, Italija… Treba očekivati da će uz taj tvrđi stav, koji EU bude zauzimala prema Pekingu, iz Brisela stizati sve snažniji izrazi rezervi prema budućoj ekonomskoj i trgovinskoj saradnji Srbije i Kine.
Koje su obaveze Srbije? Ima li Srbija i formalno obavezu da na odobrenje EU šalje ugovore koje sklapa sa kineskim firmama?
Slobodan Samardžić, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu, odgovara potvrdno:
„Osnov te obaveze je Pregovarački okvir EU koji je vlada Srbije prihvatila početkom 2014, gde je navedeno da će u fazi pregovora, kada je reč o međunarodnim trgovinskim i ekonomskim odnosima, Srbija morati da preispita sve ugovore koje ima sa zemljama van EU zato što mora da usaglašava carinsku i spoljnotrgovinsku politiku sa EU“.
Kako Merkelova ne drži datu reč?
Tako se Mekelova za desetak dana tim povodom oglasila dva puta, posle razgovora sa Vučićem, i nekoliko dana ranije, posle razgovora s Zoranom Zaevom, premijerom Makedonije.
Merkel je izjavila: „Ne protivim se kineskim investicijama, ali sve mora da bude transparentno. Uz investicije ne smeju da idu nikakva politička uslovljavanja!“
U tu doslednost i principijelnost Merelove i EU brzo smo se uverili. Dan-dva kasnije, kada je Srbiji, prema rečima Vučića, isporučen upravo politički uslov Merkelove i Nemačke: „ukoliko ne zaključimo pravno obavezujući sporazum sa Prištinom – EU investicije u Srbiju će stati, neće ih biti“.
Toliko o Merkelovoj i njenom držanju date reči! I o tome da ne sme biti političkih uslovljavanja!
I laicima je jasno: u strahu od istočnog ekonomskog „zmaja“ Evropa podiže zid protiv Kine, veći i jači i od čuvenog kineskog, a jedna od zemalja na udaru je i Srbija.
Nemci su ljuti na Kineze zbog kupovine dela vlasništva u „Dajmleru“, Austrija je besna na Kineze koji će graditi Pelješki most, a ne njihova kompanija „Strabag“…
EU obmanjivači su smislili da ugovor nije u skladu sa pravnim sistemom EU koja „najvećim delom“ finansira projekat izgradnje tog mosta. Mogu se čak očekivati i blokade kineskih investicija od strane EU, što bi bio sulud ekonomski potez.
Predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker je krajem prošle godine najavio stvaranje novog evropskog okvira za kontrolu stranih investicija (kineskih najviše), objasnivši da Evropa treba da stane u odbranu sožvojih strateških interesa.
Za kineske – zid je već pripremljen. Evropska unija uvodi čist protekcionizam i širi političko licemerje.
U sprovođenju tih nepravednih mera Nemačke prema svih 16 zemalja iz EU i sa Balkana suprostavlja se snažno mađarski premijer Viktor Orban koji otvoreno tvrdi:
„Vrhunac privrednog razvoja Evrope je prošao, sve je veća koncentracija znanja, kapitala, tehnologija na Istoku, naročito u Kini. Oni nude nove tehnolohgije, inovacije i novac po najpovoljnijim uslovima. I to je ono čemu mi težimo“.
I zato se ove jeseni u Sofiji opet održava novi Samit Kine i 16 zemalja EU i Balkana posvećen investicijama. A EU, verovali ili ne, čini sve da oneraspoloži Kinu i odloži skup!
Kina nezadovoljna, ali još ne odustaje
Zvanična Kina želi da prodre na tržište Evrope i namerava da uloži desetine milijardi evra u područje Jugoistočne i centralne Evrope i Balkana. List „Čajna dejli“, koji odražava gledišta kineske vlade, ocenio je da se „u odnosu prema Kini najveće članice EU, Nemačka i Francuska, nisu oslobodile hladnoratovskog mentaliteta“ i da EU „nije spremna za otvorenu saradnju“.
Ekonomski stručnjaci ocenjuju da ako EU ne bude htela da učestvuje u tome, to će biti samo na njenu štetu jer će ostale zemlje to prihvatiti, a EU će ostati po strani. To je ono što uviđa Orban, kao i niz drugih političara i ekonomista u Evropi, ali u ovom trenutku je još predominantna uloga Nemačke koja sa Francuskom diktira politiku EU.
Što se tiče Srbije, ona će biti sve više uslovljena od strane EU (ne samo u pogledu Kosova) nego i po pitanju buduće saradnje sa Kinom, kao i sa Rusijom, Turskom i pojedinim zemljama arapskog sveta.
Strategija proširenja, koju je Srbiji nedavno predočila Evropska komisija, sadrži i niz jako nezgodnih obaveza koje podrazumevaju sinhronizovano delovanje u spoljnotrgovinskim i spoljnopolitičkim odnosima. Integrisanje Srbije u EU značiće da ćemo ostati „kratkih rukava“ za ugovore koji su povoljni, kako sa Kinom tako i sa Rusijom i Turskom, posebno one o slobodnoj trgovini.
Iako su odnosi između Srbije i Kine na najvišem nivou od njihovog uspostavljanja pre gotovo sedamdeset godina, Srbija od toga možda neće imati velike koristi. Naime, obostrana namera Beograda i Pekinga da Kina na velika vrata svojim projektima i investicijama uđe u Srbiju zbog negativnog odgovora Evrope, naročito Nemačke, jeste ugrožena i od nje možda neće biti ništa. Inače, Srbija i Kina trenutno imaju zajedničke projekte u vrednosti od šest milijardi dolara, a mogli bi biti najmanje udvostručeni da nema kočenja i blokada iz EU.
Projekata ima mnogo: kineski „Ciđin“ želi da bude strateški partner RTB „Bor“,korporacija „Longjuan pauer grup“ investitor u vetroparkove planira projekte u Srbiji. Dugo se planira i izgradnja kapitalne teretne luke na Dunavu u Beogradu za transport kineske robe u zapadnu Evropu. Poznata kineska kompanija želi da sa srpskim partnerom otvori zajedničku kompaniju koja bi pravila električne automobile za prodaju i u Kini i po celom svetu.
Intenziviranje sprovođenja velikog projekta „Jedan pojas, jedan put“ je u određenim delovima Evrope sve više kritikovano zbog toga što navodno predstavlja opasnost za zapadne, liberalne vrednosti!
To utiče na ukupne sve lošije odnose između EU i Kine. EU ne želi da Kina unutar nje kupuje, preuzima evropske kompanije.
Ali, Kina neće lako odustati. Stratezi Kine preko Grčke stižu u Srbiju. Imaju luku Pirej, koja radi punom parom i kupuju i luku u Solunu, a vrata ka Evropi otvara im Srbija. Put vodi ka Budimpešti kroz gradnju transportne luke na Dunavu u Beogradu.
Kina je već danas četvrti trgovinski partner Srbije.
Glavni cilj Kine je jasan: jeftina roba iz Kine stizaće na najjeftiniji način u srce Evrope!
Kojoj zdravoj ekonomskoj logici, normalnom i otvorenom poslovanju to može da smeta ili šteti?
Skori dolazak kineskog predsednika Si Đinpinga, najmoćnijeg lidera sveta, u Srbiju rešiće veliki deo dilema oko daljeg prodora Kine na ovo područje i dalje ka centralnoj Evropi.
Srbija ovo pitanje mora rešiti, ako ne želi ekonomske probleme.
Iako je cilj jezgra zemalja EU (Nemačke, Francuske…) da što više oslabe ekonomsku saradnju Kine i perifernih evropskih zemalja i naročito osujete dolazak kineskih investicija u Jugoistočnu Evropu i na Balkan – taj projekat EU teško da će se ostvariti.
Razlog je u tome što se čitav model kineskog privrednog razvoja pokazao efikasnijim od trenutno preovlađujućeg liberalnog i neoliberalnog na Zapadu, koji je već deceniju u stagnaciji i čija ekonomija ne nalazi rešenja za strukturne probleme proizvodnje i razvoja.
(Fakti)
