„Koliko se nabavka MIG-ova dogodila u pravom trenutku, najbolje govore sledeća dva momenta, naročito imajući u vidu da će Centralni Balkan uskoro postati mesto jakih turbulencija..“

Piše: Željko Cvijanović

1.

Iako još nisu sleteli u Srbiju, tragova svakojakih šapica već je ostavljeno oko ruskih Migova-29 poklonjenih Srbiji.

U NATO i EU su iskusno ćutali, svesni da je, ako već ne možeš da čestitaš na lepom pazaru, sve što se u takvoj prilici kaže daleko od pametnog.

S tim što su ovi drugi off record najavili otvaranje pregovaračkog poglavlja 31 o spoljnoj politici kako bi njime sledeće godine pritisnuli Srbiju zbog Rusije.

Ćutali su i u Hrvatskoj, s tim što su neki mediji zaključili da su Srbi od Rusa dobili nekakve „kante“, sve dok Kolinda Grabar Kitarović nije utešila pučanstvo zbog „kanti“ u rukama Mandušića Vuka, obećavajući da će kupiti eskadrilu američkih helikoptera.

„Kantama“ se bavilo i par ovdašnjih analitičara, punih poverenja u to da, kad god u Srbiji hoćeš da zauzmeš nepristrasan i promišljen stav, ti lepo prepišeš Hrvate, i Bog da te vidi.

Svesna da je čak i među njihovim biračima malo onih koje vest o Migovima nije obradovala, ćutala je manje-više i ovdašnja liberalna pronatovska opozicija, držeći Vučiću palčeve da konačno sklizne na rusku stranu, a njima se vrate stari dobri sponzori, uz čiju im pomoć ni bivši ni budući porazi neće pasti teško.

Poneki autor iz tog tabora javno je zakukao za 180-230 miliona dolara narodnih para, koliko će koštati remont i naoružavanje Migova, podsećajući, poput Teofila Pančića, da se za te pare kojih nema moglo oposliti „štošta korisnije“. 230 miliona – koliko je to samo pljeskavica!

Kao zalivena ćutala je i „patriotska opozicija“, koja je odavno za vojnu saradnju sa Rusijom, doduše tvrdeći, za razliku od nas na Novom Standardu, da se Vučić nikad neće usuditi da to završi.

I, naravno, propustili su priliku da pohvale vladu, čime bi stekli mnogo više legitimiteta za sve buduće napade, ali očigledno je da njihovo opozicionarstvo ne polazi iz glave nego iz creva. A to će reći: izem ti Mig kad ga Vučić vozi.

Naravno, svega je bilo na tom polu za protekle dve godine: od ovdašnjih „patriotskih“ emisara koji su išli u Moskvu i zahtevali, na zgranutost svojih domaćina, da Rusija uvede neku vrstu sankcija Vučićevoj vladi, a ne da joj poklanja Migove, do potpuno ucveljenih, koji sad nariču kako im je sa šest Migova Moskva zabola nož u leđa.

Naravno, sa takvim trofejom u leđima će se, pretpostavljam, sa mnogo više entuzijazma i znato čistijom savesti, prepustiti budućim izbornim kombinacijama koje se prave u zapadnim ambasadama.

Problem je što peh domaćih patriota ne proizlazi iz njihove loše sreće, koja je Migove stavila Vučiću u ruke, već iz temeljnog nerazumevanja međunarodnih odnosa.

Oni su, naime, sve vreme od Rusije očekivali da se Balkanom bavi onako kako se bave SAD – da organizuje antivučićevsku opoziciju i puni je parama, a onda, kad dođe vreme, napravi jednu lepu prorusku obojenu revoluciju, i svima „harašo“. Ali Rusija tako ne radi, što će na kraju biti samo razlog više da se naši junaci lakše povinuju volji i planovima onih koji tako rade.

2.

Beskrajno dugo može se razmatrati korist Srbije od dobijenog oružja. Baš takve „kante“ su nam bile potrebne.

Činjenica da srpska vojska danas nije ono što je bila juče i da samim tim Srbija nije više država koja svojom nemoći priziva nevolju, povećavajući apetite svojih suseda i njihovih sponzora. Ruskim Migovima Srbija je u svoju odbranu utkala jak faktor odvraćanja, prvi put zaista postajući sidro stabilnosti na Centralnom Balkanu.

Ta pozicija, rekao bih, i ne proističe toliko iz borbenih sposobnosti ruskih Migova, koliko iz toga da se tim potezom Rusija u psihološkom i političkom smislu legitimisala kao istinski zaštitnik Srbije. A, kad se takve zemlje žele napasti, tad se razmišlja dugo i oprezno, jer efektive tih zemalja tad se ne iscrpljuju samo oružjima koja ima.

Koliko se sve to dogodilo u pravom trenutku, najbolje govore sledeća dva momenta. Prvo, najavljenom relaksacijom odnosa Rusije i SAD ne otvara se samo širi manevarski prostor za Srbiju nego se iza svega toga vidi i kraj balkanskog Pax Americana, koji je mirovni proces posle ratova 90-tih formirao na ideji o nastavku rata protiv Srbije mirnim putem. Ako taj proces bude prekinut, Hrvatska, koja je svu svoju državnost – i onu iz 1941. i onu iz 1991 – bazirala na agresivnoj srbofobiji, suočiće se sa ozbiljnom krizom državnog identiteta, taman onakvoj kakva i ljude i države tera da prave gluposti.

Drugo, utemeljena je procena da će Centralni Balkan uskoro postati mesto jakih turbulencija, posebno ukoliko Tramp i Putin odluče da krenu u potpuno slamanje islamskih terorista na Bliskom Istoku. Celovitost takve akcije neće se icrpeti samo u čišćenju džihadista u Siriji, Iraku, Libiji i Avganistanu.

Nema sumnje da će tim akcijama, makar u političkom i policijskom smislu, biti obuhvaćeni i Tetovo, i Priština, i Sarajevo, pa i Zagreb, kao već 25 godina najvažniji balkanski tranzitni teroristički centar, koji je obezbeđivao prolaz mudžahedinima iz Zapadne Evrope na Bliski istok i obratno.

Naivnih više nema: taj prolaz teroristima nisu obezbeđivali lokalni frikovi iz džamija, već politički lideri i obaveštajne službe, koje su decenijama radile kao ispostave zapadnih.

Iskustvo Srbije i Srpske iz 90-tih godina ovde se može pokazati nezamenjivim, i ruska leteća investicija itekako ima veze s tim. A to će reći da u budućoj borbi protiv terorizma Srbija, ukoliko zadrži unutrašnju stabilnost, može imati važno mesto pouzdanog lokalnog partnera.

To neće samo afirmisati njenu novu poziciju nego može dati i nova značenja njenoj prokazanoj nedavnoj prošlosti, gde 90-te, umesto godina zbog kojih su cele generacije Srba terane da se stide, mogu postati jak izvor obnovljenog moralnog kapitala.

Iako nova situacija zahteva punu artikulaciju političkih ciljeva i strategija, praćenu serijom novih poteza, ništa od toga ne bi bilo moguće bez priče o Migovima.

Ona jeste neka vrsta unutrašnje relaksacije, jak faktor političkog samopouzdanja (nadam se ne i neodmerenosti), ali i stvar koja obavezuje na promenu političkog jezika, ponašanja, čak i ekonomskog planiranja, naravno, uz ozbiljno sagledavanje situacije, gde će se stalno sameravati odnos između rastućih šansi i rizika.

3.

Što zbog svoje realne političke vrednosti, što zbog potpunog nerazumevanja stvari na opozicionom spektru, ruski Migovi imaće i dodatni unutrašnji politički smisao. Dok je posle Bregzita, Trampa i Alepa cela politička Evropa postala poprište sukoba odlazećih i dolazećih političkih elita, Vučić je bio i jedno i drugo, hodajući po žici između ta dva stanja.

Eksplicitno odan Merkelovoj i sa regionalnom osovinom prema Orbanu, ne protiveći se MMF i široko otvarajući vrata Kinezima, ne suprotstavljajući se Amerikancima i ne okretajući leđa Rusima, Vučić sve vreme igra iskupljujući prošlost i sanjajući budućnost.

Ta igra, mora se priznati, jeste bila vešta, ali ona je skupo plaćana sve većim odsustvom političkih ciljeva i strategija.

Ruski Migovi nisu nešto što će ga nepovratno staviti na stranu zaštitnika srpskog suvereniteta, ali jesu krupan događaj koji ga gura u tom pravcu, toliko veliki da može da ima kapacitet novog početka.

Bude li to razumeo, Vučić neće morati da izlazi iz pregovora o EU niti da povlači radikalne poteze – verovatno će mu rusko-američko otopljavanje dati dovoljno prostora da u magistralnom smislu nastavi dosadašnju politiku, ali i još više obavezujućeg prostora da svoju politiku ispuni jasnim ciljevima i strategijama.

Rečju, uprkos prethodnim krupnim greškama, Migovi mogu da budu polazna tačka koja će ga opredeliti kao lidera budućnosti, utoliko pre što je sve jasnije da se okupljanje i liberalne i nacionalne opozicije protiv njega više događa kao impuls vraćanja političkog klatna unazad, u srećniju prošlost, koja je itekako bila po meri srpskih društvenih elita, čije intrese reprezentuje najveći deo opozicije.

Naravno, bilo je već dosta reči o tome šta sve može čovek na Balkanu sa šest Migova, ali i ne i o tome šta nikako ne bi smeo.

Ne bi smeo, na primer, da nastavi sa podrškom Milu Đukanoviću ne samo zbog toga što nema nikakvo ni moralno ni političko uporište za to već i zato što je Milo nacrtan model odlazećeg balkanskog političara, i to sa takvom hipotekom da ni sam sebe ne vidi kako penziju provodi na plaži na Svetom Stefanu.

Ne bi smeo, jednako, da propusti da sa svoje pozicije pomogne stvaranju ovdašnjih kontraelita, utoliko pre što je smena društvenih elita neminovna, ali nikako ne bi smela da bude stihijska.

Ne bi smeo da propusti priliku da od RTS, umesto pričaonice za organske rusofobe i svet odlazećih kroatofilnih elita, zaista napravi moćan javni servis, koji će služiti interesu građana, a ne svojoj slobodnoj interpretacji tog interesa, počivajući na umivenoj afirmaciji srpskog stanovišta, pre svega u kulturi.

Ne bi, konačno, smeo da ni za milimetar smanji srpsko političko prisustvo na Kosovu, jer nisu male šanse da Putin i Tramp, ako uspešno završe prvu etapu probližavanja, krenu u rešavanje neuralgičnoh tačaka po svetu, a ako tako nešto krene, biće važna svaka travka koju drži ova ili ona strana.

Eto koliko su ruski Migovi važni i koliko još mogu da budu važni. Oni koji žele da obezvrede Vučića reći će da lovce nije dobio on, nego Srbija. OK, možda su u pravu, ali onoliko koliko ih je dobio on, bar jedan od šest nije dat je onome što Vučić jeste, već onome što bi mogao da bude.

(Standard)