Lazanski o predsedničkim izborima u Srbiji

Piše: Miroslav Lazanski

Radnički pokret se uspavao, marksizam je uveo, Jugoslavija više ne postoji, a mi postajemo sve gluplji.

To nije nešto što se podrazumeva samo po sebi, već neki predizborni slogani predsedničkih kandidata ne samo da izazivaju čuđenje, već i potvrđuju prethodnu tezu. Naime, šta znači predizborni slogan „Možemo bolje“? Otkrivanje Amerike?

Ili, kako objasniti epohalnu izjavu predsedničkog kandidata pod „Možemo bolje“, datu na predizbornoj konvenciji u Kraljevu, kako su ovo „vremena velikih previranja u svetu“. Ma hajde, možeš misliti, zanemeo sam u čudu, nisam to sve do sada znao.

Ili, predizborni jednog drugog predsedničkog kandidata pod imenom „Ima nas? A da stoji „Nema nas“? Pa drugi slogan istog predsedničkog kandidata pod naslovom „Bratija ili Srbija“? Da nisam pogrešio, piše li to „Rakija ili Srbija“?

Predizborni slogan jednog predsedničkog kandidata ima naslov „Krug za drugi krug“. Dva kruga u jednom sloganu, ili hajde pošteno „krug dvojke“.

Ili, ono „Moj te mota oko plota“…

Jedanaest kandidata za predsednika ima Srbija, među njima i gospodina Luku Maksimovića, umetničko ime Ljubiša Preletačević Beli. On i njegov zamenik Nebojša Prilepak kao slogan imaju belu boju. Sve u belom. Vrhovni komandant oružanih snaga Srbije gospodin Preletačević. Šta će nam onda i „migovi“? Svi ćemo da letimo u belom.

Dva puta su Srbi pobedili Nemca, u Prvom i Drugom svetskom ratu, i posle kralja Alekasandra i maršala Tita imamo sada šansu da dobijemo Ljubišu Preletačevića Belog. Ljubi ga majka. Istina, i Užičani su nekada zdušno pevali „Druže Tito, bela lica…“

Ovo će biti istorijski i spektakularni izbori. Pod uslovom da ljudi i izađu na njih. Zapravo, prema mojim skromnim, ali pouzdanim izvorima postoji nekoliko kategorija glasača za koje ne možete sa nikakvom dozom verovatnoće hoće li uopšte izaći na izbore i za koga će dati glas.

To su Ogorčeni apstinenti, uglavnom su proevropski orjentisani i posvećeni politici izričitog ne glasanja. Sve im u Srbiji smeta, ništa im nije dobro, letuju u Turskoj ili Italiji, zimi su na Maldivima, deca im se školuju, ili su posle školovanja ostala na zapadu.

Vizuelno ih prepoznajem na izložbama ili u pozorištu, vidi se da su nekada bili pripadnici socijalističko-kumunističkog establišmenta, da su u vreme SFRJ službovali u našim ambasadama po belom svetu.

On je obično odeven u neki kraći svetlosmeđi žaket, ima neki snebivajuće-izvinjavajući osmeh, ona je obavezno kratke kose i ofanzivno-agresivno raspoložena u diskusiji po bilo kojoj temi.

Jer, zaboga bili su jedno dvadesetak godina u Vašingtonu, Londonu, Rimu i Parizu i sada su, eto, u Beogradu. To nije pravedno, taman su postali građani sveta i uživeli se u to, a sada su samo građani kruga dvojke. To je svetogrđe i zato oni neće izaći da glasaju.

Zatim su tu i pripadnici Skeptične alijanse, oni su manje ogorčeni od Ogorčeni, ali ta stranka ostvaruje konstantan napredak, naime oni smatraju da neki predsednički kandidati trče lažnu trku, da su samo u ulozi zeca.

I da je sve to unapred dogovoreno. Alijansa se nada da će njen maksimalan uspeh na izborima biti ako njeni glasači ne izađu na izbore.

Podvrsta Skeptične alijanse je i Akcija za srpsku apatiju. Za nju kažu da je vrlo bliska pokretu gospodina Preletačevića Belog, daima vrlo bliske veze sa sebi sličnim organizacijama kao što je francuska apatija i nemačka nezainteresovanost.

Glavni problem Alijanse za srpsku apatiju jeste ubediti glasače da ne izađu na glasanje zbog stvarne apatije, ane zbog toga što ne znaju da se održavaju predsednički izbori.

Tu su, zatim, Zbunjeni neopredeljeni, koji baš ni o čemu nemaju mišljenje, što zmnači i da nisu Srbi, pa liberalo-demokratski licemeri, čiji je moto „Nemoj da glasaš, ali reci da si glasao“, pa Liga kradljivaca glasačkih listića, koja poziva svoje članove da bojkotijupredsedničke izbore kao znak protesta protiv novih glasačkih listića.

Stranka prijatelja pekinezera ima svog predsedničkog kandidata, ali iz prortesta neće glasati, jer njihov kandidat nije prošao ni na izboru za predsednika Kinološkog saveza Srbije.

Partija zaboravnih građana Srbije računa da će njihove pristalice zaboraviti na svetu građansku dužnost 2. aprila, dok je Liga jugoslavenskih nostalgičara besna jer se u Srbiji nekadašnja SFRJ sve više tretira kao „fusnota istorije“.

Godine 1991. izgubili smol tri stvari: jednu zajedničku zemlju, jednu klasu i svoje teoretsko stanovište. Svaka od ovih stvarin predstavlja ambivalentnost oslobođenja i gubitka.

Komunizam, koji je okamenjen kao učenje, ipak je ljude učio pametnim, jer je nekadašnju dogmatizam imao dvostruki karakter.

Oslobođenje od njega predstavljalo je istovermeno i gubitak. Svet u kome nema više alternative postaje dosadan, a ideja koja se ne sučeljava sa drugom idejom deluje zaglupljujuće. Intelektualci su ponekad u pravu.

Znanje i obaveštenost su ključ moći. politički deficit u Srbiji je isto toliko zabrinjavajući kao i deficit ideja. Kažu da su svaki izbori najmoćnija snaga u nacionalnoj politici. Da vidimo…

(Politika)