Mirjana Bobić Mojsilović o Belom Preletačeviću

Piše: Mirjana Bobić – Mojsilović

Fenomen zvani Beli, prezime Preletačević, politički je fenomen isto koliko i pozorišni – konceptualni rad pod sloganom „Bez sikiracije“ i „Sirotinja uzvraća udarac“ već nekoliko dana potresa osvedočene čuvare smrknute Srbije.

Momka koji se usudio da bez milosti, i sa mnogo humora, parodira sve što defiluje javnom političkom scenom Srbije već 27 godina, združenim snagama napali su sa svih strana: pojava istinske dvorske lude ne bi toliko uznemirila nikoga na političkoj sceni da mlađani Luka u ulozi Belog nije pokupio neviđene simpatije inače umornih, razočaranih i ogorčenih birača.

Iako niko nije verovao, Beli Preletačević uspeo je da sakupi i više nego potreban broj potpisa i postao je i zvanično igrač na predstojećim predsedničkim izborima.

Momak po imenu Luka, i njegov politički alter ego – Beli Preletačević – uspeo je da sakupi potpise, prethodno nemajući nikakvu kampanju, čime je, i ne sanjajući, pokazao raspoloženje Srbije, bolje nego sva silesija plaćenih agencija za istraživanje javnog mnjenja. Drugim rečima, pojavio se niotkuda, i ušao u legendu.

I tako se odjednom ispostavilo da je Beli, koji je iz mladalačke zavitlancije krenuo u politiku (i prvo šokirao sve kada je ušao u opštinski parlament u Mladenovcu) gotovo preko noći postao politički faktor – blentavi pametnjaković iz Mladenovca uznemirio je i vlast i opoziciju (koje se za naklonost birača u svojim kampanjama međusobno gađaju najcrnjim kvalifikacijama, optužbama i svim raspoloživim i već viđenim političkim smicalicama), kojima je u svom stilu poručio „Bez SIKIRACIJE!“, a oni su se očigledno, još više nasekirali jer je, između ostalog, pokazao, sa nekoliko odličnih fora i duhovitih izjava, sav jad naše političke scene.

Beli je ponudio šalu, zabavu i humor. Zanimljivo je da su ga prvo najžešće napali oni koji su se na prošlim izborima zalagali za bele listiće (!!!), zatim samozvani vlasnici ideja o demokratiji, a zatim i režimski mediji. Takođe je zanimljivo da su za Belim najviše „otkačili“ upravo mladi ljudi, kojima je lucidno Preletačevićevo sprdanje sa jadom naše političke scene zaličilo na svetlance u tami;

Preletačević je, naime, uspeo da u nekoliko izjava izvrgne satiri mnogo toga – od Vučićeve i Jankovićeve kampanje do onih jadnih „spomeničara“ koji se masovno, svake godine, za dan Đinđićeve pogibije, utrkuju da javnosti dokažu koliko su bili bliski sa pokojnim premijerom.

Beli Preletačević, kao umetnički projekat, kao putujuće pozorište, predstavlja neviđeni spoj igre i stvarnosti, imitaciju života i život imitacije. Uz to, duhoviti ljudi su u njemu videli osmeh na namrgođenim licu Srbije, neku vrstu duhovnog otpora, otklona matriksu u kome živimo.

Preletačević se može čitati i kao otvoreno poigravanje sa političkim prividom u kome živimo – jer ako je sve farsa, i ova država, i njen suverenitet, i odnos vlasti i opozicije, onda je pojava jedne otvorene persiflaže, jedne putujuće komedije koja je ozbiljno shvaćena – zapravo nečuveno hrabar čin. A smeh je, kao što znamo, lekovit.

Problem sa ovom pričom leži u jednoj drugoj stvari – onog trenutka kada je glumac zaista ušao u politiku, njegov glumački performans dobija sasvim drugo značenje.

Režimski mediji ga napadaju da je pion omraženog Đerđa Soroša i da mu kampanju finansiraju sile koje žele da u Srbiji naprave haos, kao i da iza biografije i izjava Belog Preletačevića stoje ozbiljni scenaristi, humoristi i sasvim zatvoreno društvo iz Otvorenog društva.

Bez obzira na to da li je ovo samo predizborni spin, ili ne, svakome ko se iole razume u tehnologiju politike bilo je jasno da onog trenutka kada Preletačević postane činjenica naše političke stvarnosti, njegova kreativna i satirična improvizacija mora biti na neki način ukroćena.

Niko ne može biti voljen i podržavan u tolikoj meri, a da nije deo nekog šireg plana, jer mu oni koji prave planove to neće dozvoliti. Njima ionako nije do pozorišta, pogotovo ne do onog u kome sami ne režiraju.

Zato šarmantni, duhoviti, cinični Beli Preletačević, onaj koji je oličenje srpskog savremenog junaka, antiheroj i „Mister Čens“, predstavlja svojevrsni paradoks – oduševljenje Belim srazmerno je ogorčenju prema svim ostalim učesnicima političke scene, ali njegov stvarni ulazak u političku igru učiniće ga stvarnim i uništiće ga.

Tako da Beli, hteo – ne hteo, predstavlja personifikaciju našeg tamnog vilajeta – šta god da uradimo, ostaje nam stvarnost, koja je namrgođena.

I baš zato nam pojava Belog Preletačevića i njegova zvanična kandidatura za predsedničku trku garantuju da ćemo se, u ove dve nedelje, bar ponekad osmehnuti. Ave, Beli! I, hvala ti za smeh.

(Večernje novosti)