Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Piše: Miroslav Lazanski
Komandant izraelskog ratnog vazduhoplovstva general-major David Ivri je 8. juna 1982. naredio početak vazduhoplovne operacije u okviru ratnog plana „Mir za Galileju”. Cilj je bio poraziti i isterati sirijsku armiju iz doline Beka u Libanu. Kako Izraelci nisu imali tačne lokacije lansirnih rampi sirijske PVO u tom području, general Ivri je odlučio da na moguće lokacije PVO Sirije pošalje male bespilotne letelice.
Sirijci su odmah aktivirali svoje glavne radare, dobijene podatke su Izraelci analizirali i saznali koordinate, ustanovili način ometanja i 9. juna 1982. u zoru je poletelo 96 izraelskih borbenih aviona: F-4E, F-15, F-16 i C-2 kfir. Kada su ti avioni uništili sirijske lansirne rampe PVO, uzletela su sledeća 92 aviona i sručili svoj bojevi tovar bombi i raketa po sirijskim oklopno-mehanizovanim jedinicama.
Od 19 napadnutih lansirnih rampi sirijske PVO, samo su dva samohodna sistema uspela da, u prvi mah, izbegnu uništenje. Ne zadugo, jer su eliminisani već sledećim udarom naoružanih bespilotnih letelica.
Sirijci su odgovorili masovnim avionskim napadom, u tri najveća vazdušna boja posle Drugog svetskog rata učestvovalo je po 200 borbenih aviona na svakoj strani. U prvih nekoliko dana Sirijci su izgubili 92 aviona, od čega samo u prvom okršaju 42 aparata. Izraelci su izgubili samo jedan avion, oboren je vatrom sa zemlje.
Rat u dolini Beka završen je zapravo za samo šest sati, bez avijacije i sistema PVO sirijska je armija morala u hitno povlačenje. Prva je to na svojoj koži osetila 47. brigada 3. sirijske armije, koju su izraelski avioni uhvatili na čistini i jednostavno je masakrirali, uništili su je do poslednjeg vozila.
Godinama posle bitke u dolini Beka trajale su rasprave o opasnostima raketnih sistema PVO i načinima njihovog neutralisanja. Već tada, a sada daleke 1982. Izrael je uspešno koristio izviđačke i naoružane dronove, kao i celi spektar elektronskog ratovanja.
Da li su Rusi u Siriji previše verovali u džentlmenski dogovor s Izraelcima o pažljivom izbegavanju opasnih situacija u vazdušnom prostoru i Sirije i istočnog Mediterana? Da li su izraelski avioni F-16 lukavo iskoristili radarski odraz ruskog izviđačkog aviona „iljušin 20” i u njegovoj radarskoj senci izveli raketni udar po ciljevima u Siriji?
Da li su Izraelci zaista izvestili Ruse o predstojećem udaru samo minut pre lansiranja raketa? Da li su Sirijci nasumice ispaljivali rakete, da li su na radarima prepoznali šta gađaju, ili nisu? Da li su izraelski avioni već bili u vazdušnom prostoru Izraela u trenutku kada su Sirijci lansirali svoje projektile SA-5, po NATO kodifikaciji, odnosno S-200 po ruskoj?
Odgovore na ta pitanja verovatno nećemo nikada potpuno saznati. Jer, ruska je armija odmah optužila izraelsku stranu da su izraelski avioni F-16 svesno iskoristili radarski odraz ruskog „iljušina” da bi se prikrili i ispalili svoje rakete. Izraelci su to demantovali i poslali u Moskvu svoju vojnu delegaciju da objasni šta se sve dogodilo, ali i da Rusima pruže podatke o instaliranju vojnih snaga Irana u Siriji.
Predsednik Vladimir Putin izjavio je „da je tragedija aviona ’iljušin 20’ i njegove posade splet nesrećnih okolnosti, ali i da stoji iza izjave ruskog vojnog vrha”.
Dakle, jesu li Izraelci obavestili Ruse o predstojećem napadu svojih F-16 na ciljeve u Siriji samo minut pre udara, ili mnogo ranije kako tvrdi Izrael, možda i nije najbitnije. U zoni istočnog Mediterana Rusi bi morali da na smenu imaju stalno u vazduhu barem jedan svoj „avaks” koji je mogao da momentalno signalizira svako poletanje s bilo kojeg izraelskog aerodroma.
Uostalom, šta su radili radari iz sistema S-300 i S-400 u Siriji? Gde su bili i šta su javljali izviđački sateliti u svemiru? U situaciji kada Izrael lupa po Siriji kada hoće i kako hoće, oslanjati se na telefonsko ili radio-obaveštenje malo je naivno. Sirijska PVO vrlo je slojevita i to je poseban vid oružanih snaga koji čini 20.000 pripadnika.
Raspolaže sa četiri divizije PVO raketa S-125, „kub” i S-75, te tri puka raketa tipa S-200, ili SA-5. Imaju i rakete „pancir S-1”, „buk 1”, odnosno SA-11, i „buk M-2”, odnosno SA-17, „strelu 1”, „strelu 10”, „strelu 2”, „strelu 3”, „iglu S”…
Ruski avion „iljušin 20” oborila je sirijska raketa S-200, projektil sovjetske proizvodnje. Još 1983, godinu dana posle bitke u dolini Beka, Sovjeti su Sirijcima isporučili 48 raketa tipa S-200, dometa 250 km, svrstanih u osam baterija razmeštenih u dve baze. Jedna je baza u Dumeiri, oko 30 km severoistočno od Damaska, a druga u Šimšaru, južno od grada Homsa.
Uz rakete te 1983. stigli su i sovjetski instruktori, njih 500. Raketni sistem S-200 predstavljao je veliku opasnost za sve letelice u istočnom Mediteranu, a prvih godina njegovog instaliranja u Siriji rukovanje sistemom i odluku o eventualnom lansiranju projektila donosili su isključivo Sovjeti.
U međuvremenu su se i sirijski vojnici obučili za taj sistem, ali je pitanje koliko je S-200 danas uopšte moderan u kontekstu izraelskog elektronskog načina ratovanja? Ceh su nažalost platili ruska posada i operateri na „iljušin 20”.
Kako će sada postupiti Moskva? Da optuži saveznika, Siriju, da je lansirala rakete napamet, ne ide. Hoće li sada ipak isporučiti Damasku sistem S-300, koji je Sirija platila pre deset godina? Ili će samo upozoriti Izrael da je vreme gađanja Sirije prošlo? Što se tiče Izraela, on je u procepu, on mora da forsira pobedu protiv Hezbolaha i Iranaca u Siriji, ili da diplomatski izdejstvuje njihov odlazak iz Sirije.
A to je moguće samo uz pomoć Rusa. Od kojih neki sigurno žude za osvetom za srušeni „iljušin 20”…
(Politika)
