MIRJANA BOBIĆ – MOJSILOVIĆ: „Sikter, bre, barabe!“

Piše: Mirjana Bobić – Mojsilović

Džabe je turska reč.

I džabe su se mnogi radovali. Vojni puč u Turskoj, koji je odneo preko sto života, i u kome je ranjeno preko hiljadu ljudi, izgleda da nije uspeo.

Erdogan je povratio kontrolu, iako su se tokom cele noći objavljivale neverovatne vesti – da je Erdogan pobegao iz zemlje, da je tražio azil u Nemačkoj, ali da mu ga Angela Merkel nije dala, da je pokušao da pobegne u London, da je leteo kao muva bez glave tražeći sebi spasa, da je Grčka u punoj vojnoj pripravnosti, da je Iran zatvorio granice, da je posle jednog prilično dugog perioda diplomatske tišine, američki predsednik Obama rekao da se demokratska vlast ne treba rušiti tenkovima, posle čega su se čuli slično intonirani glasovi iz Evrope, i da je, na kraju, Erdogan sleteo u Istanbul.

Iako već danas mnogi analitičari tvrde da je sve ovo bila predstava za unutrašnju upotrebu, izgleda da je teško razlučiti ko zapravo stoji iza jednodnevne stihije koja je lako mogla da se pretvori u krizu ogromnih razmera. Turska je u NATO, pa je sve ovo zato? Vojna i politička vežba, ili nešto drugo? Da li je haos u Turskoj bio kazna za Erdoganovo izvinjenje Putinu, ili je u pitanju borba između sekularizma i teokratizma, ili je u pitanju famozni južni tok, izbeglička kriza ili Sirija, teško je u ovom trenutku razlučiti, iako su se u prvim satima mnogi pobrinuli da vojni puč u Turskoj proglase borbom za demokratiju, a protiv dikatatora Erdogana.

U jednom trenutku, zaličilo je to na „obojenu revoluciju“, doduše ovoga puta bila je u pitanju maslinasto zelena boja, pa nije bilo nelogično pomisliti da i iza ovoga užasa u Istanbulu stoji onaj čuveni filantrop koji je svet obojio uglavnom u boju krvi.

Iako je u prvim vestima izgledalo kao da se Erdoganu sprema sudbina slična onoj koju su doživeli Sadam Husein i Gadafi, turski predsednik je nekako politički preživeo.

Vojni puč u Turskoj je, međutim, ispostavilo se, bio idealna psihološka vežba za prizvodnju medijskog haosa. Društvene mreže su gorele.

Ako je Zalivski rat (1990) bio zapravo prilika za medijsku revoluciju – bio je to prvi rat koji je prenošen uživo na Si-En-En, onda su događaji u Turskoj, u petak, bili takođe svojevrsna medijska revolucija: naime, u opštem informacionom haosu koji je trajao nekoliko sati turski predsednik Erdogan pojavio se na Tviteru i pozvao građane Turske da izađu na ulice i odbrane Tursku od pučista.

Paradoks leži upravo u činjenici da je turski predsednik bio jedan od najžešćih protivnika društvenih mreža, pogotovo „Tvitera“, koji je čak u nekoliko navrata pokušao i da ukine.

Ali sila boga ne moli, pa je Erdogan učinio istorijsku stvar – preko društvenih mreža vodio je takozvanu kontrarevoluciju, čime je dao zadatak za razmišljanje – dok avioni bombarduju televiziju, dok pučisti navodno drže taoce u televizijskom studiju, ispostavilo se da se može i informisati i dezinformisati preko društvenih mreža neuporedivo efikasnije.

U savremenim revolucijama i ratovima, ispostaviće se, tenkovi i mrtvi ljudi potrebni su samo da bi se održavao strah i panika koji proizvode slepu pokornost masa, sve ostalo može da se obavi preko „informacija“ i „objašnjenja“.

A za to su dovoljne društvene mreže. To jest, televizija postaje nebitna – društvene mreže su najmoćnije sredstvo informisanja, s obzirom na to da je svaki čovek koji nosi mobilni telefon u isto vreme i primalac poruka i potencijalni „izveštač“ opskrbljen kamerama, i da je mogućnost protočnosti informacija nesaglediva.

Erdoganova tviter-obraćanja javnosti predstavljaju revoluciju ne samo u oblasti savremenih medija, već i u oblasti savremenog ratovanja i kontrole masa, dajući ideji rijaliti programa jedno sasvim novo značenje koje može imati nesaglediv uticaj na budućnost sveta.

A što se tiče ove šibice na buretu baruta u Turskoj, onima koji su pokušali da zapale svet, na čistom turskom treba reći: Sikter, bre, barabe!

(Večernje novosti)