Home / SPEKTAR / GENERAL GURI OTKRIO ZAŠTO JE UBIJEN ĐINĐIĆ (VELIKI INTERVJU)

GENERAL GURI OTKRIO ZAŠTO JE UBIJEN ĐINĐIĆ (VELIKI INTERVJU)

Dobio sam poprečno naređenje iz vrha Ministarstva unutrašnjih poslova da bacim suzavac na narod 5.oktobra. Međutim, ja sam to odbio da uradim. Bio sam tada u helikopteru, leteo sam, sa mnom je bio pukovnik Zoran Simović Tutinac, čovek je živ pa može da potvrdi.
7-14 guri
Suočavamo se sa raznim izazovima, migranti, pretnje Zukorliću, pojačano prisustvo stranih službi…Koliko je Srbija kao država bezbedna i koliko su građani sigurni danas?

– Ja mislim da su i država i građani trenutno sigurni, međutim, uvek postoji pretnja, pogotovu u svetlu ovih tendencija da uđemo u Evropsku uniju. Veliki broj migranata prolazi kroz našu zemlju, znamo i sami iz izveštaja bezbednosnih službi da među njima ima i terorista, kojima je primarni cilj destabilizacija jačih država nego što smo mi. Država kao što su Nemačka, Francuska jer se tu podigne veća prašina.

Da naprave neki teroristički akt u Srbiji, to bila bi vest dan, dva. Ali ako se to napravi u Francuskoj, kao što je napravljeno, ako se napravi to u Nemačkoj, onda ima drugu dimenziju, tako da su oni mnogo više u ovom trenutku u opasnosti nego što smo mi. Ali ne treba zanemariti i mogućnost da se nešto desi i kod nas, zato naše službe u koje ja imam poverenja treba da budu spremne u svakom momentu da odgovore na takve izazove.

Spomenuli ste ulazak u Evropsku uniju, koliko će zapravo to povećati bezbednosne rizike, a koliko će nam pomoći u tom smislu?

– U svakom slučaju ulazimo u sistem gde je moguća brža i lakša razmena informacija. Srbija kao prve tranzitne zemlje, ne računam zemlje Evropske unije, u tom kontekstu će imati značajnu ulogu i naše informacije će lakše dolaziti do drugih, a i naše službe će imati bolji pristup informacijama ostalih u lancu.

I u skladu s tim, da li su te informacije danas zapravo ključ u tom ratu protiv terorista?

– Naravno, u ratu protiv terorizma kada dođe do oružja, to je zadnji stepenik i onda je kasno. Bezbednosne službe su te koje prve moraju da dođu do informacija, da se na desi teroristički napad, ako se on desi, onda je kasno, onda su izgubljeni životi, napravljena je materijalna šteta. To je posle reakcija, to više nema veze sa službama koje treba prethodno da urade i spreče takve akte, u prvom redu mislim tu na BIA, na vojno obaveštajne službe, a tek kasnije na policiju.

Ajde sad da se malo vratimo u prošlost. Vi ste bili ključni čovek u operaciji “Račak”. Nakon svih tih dešavanja iz kojih je proisteklo i bombardovanje, vi ste dobili odlikovanje u štabu NATO, a za samu akciju je rečeno da je bila urađena po najvišim profesionalnim standardima. Kako to komentarišete?

– Ja sam o tome pričao prvog dana posle akcije u Račku i ja sam znao da je akcija potpuno čista, a znale su i sve druge bezbednosne službe, mislim i na NATO službe, FBI, na sve ostale službe u svetu. Međutim, to je stvar politike. Politička odluka je bila da se Srbija bombarduje iz nama znanih razloga, političkih razloga, i tražen je povod. Ta akcija je bila najavljena, Vokerovi ljudi su je posmatrali od prvog do pposlednjeg momenta i bilo je jasno da je sve čisto.

Međutim, trebao je povod. Niko ne može da me ubedi i da mi dokaže da je normalno da se jedinica koja je ostala da obezbeđuje lice mesta da bismo uviđaj koji je prekinut zbog mraka i napada terorista nastavili sutra izvuče u toku noći, bez opaljenog metka i da Voker s ekipom ujutru dođe. Sve mi se čini da je to bila stvar političkog dogovora. Između koga, ne bih mogao tačno da kažem, ali mi sve na to liči.

8

Pre 5.oktobra Legija, pokojni Boško Buha, ja i još neki oficiri iz ministarstva dogovorili smo se da nećemo da ispoštujemo naređenja koja su u suprotnosti sa zakonom. Ne možemo da pucamo u autobuse “zoljama” da bismo zaustavili ljude da dođu u Beograd, ne možemo da pucamo u goloruk narod.

Kasnije su neki za vas govorili nakon te nagrade da ste vi američki čovek. Kako vi to danas komentarišete?

– Kod nas se olako lepe etikete. Nažalost. Međutim, ja nikada nisam bio ničiji čovek, jednostavno bio sam profesionalac. O tome kakav sam bio, drugi će da sude, ali ja ne mogu da odbijem ako me premijer ili predsednik države, ako generalni sekretar NATO odluče da ja treba da idem na neki sastanak, ne mogu ja da kažem da neću da idem na taj sastanak jer je to u sklopu mojih službenih ovlašćenja, poslova. Nažalost, etikete se lepe i unutar same države, bio je Đinđićev čovek, bio je Koštuničin čovek, bio je ovoga čovek, onoga čovek. Jednostavno, svaki komandant ima ministra i ima politiku iznad sebe.

Političari se menjaju, komandanti bi trebalo da ostanu ako su pravi profesionalci i ako su čisti, ne da budu smenjeni iz nekih političkih razloga i onda bi na taj način služba sama dobila jer u moje obučavanje, u moj život su uložene neke pare. Ne mislim u moj lično, u svakog čoveka koji se bavi ovim poslom. I ako se vi tog čoveka odreknete, sutra treba da školujete nekog drugog, trećeg, četvrtog, petog. Nemate taj kontinuitet. Nažalost, kod nas se često politika upliće u državne institucije, to i dovodi do toga da stagniramo u mnogim segmentima.

Kad ste to spomenuli, logičan nastavak našeg razgovora je vezan za 5. oktobar. Vi ste tada odbili da bacite suzavac, ko je dao naređenje, priča se da je Ulemek bio s vama. Šta je prava istina od toga?

– Prava istina je da sam ja dobio poprečno naređenje iz vrha Ministarstva unutrašnjih poslova. Međutim, ja sam to odbio da uradim, ja sam bio u helikopteru, leteo sam, nije bio Legija sa mnom. Sa mnom je bio pukovnik Zoran Simović Tutinac. Nas dvojica smo bili u helikopteru, ja sam ga poveo da budemo zajedno, da imam nekoga uz sebe, da ne može niko da mi kaže to je tačno ili nije tačno. Njega mogu da pomenem zato što je čovek živ i zdrav, hvala bogu. Jednostavno, da smo mi ispoštovali to naređenje, tu bi bilo krvi do kolena.

O čemu čovek razmišlja kad dobije naređenje da baci suzavac na svoj narod?

– Prethodno ovom događaju je bio dogovor između Legije, pokojnog Boška Buhe, mene i još nekih oficira iz ministarstva da nećemo da ispoštujemo naređenja koja su u suprotnosti sa zakonom. Ne možemo da pucamo u autobuse “zoljama” da bismo zaustavili ljude da dođu u Beograd, ne možemo da pucamo u goloruk narod, nećemo to da uradimo po cenu šta god bilo s nama.

Mi smo znali da nama ljudi veruju, da su to profesionalci, da neće uraditi ništa što je pogrešno. Jedino čega smo se plašili da neko ne počne da puca na nas od civila jer onda bi policajac morao da brani svoj život i živote drugih ljudi, što po zakonu ima pravo i onda bi se otvorila Pandorina kutija i onda bi bilo krvi do kolena, mrtvih po ulicama.

Iz tog razloga smo imali kontakte s nekim od tadašnjih opozicionih lidera, gde smo ih upozorili da ne upotrebljavaju silu protiv policije jer ako upotrebe silu protiv nas, moramo da se branimo. Mi smo probali da opstruišemo ta naređenja koja nisu bila u skladu sa zakonom, i to smo ispoštovali i, hvala bogu, mislim da nas je i bog pogledao u tom momentu, nije došlo do krvoprolića.

Kada kažete da je bilo kontakata sa opozicionim liderima, mislite li na predstavnike DOS-a i da li je ključ čuveni razgovor odnosno dogovor na relaciji Đinđić-Ulemek?

– Da, to je bio ključni dogovor, dogovor između njih dvojice. Ja, recimo, nisam poznavao nikoga od tadašnjih opozicionih lidera, nisam ih lično poznavao, znao sam ih sa televizije.

Kasnije su se mnogi kitili tim perjem 5. oktobra. Ko su zapravo pravi, a ko lažni heroji 5. oktobra kad biste vi sada s ove istorijske razdaljine trebalo da kažete?

– Pravi heroj je narod, koji se skupio u dovoljnom broju i napravio kritičnu masu protiv koje ne može da se interveniše na zakonit način. Bilo šta da smo preduzeli, bilo bi nezakonito.

Podneli ste ostavku 6. oktobra. Povukli ste je nakon razgovora sa Zoranom Đinđićem. Šta je bio vaš motiv i da podnesete i da povučete ostavku?

– Moj motiv je bio sve to što se dešavalo u tom trenutku, govorim u globalnom smislu, na političkoj sceni. I svega što je ostalo iza mene i ratova, i tog 5. oktobra i oprečnih naređenja. To je bio moj osnovni motiv, međutim, posle razgovora sa Zoranom Đinđićem kod mene u stanu, predomislio sam se jer je uspeo da me ubedi da treba da ostanem, ne ja, nego i svi ostali ljudi koji nisu imali krivična dela iza sebe da jednostavno pomognemo da ova država nastavi u pravom smeru da funkcioniše, da se ne zatvore institucije, da ne dođe do kolapsa institucija.

U toj noći 5. na 6. oktobar, da li ste imali neka saznanja da u protestima učestvuje “surčinski klan”, “zemunski klan” i da oni uzimaju oružje iz stanice policije u Majke Jevrosime?

– Ja lično nisam imao nikakvih saznanja. Opet se sad vraćamo na početak one priče o migrantima, to je trebalo službe da odrade i da kažu. Međutim, jednostavno i sami čitaoci znaju da su u tom momentu postojali i Socijalistička partija i JUL, da su bili konfrontirani, da su Javna i Državna bezbednost, koje su se tada tako zvale u okviru MUP-a, bile maltene na različitim stranama zbog političkog ubeđenja.

I to je sve naknadno do nas došlo jer jednostavno niko nije očekivao, mi nismo imali dovoljno podataka da će se toga dana toliko ljudi skupiti u Beogradu. Ali to je propust službi koje je trebalo da brinu o tome, mi smo se našli, govorim o policiji, uniformisanoj policiji, našli smo se u neobranom grožđu, da mi sami moramo da odlučimo šta da radimo i kako da radimo.

I danas mislite da ste uradili pravu stvar?

– Da, mislim i danas da je prava stvar jer jednostavno sve drugačije bi bilo pogubno i po narod i po sve nas koji smo tada nosili uniformu.

9

Zoran Đinđić nije ubijen slučajno. Ubijen je nakon što je izgovorio jednu čuvenu rečenicu: “Ako nam otmete Kosovo, Republika Srpska će da se pripoji Srbiji.”

Nakon svega toga, vi postajete komandant Žandarmerije, kako je došlo do toga?

– Ne odmah. Znači, kada su smenjeni generali Vlastimir Đorđević i Obrad Stevanović, mene postavljaju za komandanta posebnih jedinica policije koje su u tom momentu postojale. Te posebne jedinice policije su bile napravljene po norveškom sistemu, po principu okupljanja, i brojale su negde oko 7.500 ljudi.

Međutim, bez prave obuke, bez prave opreme. Ja sam onda u razgovoru sa Zoranom Đinđićem, sa premijerom, sa ministrom Dušanom Mihajlovićem predložio da formiramo jednu specijalnu jedinicu koja neće biti po principu okupljanja nego profesionalnu jedinicu koja će biti obučena i za rukovanje minsko-eksplozivnim sredstvima, teškim naoružanjem i svim ostalim sredstvima koje smo mi u tom momentu posedovali jer pre toga to nije mogao da bude slučaj zbog tog sistema kako su formirane.

Formiranjem te jedinice, koju su oni odobrili bez reči, dolazimo do situacije da su pripadnici te jedinice mogli da budu obučavani na pravi način jer policajac u Kamenici je školovan da bude policajac, nije imao dodira s bombama, minsko-eksplozivnim sredstvima, sa bestrzajnim topovima, sa svim ostalim sredstvima koja takva jedinica treba da poseduje, oni su školovani za druge poslove, školovani su za javni red i mir, za ono što radi policija, saobraćaj, i sad jednom saobraćajcu treba da date automatsku pušku, bombe i sad da naiđe na minu, on ne zna šta je, ne zna kako da prepozna.

Iz tog razloga sam ja želeo da imamo jednu profesionalnu jedinicu koju smo uspeli da formiramo i u dogovoru s Dušanom Mihajlovićem i s generalom Sretenom Lukićem, koji je bio načelnik resora Javne bezbednosti. Vodili smo računa i o tradiciji jer je naša država imala Žandarmeriju, jer je Žandarmerija po vokaciji bila jedina naoružana policiji, tako da smo dali ime Žandarmerija, a to ime i danas je i na istoku i na zapadu.

Francuska žandarmerija je najčuvenija.

– Francuska, pa Bugarska, pa Rumunska, pa Izraelci imaju Žandarmeriju…

U tom periodu ubijen je i Boško Buha, različite priče se o tome pričaju?

– Za Boška Buhu mogu samo da kažem najbolje reči, bio je pravi profesionalac, čestit, pošten, međutim, tadašnji neki klanovi koji su postojali u našoj državi, mislim na kriminalne klanove, pokušali su da destabilizuju državu i, po momm mišljenju, Boško Buha je bio najlakša meta u tom momentu. Znači, ubijen je policijski general da se pokaže da je policija slaba, da je država slaba, posle toga je ubijen premijer.

Koji klan?

– Ja ne mogu da tvrdim koji jer nemam takve informacije.

Postojala je i ta priča da su i na vas pokušali atentat? Je l’ to tačno?

– Tačno je, pokušan je atentat dvaput. Prvi put na auto-putu kod Zmaja. Naravno, ja sam znao šta se dešava, imao sam dobro obezbeđenje i kada su videli da se ne šalimo, odustali su. I to su bili kriminalci.

Nakon toga je ubijen premijer Đinđić. Ko je zapravo ubio Đinđića, kakva je pozadina tog ubistva.

– Određena lica su osuđena za ubistvo premijera i ja to neću da komentarišem. Ali je jasno da Zoran Đinđić nije ubijen slučajno. Zoran Đinđić je izgovorio jednu čuvenu rečenicu: “Ako nam otmete Kosovo, Republika Srpska će da se pripoji Srbiji.”

Mnogi zaboravljaju da se prvi pokušaj atentata kod tadašnje hale “Limes” na Zorana Đinđića desio kada je on išao u Banjaluku da otvori prvu investiciju Srbije u Republici Srpskoj.

– Tako je, tada je bio povređen, na štakama je bio jer je povredio nogu na Kopaoniku, tada je pokušan prvi atentat i nije uspeo i, nažalost, u drugom pokušaju su uspeli da ga ubiju i tu mislim da su propusti bezbednosne službe.

A da li je tačno da ste vi lično sprečili jedan atentat na Kopaoniku. Spominju se “zolje”, da je tu u blizini bio i Zvezdan Jovanović.

– O tome postoje razne priče. Da li sam sprečio ili nisam, ja ne znam. Međutim, u tom momentu sam se zadesio na Kopaoniku s porodicom gde je bio i Zoran Đinđić s porodicom i još neki naši zajednički prijatelji, ali tada je cela jedinica za specijalne operacije bila takođe na Kopaoniku na skijanju.

Ja ne mogu da tvrdim da je tada postojao plan da se on ubije na Kopaoniku, mi smo se družili privatno i u kafani i tako dalje, tako da nisam siguran da li je postojao plan. Međutim, iz svega ostalog što je posle usledilo proizilazi da je faktički postojao plan.

Iza toga počinje akcija “Sablja”. Vi ste na izvestan način heroj te akcije, dobili ste unapređenje.

– Da, ne samo ja, i Bora Banjac i svi ostali ljudi koji su više učestvovali u akciji “Sablja”. Akciju “Sablja” je vodila Kriminalistička policija jer to je prevashodno i njihov deo posla. Mi smo kao Žandarmerija davali asistencije jer su postojali naoružani klanovi gde Kriminalistička policija nije mogla tek tako da uđe bez naše podrške i, naravno, čuvanje i branjenje svih institucija, republičkih i državnih institucija.

U danu ubistva sve je izgledalo dosta haotično, neki članovi Vlade su delovali uplašeno.

– Pa jeste, to je razumljivo, ko ne bi bio u državi zabrinut ako su ubili prvog čoveka, ako su ubili premijera. Znači to su ljudi koji nisu ratnici, oni su političari, oni mnoge stvari nisu razumeli do tog momenta. Tog momenta su bili svesni nekih stvari, da nešto ne valja ako se desilo da premijer jedne države bude ubijen.

Znači da bi mogao da bude ubijen i bilo ko drugi na sličan način. Međutim, zahvaljujući organizaciji našoj unutrašnjoj, uspeli smo brzo da uspostavimo kontrolu nad institucijama, bilo je tada privedeno mnogo ljudi, mnoge kriminalne grupe su bivale pohapšene.

Kako je reagovao, recimo, tadašnji ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović?

– Dušan Mihajlović je bio čovek iz službe i on je odlično razumeo službu. Zahvaljujući njegovom mirnom temperamentu, uspeo je da unese mir među sve ostale nas koji smo radili u toj akciji “Sablja” i jednostavno Dušan Mihajlović je imao mnogo poverenja u nas, kao i tadašnja vlada, da ćemo mi uspeti da se izborimo s tim stvarima.

I zahvljujući tom timu, tu ne možete da izdvojite nijednog čoveka, nijedan čovek tu ne može da se izdvoji, pojedinac je tu nebitan. Da nije bilo rada i saradnje u tom momentu i Vojne službe i Državne službe bezbednosti i Javne bezbednosti i Kriminalističke policije, ne bi bilo uspeha.

Vi ste obezbeđivali logistiku i kada se ušlo u Šilerovu, šta je s tim video-kasetama, šta ima na njima?

– O tome ne mogu da svedočim jer ja taj posao nisam radio, ja sam bio komandant specijalne jedinice. Ja nemam dovoljno informacija, niti sam tada imao, niti danas imam o tome šta je tu moglo da bude. Prvo je radila Uprava kriminalističke policije i druge državne institucije, jednostavno mi smo bili ti koji smo davali faktički asistenciju. Omogućavali im da rade svoj posao.

Da li mislite da su oni dobro uradili svoj posao?

– Mislim da da.

0

General Mirkov je dobio naređenje od Jočića da me pozove na informativni razgovor i da mi postavi četiri pitanja: 1. Da li sam vođa terorističke organizacije koja hoće da ubije Koštunicu i izvrši državni udar? 2. Da li se nasilnim oružanim putem vraćam za komandanta Žandarmerije? 3. Kakav je moj odnos s oficirima iz američke ambasade? 4. Kakav je moj odnos sa generalom Obradovićem? Kad sam ta pitanja video, mislio sam da je neka skrivena kamera ili tako nešto.

Nakon izveštaja u kome ste opisali mogućnost napada na američku ambasadu, na hrvatsku ambasadu, na džamiju…ministar Jočić vas je smenio, pa je onda na brzinu i opozvao odluku. Šta se zapravo tu dešavalo?

– To je bio momenat kada je Jočić postavljen za ministra unutrašnjih poslova, a Rade Bulatović za šefa Državne bezbednosti i oni su faktički tek primili dužnost i počeli da rade. Mi smo kao Žandarmerija, naše odeljenje za obaveštajni rad je prikupilo podatke gde smo mi napisali izveštaj šta će da se desi u narednim danima.

Znači, od Beograda, Srbije, Niša do Kosova. I ja sam taj izveštaj prosledio. Međutim, da li zbog toga što oni nisu još ušli u suštinu problematike, da li zbog toga što su bili novo postavljeni ili iz nekog trećeg razloga koji je meni nepoznat jednostavno nisu, da tako kažem, dovoljno obratili pažnje na taj izveštaj i sve je kulminiralo, desio se napad i paljenje američke ambasade i još nekih. Opet kažem, to je zakasnela akcija. Opet su službe bezbednosti morale da imaju informacije šta će da se desi i kako će da se desi, da na to neko više obrati pažnju.

Tadašnji general Mirkov je kasnije optuživao…

– Ne, to je izvučeno iz konteksta. General Mirkov mene nije optužio nijednog momenta. Jednostavno, da se sad vratimo na pređašnje pitanje, ministar Jočić je smenio nas nekoliko oficira, među njima sam bio i ja, koji sam bio smenjen faktički pre 17. marta, kada se sve to dešavalo, i ja sam u svojoj kancelariji čekao da mi dođe zamena. Jočić me zvao tog dana negde oko 13 ili 14 časova, kad je već kulminacija bila na vrhuncu i pitao me da li vidim šta se dešava, ja sam mu rekao da vidim, da sam u svojoj kancelariji i da sve to pratim.

On me je pitao za koliko mogu da intervenišem, ja sam mu rekao da mogu da intervenišem u roku od 15-20 minuta jer sam imao pripremljenu jedinicu u Rakovici, što on nije poverovao. Tada su napravili jedan štab, u kome prvi put otkad se prave štabovi nije bilo komandanta specijalne jedinice, najveće specijalne jedinice koja jedina može da interveniše u tom momentu, nego su prepustili da to radi redovna policija koja nije bila obučena ni opremljena za takvu vrstu intervencija, to je radila beogradska policija.

Posle toga, on je opozvao to njegovo naređenje i rekao mi da ostajem i dalje komandant. Tako da sam ostao i dalje komandant Žandarmerije, ali je bilo posle pitanje dana jer su jednostavno hteli da nađu neki razlog zbog koga bi me smenili i general Mirkov je tada bio načelnik Uprave policije za celu Srbiju. On je dobio naređenje od Jočića da me pozove na informativni razgovor i da mi postavi četiri pitanja na koja je trebalo da odgovorim. Prvo pitanje je bilo da li sam vođa terorističke organizacije koja hoće da ubije Koštunicu i izvrši državni udar.

Drugo pitanje, da li se nasilnim oružanim putem vraćam za komandanta Žandarmerije. Treće pitanje, kakav je moj odnos s oficirima iz američke ambasade. I četvrto, kakav je moj odnos sa generalom Obradovićem. Kad sam ta pitanja video, mislio sam da je neka skrivena kamera ili tako nešto. Međutim, kada mi je on rekao da je to tako, ja, naravno, nisam hteo da odgovorim, ali ni dan-danas mi nije jasno ko je taj što je smislio ta pitanja i na osnovu čega. Jer, velika nepoznanica je da se neko bavio samo time da me diskredituje, ali su našli pogrešan put. Naravno, nisam hteo da na to odgovorim i tada sam dao otkaz i izašao iz policije.

Recite mi da li je mogući motiv činjenica da je u akciji “Sablja” hapšen Rade Bulatović. Da je to bila osveta?

– Ne verujem. I da je bila ta neka osveta, ja sam jednostavno mogao da budem smenjen. Pa nije meni tata napravio Žandarmeriju, nije to privatno vlasništvo.

Kada komandanta koji je dao najbolje rezultate u Žandarmeriji diskredituje…

– Ali pazite, ako vi treba da ubijete predsednika države i da izvršite državni udar, znači mora da postoje mere. Pa da su me uhvatili da s nekim pričam telefonom, da se s nekim sastajem, da pravimo udruženje, da pravimo kriminalnu organizaciju, terorističku organizaciju, kako su je oni nazvali, znači mora da postoji nešto na osnovu čega bi to uradili. Ništa nisu imali od toga. To je suludo.

Oni su tada spekulisali stalno s tim vašim vezama s oficirima iz američke ambasade.

– Ja sam imao kontakte s oficirima iz američke ambasade jer sam s oficirima iz Kfora sarađivao na administrativnoj liniji, sastajali smo se i na našoj strani i na strani Kosova.

Samo sa američkim oficirima…

– Ma ne. I sa Norvežanima, Francuzima, Nemcima i tako dalje. Ja sam sa svim oficirima imao kontakte. Oni su dolazili, jednostavno, oficiri koji su zaduženi da prate rad policije, službe bezbednosti, oni su dolazili kod mene na sastanke, mi smo se javno viđali na tim sastancima, ništa tu nije bilo skriveno.

Pre nekoliko brojeva intervju nam je dao i Milorad Ulemek. Da li je tačno da vam je spasao život na Kosovu?

– Jeste, tačno je. Ja sam o tome pričao. Prvo Milorad Ulemek Legija je bio komandant Jedinice za specijalne operacije resora državne bezbednosti. Zvanični oficir zvanične jedinice. Ja sam bio komandant Specijalne žandarmerije u resoru javne bezbednosti. Suludo je da nas dvojica ne komuniciramo i da ne sarađujemo. Naravno da smo sarađivali i u ratu jer ni njegova ni moja jedinica nisu mogle same. Nismo mogli ni nas dvojica.

Tu je bila i redovna policija i posebne jedinice policije i svi ostali. Na kraju krajeva, Javna bezbednost je dobijala od resora državne bezbednosti podatke o kretanju terorista, o mogućim mestima gde prelaze s oružjem, s ovim, s onim. Znači, mi smo tesno sarađivali i borili se na Kosovu zajedno rame uz rame. Tačno je da je u jednoj akciji kada smo mi bili okruženi, u bezizlaznoj situaciji, on sa svojom jedinicom stigao i uspeo da nas deblokira. I ja sam ponosan na to što smo mi u tom trenutku radili zajedno. Sve posle toga je ono što se već zna, što ne može niko od nas da spori ili komentariše jer državni organi su uradili svoj posao.

Postoje informacije da je u trenutku predaje Legije neka grupa ljudi bila na putu ka njegovoj kući i da je imala nameru da ga ubije. On sam kaže da nikom nije bilo u interesu da se on preda, da je svima bio interes da on ne preživi.

– Čuo sam tu priču, nemam informacija da je potvrdim. Ali ću vam reći lično mišljenje. Tada je bilo u interesu svih da Legije nema. I u interesu nekih koji su mu možda nešto obećali i u interesu ovih drugih koji su defakto tvrdili da je on stajao iza organizacije koja je ubila premijera. Sud je doneo odluku i sud je na osnovu dokaza njih osudio. Prema tome, to nećemo da komentarišemo. Međutim, sve ostalo će jednoga dana vreme pokazati. Ko je mogao da pretpostavi da će Legija da se preda, niko nije ni očekivao da će Legija da se preda, pa bile su priče da je u Argentini, da je ovamo, onamo.

Kako je moguće da niko nije pronašao Ulemeka, on tvrdi da je sve to vreme proveo u kući, kako da ga baš niko ne pronađe u toj kući?

– Mi nikada, Žandarmerija kao Žandarmerija nikada nije ulazila u kuću. Znači, mi smo obezbeđivali oko kuće, sve ostalo je radila Kriminalistička policija: oni su vršili pretres, oni su radnje preduzimali, da li je bio ili ne, ja stvarno ne znam.

Koliko je bilo teško uhapsiti Legiju, kako ste to lično doživeli?

– Mislim, nismo ga mi uhapsili, on se predao. On se predao, tako da mi nismo imali nikakav problem s tim jer on je dobrovoljno došao i rekao da želi da se preda da bi kroz suđenje pokušao da skine neku ljagu s jedinice. Ja sam uvek tvrdio da svi pripadnici jedinice nisu zločinci, nisu ubice. Ubice uvek imaju ime i prezime, ne može jedinica od 300 ljudi da bude kriva za nešto što je uradilo dvaje, troje, petoro ljudi.

Ne može da bude cela jedinica satanizovana. Iz tog razloga sam se tada dogovorio s tadašnjim premijerom Zoranom Živkovićem i ostalim ljudima, sa vrhom Ministarstva unutrašnjih poslova, s Lukićem i Dušanom Mihajlovićem, da jedan deo tih ljudi pređe u žandarmeriju, jedan deo je prešao prema mestima stanovanja, i evo ih danas ljudi rade u policiji.

PRIVATNIK U SRBIJI, LOVAC U SIBIRU

Vi imate firmu koja se bavi obezbeđenjem, gde sve radite i kako to izgleda?

– Da, kod nas je sve to malo mistifikovano i naduvano. Jednostavno i danas i pre 10-12 godina naši ljudi rade u obezbeđenjima raznoraznih firmi svuda po svetu. U Iraku, u Libiji nekada, sada više ne, jer je u Libiji neka druga situacija, u Avganistanu i u ostalim državama, gde se traže ljudi određenih profila, ljudi koji su proveli neko vreme u ratovima. Drugo, naši ljudi su mnogo jeftiniji nego da te firme angažuju Amerikance, Engleze, koji traže mnogo više para, a sve firme koje rade obezbeđenje gledaju da zarade što više, da uzmu profit i naši ljudi su lakše prolazili.

Recite mi da li zaostaju naši ljudi u smislu obučenosti, sposobnosti na tim poslovima?

– Ne, ne ne zaostaju ni za jednom specijalnom jedinicom. Ja sam obišao mnoge jedinice u svetu jer mi smo imali nešto što druge jedinice nisu imale. Mi smo imali ratno iskustvo s opremom koja je bila mizerna u odnosu na opremu koju imaju strane specijalne jedinice. Ali oni nisu imali to iskustvo koje smo mi imali.

Vi idete u lov, ljubitelj ste ekstremnih sportova. Gde lovite, šta lovite?

– Eto otkad sam završio DIF, bavio sam se džudom aktivno. Posle toga, kada sam ušao u posebne jedinice policije, bio sam na raznoraznim kursevima, obukama i tako dalje i svuda. Tako sam zavoleo, a i inače sam voleo ekstremne sportove i ranije. Pa sam onda imao prilike da budem i padobranac, ronilac i da vozim motore i da idem u lov i ta ljubav prema lovu je ostala do današnjih dana. To mi je hobi i svaki slobodan trenutak.

Da li je tačno da imate neki trofej iz Sibira, lovački trofej?

– Nije neki ozbiljan trofej, ali sam lovio i u Sibiru divlje svinje i sibirske srndaće. To je bio splet okolnosti, imao sam prijatelje koji su me tamo pozvali u lov, koji su dolazili po mene.

Kako danas izgleda vaš dan kad se probudite?

– Angažovan sam non-stop. Imam firmu za obezbeđenje koja radi ozbiljne firme kao što su NIS, “Merkator”, “Roda”, “Idea”. Ujutru prvo odem u kancelariju, vidim šta se dešava, odradim sve što treba da se odradi. Ima tu puno posla.

Koliko imate ljudi?

– Dobro, nećemo da pričamo o broju ljudi. Recimo, 350 ljudi, ali kažem cela ta organizacija zahteva dosta posla. Idem na treninge i dan-danas. Evo sedimo na mestu gde vežbam, treniram. Idem u selo, imam imanje porodično imanje u selu, to održavam, kosim travu, čuvam ovce…

q

U politici nema iskrenosti. Zvali su me iz stranaka ranije ali ja sam rekao da oficir ne treba da se bavi politikom jer mi na neke stvari gledamo drugačije. Ja ne mogu da volim nekoga protiv koga sam ratovao, ne može da mi bude prijatelj. U politici je to moguće jer oni nisu ginuli

POLITIČAR, EKONOMISTA, RATNIK

Kako vam danas iz perspektive poslovnog čoveka izgleda sve to kroz šta ste prošli? To ratno iskustvo i ta situacija u kojoj su u jednom trenutku ljudi koji su ratovali za državu stavljani u jedan ružan kontekst?

– Pa evo ja na to gledam kao na svaki posao. To je bio moj posao. Hirurg operiše, inženjer projektuje, pravi zgradu, most… mi smo bili tu da ratujemo. Daj bože da se nikada više ne ponovi i da naša deca, unučići ne rade ono što smo mi radili. Ja sam često čitao neke intervjue i kaže: “prljav rat”. Neka mi neko kaže koji je rat čist, gde se puca i gde se gine.

Poginulo nam je mnogo ljudi, to su sigurno traume koje ljudi koji su labilniji ili nisu predodređeni teško mogu da prebrode. Znate, policajac nije predodređen da bude ratnik. Policajac je išao u školu da bude policajac, igrom slučaja je ušao u rat. A imate toliko ljudi iz rezervnog sastava koji su poginuli, koji su bili mesari, automehaničari, inženjeri. Oni nisu bili za rat, ali takav sistem je nažalost bio. Zato podržavam profesionalizaciju potpunu i u vojsci i u policiji. Onaj ko želi time da se bavi, neka se bavi time, neka bude obučen, školovan, opredeljen da se time bavi.

Ja znam nekoliko ljudi, mojih prijatelja, koji su poginuli. Čovek je bio mesar od 120 kg otišao je u rat i nije bio spreman. Ali takav sistem je bio napravljen u tom momentu. Nisu postojale takve pretnje koje su dovele do ovih kasnijih situacija. To je opet geopolitika, veliki interesi, mi smo mala država. Mala u smislu broja stanovnika, opremljenosti. Jugoslavija je bila nešto drugo. Jugoslavija je zato i rasturena, zato što je bila jedna od najjačih u Evropi.

Jugoslavija je pravila sve tipove naoružanja, jedna od pet zemalja u Evropi je bila koja je pravila i tenkove, i podmornice, i pešadijsko naoružanje, i avione, i helikoptere, sve je pravila. Zbog toga je rasturena, zbog toga je rasturen i Sovjetski Savez, ali to su neke više teme, geopolitičke. Da li je to moralo tako da bude? Mislim da je sve to smišljeno urađeno da bi se destabilizovao region. Samo neka bude mira, neka naša deca ne ratuju.

A recite mi kad spominjete, juče je bio taj sastanak regionalnih lidera. Koliko vam ti pozivi na saradnju deluju iskreno?

– Mislim da u politici nema iskrenosti, to je moj stav. Ja se nisam nikada bavio politikom, imao sam puno poziva i od ranijih stranaka da uđem, rekao sam da mislim da oficir ne treba da se bavi politikom jer mi na neke stvari gledamo drugačije nego političari. Ja ne mogu da volim nekoga protiv koga sam ratovao, ne može da mi bude prijatelj. U politici je moguće jer oni nisu ginuli, nisu to radili i na kraju krajeva, to je i normalno da tako bude. Međutim, znam mnogo oficira u svetu koji su posle ušli u politiku iz nekih razloga koji su njima znani ili iz materijalnih i tako dalje. Ja nisam želeo time da se bavim i sigurno se neću time baviti.

Ali ste u jednom trenutku podržali osnivanje, ako se dobro sećam, kada se Srpska napredna stranka pravila, vi ste bili jedan od ljudi koji…

– Jeste, ja sam i dan-danas član Glavnog odbora, ali član Glavnog odbora ne mora da se bavi politikom. U svakoj stranci postoje i Odbori za bezbednost i Odbori za pravosuđe, i za ekonomiju i svako može da nađe svoje mesto i da neki doprinos u okviru toga. A kad govorim o političarima, mislim na političke izjave, mislim na politiku kao profesiju. To nije slučaj niti će da bude ikad. Kada ih nešto interesuje iz mog domena, ono što znam, oni me pitaju, ja kažem svoje mišljenje, ali to nije politika. To je struka. Pitaju ekonomistu šta misli kako treba da raste bruto dohodak, on kaže načine kako da ojača dinar. To je profesionalna stvar, i to ne znači da je neko političar.

Check Also

DEJAN LUČIĆ- TAJNI DOGOVOR O ČIŠĆENJU BALKANA: PADA EDI RAMA A ONDA I ĐUKANOVIĆ- EVO ŠTA SU SPREMILI ZA VUČIĆA (VIDEO)

Publicista Dejan Lučić ispričao je u intervjuu za Balkan info da je Mira Marković došla …