Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Piše: Miroslav Lazanski
Kada sam 23. maja 1985. godine posetio u Hamburgu „Fuhrungsakademie der Bundeswehr”, odnosno Višu vojnu akademiju Bundesvera, razgovarao sam sa komandantom akademije generalom Hermanom Hagenom.
Mi smo tada kao JNA školovali godišnje obično po dva oficira, u činu majora, u toj najprestižnijoj vojnoj akademiji SR Nemačke i general Hagen je tog dana na svoju uniformu stavio srebrni letački znak jugoslovenskog RV i PVO, koji je dobio prilikom posete našem Ratnom vazduhoplovstvu godinu dana ranije. U laganom razgovoru malo smo se dotakli i politike, naravno general je zamolio da to ne ide u štampu, interesovalo me je kako on gleda na zbivanja na Balkanu.
General je bio vrlo precizan: „Naš jedini interes je buduće ujedinjenje dve Nemačke i ništa drugo nas ne interesuje sada”.
Dobro generale, ako se i kada jednog dana ujedinite, šta onda? Kako će Nemačka nastupati prema Balkanu, prema Jugoslaviji? Samo me je pogledao i tiho procedio: „Neka vam tada Bog pomogne.”
Pet godina kasnije, u maju 1990, Les Aspen je izjavio „da se NATO neće pomerati izvan granica dosadašnje Savezne Republike Nemačke, odnosno nema pomeranja vojne ravnoteže na štetu Sovjetskog Saveza”. U međuvremenu se Sovjetski Savez raspao, Jugoslavija je ubijena, a NATO je na granicama Rusije.
Ako je još te 1990. godine politički i vojni status ujedinjene Nemačke bio ključno evropsko pitanje, stara igra političke moći 19. i sa početka 20. veka u Evropi opet je u toku. Naime, Evropa nije doživela „kraj istorije”, već samo novi početak. Liberalizam i demokratija nisu prevazišli nacionalizme, zajednički sistem bezbednosti, koji bi se zasnivao na saradnji od Atlantika do Urala, dalje je od onoga što je bio 1990. godine.
Gde je u tom kontekstu, u Evropi sa samo jednim vojnim paktom, današnja Srbija? Kako održati politiku vojne neutralnosti kada nam svako malo sa samita NATO-a onako dobroćudno poručuju „da NATO poštuje našu poziciju vojne neutralnosti”, što treba čitati da bi nas poštovali još više da nismo vojno neutralni, odnosno da smo članica NATO-a.
Dakle, ako želimo da ostanemo vojno neutralni za Srbiju pitanje odbrane mora biti tek na drugom mestu. Nas treba da interesuje sprečavanje bilo kakvog napada na Srbiju, sprečavanje rata na našem prostoru, mi treba da težimo da ne dođemo u situaciju da moramo da se branimo.
Mi moramo jasno da stavimo do znanja svim potencijalnim ratnim avanturistima da napad na Srbiju nema nikakvog smisla. A za takvu poruku potreban nam je minimum oružja koje odvraća, čije posedovanje u odbrambenom sistemu Srbije čini svaki napad na Srbiju besmislenim.
Odvraćanje nije upereno protiv nekog konkretno, ono je upereno protiv rata. Odnosno naša strategija više ne treba da bude umetnost vođenja rata već umetnost sprečavanja rata. A to je moguće samo ako ste ekonomski, politički i vojno jaki.
Vojnu neutralnost Srbije karakteriše geografski položaj i istorijsko iskustvo. U Srbiji ne postoje nikakvi strateški ciljevi koji bi mogli da budu neki značajniji razlog za napad, bilo sa Zapada bilo s Istoka. Političko-vojni značaj Srbije zavisi, gledajući iz vizure NATO-a, od toga u kom obimu bi mogla da se koristi naša teritorija da bi se dospelo do strateških ciljeva lociranih u blizini ruske teritorije.
NATO već ima pod potpunom kontrolom teritoriju Kosova i Metohije, ima svoje vojne baze u Bugarskoj i Rumuniji, a koristi i teritoriju Ukrajine. Dakle, potpuno se primakao granicama Rusije, pa tako naše lamentiranje o velikom značaju moravsko-vardarskog pravca pripada geostrategiji prošlog veka.
Takvi se pravci u savremenim borbenim dejstvima jednostavno preskaču. Iz razloga vojne geografije nema izgleda da bi Srbija mogla da postane bojište za kopnene operacije većeg obima između NATO-a i Rusije.
Uloga politike odbrane Srbije jeste da sačuva poverenje u našu vojnu neutralnost, pri čemu je snaga odbrane samo jedan od kriterijuma po kome se prosuđuje, u slučaju krize ili konflikta, srpska sposobnost da se pridržava svoje proglašene vojne neutralnosti.
Odbrana zemlje, naravno, u nadležnosti je političkog rukovodstva koje je zaduženo da izbegava sukob dokle god se to može, a kada se to više ne može da rukovodi odbranom i odbije napad. Značaj vojske Srbije, kao instrumenta za upravljanje krizom, raste srazmerno našim sposobnostima da uzvratimo na vojne operacije protiv Srbije.
Za bezbednost Srbije od vitalnog je značaja to što ni NATO ni Rusija našu teritoriju i naš vazdušni prostor ne smatraju prečicom za mogući iznenadni strateški napad. Odsustvo strateških ciljeva na teritoriji Srbije znači da nema nikakvih ciljeva ni za nuklearno oružje.
Naravno, ulaskom Srbije u NATO to bi se sigurno promenilo, jer ne ulazite u dečji vrtić već u vojni savez koji ima svoje trupe na granicama Rusije. Ako ste član nekog vojnog saveza, automatski ste legitiman cilj za onu drugu stranu. Jer možda trenutno nemate na svojoj teritoriji strateških ciljeva, ali ako ste član nekog vojnog saveza možete da ih „dobijete” za nekoliko sati. Druga strana onda može i preventivno da deluje i imate problem.
Najvažnije za Srbiju, u vremenu koje je pred nama, jeste da i dalje gradimo poverenje u našu politiku bezbednosti i vojne neutralnosti. Za sada nam to i uspeva.
(Politika)
