Home / TEMA DANA / Moskva spremna na veliki savez sa Nemačkom i Francuskom

Moskva spremna na veliki savez sa Nemačkom i Francuskom

putin- merkelKremlj uživa u uzbuni koju je Bregzit izazvao u Evropskoj uniji. Ali, to ne znači da Moskva želi da se Evropa raspadne, već želi povratak staromodne bilateralne diplomatije, smatra analitičar Karnegi centra Moskva Aleksandar Baunov.

Ponekad je teško poverovati u glavnu vest. Oskar Vajld je rekao da je “osnova optimizma čist teror. Mislimo da smo velikodušni, jer očekujemo da naš komšija poseduje te vrline, korisne za nas”.

To je prošle nedelje bila pretpostavka najvećeg dela ostatka sveta, kao i većine pripadnika britanskog establišmenta. Opšti stav je bio da će Britanci upotrebiti svoj čuveni zdrav razum i glasati za stabilnost i mir.

Prošlog četvrtka, 52 odsto onih koji su glasali na referendumu o izlasku Velike Britanije iz EU su se ovome suprotstavili. Glas za izlaz je bio trijumf za onu vrstu osećanja koja se u Rusiji koristi za opisivanje domaće javnosti: ideja da je suverenitet važniji od integracije, ako se integracija ne dešava pod tvojim uslovima, i da je status koji smo imali u prošlosti poželjniji od budućnosti koje nude svetski političari, novinari i stručnjaci.

Poput Rusa, britanska javnost je takođe odbacila ideju da Evropska unija predstavlja globalni model budućnosti, i da je era klasičnih nacionalnih država i carstava nestala u prošlosti.

U britanskom slučaju, to je bila istinska odluka naroda, a britanska javnost je glasala protiv saveta svoje vlade, bankara, međunarodnih saveznika, i predsednika Sjedinjenih Američkih Država. U izvesnom smislu, Evropska unija je žrtva istinske britanske demokratije.

Tokom Bregzit kampanje pominjala se i tema Rusije. Premijer Kameron je skrenuo pažnju da bi “Putin mogao biti zadovoljan” sa Bregzitom, dok je, pošto su objavljeni rezultati, bivši američki ambasador u Rusiji Majkl Mekfol nazvao Putina “pobednikom”. Ali ideja da “treba da uradite suprotono od onoga što Putin voli”, može da prođe kod centralno i istočnoevropskih suseda Rusije, i kod nekih britanskih stručnjaka i novinara, a ne kod većine britanskih glasača. Utoliko pre što je Putin odlučio da strateški ćuti o toj temi.

Na prvom mestu, Kremlj je ćutao jer Rusi ne vole kada im stranci govore šta da rade, a Putin i njegov tim su shvatili da će se sve što kažu o referendumu biti upotrebljeno protiv njih. Ruski predsednik je prekinuo ćutanje samo kada su rezultati bili već poznati a britanski premijer Dejvid Kameron podneo ostavku. On je rekao da je ishod posledica “arogancije britanske vlade i plitkog pristupa rešavanju najvažnijih problema”.

Već duže vreme, još od doba “obojenih revolucija” u Gruziji i Ukrajini, uspesi Zapada se posmatraju kao poraz Rusije, i obrnuto. Sada je EU očigledno sama sebi nanela štetu, na zadovoljstvo Rusije. Tu delimično može postojati i psihološka reakcija: slavili ste kada se raspao naš Sovjetski Savez, sada nam nije žao kada se vaš savez raspada.

Naslada tuđom mukom je pojačana činjenicom da je posle 1991. godine Evropska unija postala utočište u kome su se našle bivše pripadnice Varšavskog pakta i baltičke zemlje, i u kome su nadahnuće tražile Gruzija, Moldavija i Ukrajina. Ovaj pokret ka Evropi je takođe bilo otvoreno odbijanje Rusije.

Naravno, kada EU gubi zemlju poput Velike Britanije, takođe gubi autoritet i ugled. Sjajna svetlost koja zavela te zemlje da se okrenu daleko od Rusije, sada gubi deo svog sjaja. Međutim, bilo bi pogrešno misliti da rusko rukovodstvo želi da se EU razbije na sitne komade.

Umesto toga, oni žele da postignu direktne i jasne sporazume sa ključnim ljudima u vertikali vlasti evropskih država, slično onoj koje Kremlj ima kod kuće. Time se jasno određuje sa kim može da se pregovara i da se rešavaju problemi. Osoba na vrhu ove vertikale treba da bude ozbiljan, poštovan sagovornik, ne manje od Margaret Tačer ili Šarla de Gola.

Moskva bi radije da radi samo sa Angelom Merkel ili Fransoa Olandom, a ne sa EU i sa njenim komplikovanim strukturama u Briselu. Rusi su zaista najveći evroskpetici, više čak i od Britanaca – u velikoj meri zato jer im ideja o ujedinjenoj Evropi, predstavljena na kraju Hladnog rata nije bila sasvim jasna. Da li se Evropa zaista proteže od Vankuvera do Vladivostoka, prolazeći kroz Avganistan?

To ne znači, međutim, da Rusi žele da Evropa pati. Kad bi mrzeli Evropu, želeli bi više imigranata i pridruženje neželjenih članova. Oni ne žele ni da se pre sledećeg puta u Evropu sećaju viza i kvota za putovanja – takva glavobolja ih navodi na toplija osećanja prema EU.

U krugovima ruskih diplomata i stručnjaka za spoljnu politiku postoje dve tvrdnje. Prva, da EU nije u potpunosti nezavisni politički entitet ili suveren organ, jer Briselu Amerikanci diktiraju najvažnije odluke. Drugo, oni tvrde da se EU promenila na gore u poslednje vreme. Proširenje na istok znači da su Briselu sada jako potrebne male istočnoevropske zemlje koje generalno imaju neprijateljski stav prema Rusiji. Velika Britanija je najviše pro-američka zemlja EU i sklona da uvaži stavove zemalja istočne Evrope o Rusiji.

Za razliku od Italije, Francuske, ili Nemačke, Britanci nikada nisu pričali o ukidanju sankcija protiv Moskve Takođe, rusko rukovodstvo se oseća lično uvređenim. Vladimir Putin i Toni Bler su počeli odnose kao čvrsti prijatelji i izgradili odnos. Putinova prva poseta Zapadu je bila poseta Londonu. Onda su Britanci počeli da podržavaju Putinove neprijatelje i dali utočište ljudima kao što su Boris Berezovski i Aleksandar Litvinjenko. Dakle, odvajanjem Britanije od ostatka Evrope Moskvi će biti lakše da se bavi drugim zemljama EU.

Jedan od najdražih snova ruske diplomatije je izgradnja odnosa sa svim evropskim zemljama pojedinačno. Bregzit taj san čini mnogo više dostižnim. Rusija sanja o Evropi devetnaestog i početkom dvadesetog veka, kada je Evropska Antanta značila da nacije mogu da međusobno pregovaraju, daju podršku, ili obuzdavaju jedne druge. Izlaz Britanije iz Evropske unije znači povratak u Evropu iz prošlosti, za koju se ruski političari nadaju da će biti i budućnost Evrope.

Ipak, malo je verovatno da će se ovaj san ostvariti, međutim, treba zapamtiti da je takav prošli međunarodni sistem doveo do dva svetska rata u kojima je Rusija pretrpela više nego bilo koja druga zemlja.

(Carnegie moscow center, priredio M. Đorđević,Kurir)

Check Also

NEMAČKI GENERAL UZDMAO REGION: PONOVO NAM JE POTREBNA 1999. GODINA

Nemački general u penziji Johen Bot je nezadovoljan. Za „Bild“ kaže: „Priželjkujem avijaciju koja bi …