„Nema sumnje, stvari se sve više komplikuju, Zapad se neće smiriti dok ne izazove sukobe!“

Piše: Slobodan Turlakov

Nema sumnje, stvari se sve više komplikuju, Zapad se neće smiriti dok ne izazove nemire, pa i sukobe, na teritoriji Jugoistočne Evrope. Dakle i Srbije.

Problem je, po nas, utoliko veći, jer se nalazimo pred nesumnjivom „konsolidacijom vlasti u rukama“ novoizabranog predsednika države, za koji je „rizik“ – kako ga je nazvao američki senator Mekejn, po povratku iz Beograda, preko „Glasa Amerike“ – pronašao razlog za odluku „moramo sve da učinimo da osiguramo demokratiju“.

I dodao, zato „treba što više da budemo angažovani na Balkanu“.

Šta više, postojeće tenzije između Srbije i Kosova, posledica su izostajanja američkog i evropskog liderstva“.

Po njemu, umesto ruskog, za koji tvrdi da se dokazao na primeru „pokušaja puča u Crnoj Gori“, treba njihov uticaj da se vidno instalira.

Izvozom i „očuvanjem“ demokratije, Amerika se odavno bavi, sa posledicama koje se ne daju sagledati, i u ovom času, kad se Makedonija svakojako trese, ko zna šta se može izroditi. Tek, to što ima da se izrodi sprema se po potrebama nekoliko centara.

No, ipak da se vratimo američkom senatoru, jednom od važnih činilaca američke spoljne politike..

„Mislim, da će Vučićeve poteze, do određenog stepena, da diktira naš i evropski angažman u toj zemlji“.

Iako ne sumnjamo da je taj „angažman“ počeo još onda kad se Nikolić odrekao nove kandidature, ipak nam nije jasan. Bar što se tiče Vučića, što smo već nekoliko puta isticali. Jer, šta će Vučiću „konsolidacija“ vlasti u njegovim rukama, kada je već imao , apsolutnu i nedeljivu?!

Mi smo, isto tako, sumnjali da Vučićeva odluka da bude predsednik Republike, za njega lično, sa stanovišta Ustava i pozitivnih zemaljskih zakona, znači silazak sa vlasti, a sad se radi o tome da se – popne na još veću? Kako? Kako drugačije, nego sa promenom Ustava, po kom Srbija ima da postane predsednička država, što nije tako jednostavno izvodivo.

Diktatura je sistem vladavine, kao i tzv. demokratija, i jedna i druga traže ljude koji će im služiti, ne samo vernošću i odanošću, već i sposobnostima i samopregorom. Diktator, čak i najsposobniji i najradniji, ne može opstati sam. U tom pogledu, Vučić bi se morao ugledati na Tadića, čiji je kabinet bio druga i vladajuća vlada, na čelu sa pok. Mikijem Rakićem.

Ko čini Vučićev kabinet nije prodrlo u javnost, ali je čudno, da je svog bivšeg šefa kabineta, poslao u Vašington za ambasadora, za koga se čulo tek kad se oglasio jednom izjavom, koja bi ga u najmanju ruku morala da premesti sa tog mesta. Naime, u Čikagu, na jednom skupu, javljeno je da je taj Đerđ izjavio da „Putin ima ambiciju da zavlada svetom, da Rusija postane super sila!“

Vučić nije komentarisao ovaj diplomatski skandal, a Dačić se „ogradio od izjave ambasadora Đerđa Matkovića, jer ona ne izražava zvanične stavove naše zemlje.“

I stvar je time zataškao „ruski čovek“.

Neverovatno!

Ipak, i ovaj slučaj sa ambasadorom, podseća na Vučićevu nedavnu izjavu: „Mi biramo ljude po dobroti i poštenju, a ne po naciji i veri“, koja kad je reč bar o Bleru i Šrederu nema pokriće i potvrdu, što, naravno, nije jedini slučaj Vučićevog političkog „rada“, koji redovno pati od nedefinisanosti, često i neodrživosti, iako je ne jednom tvrdio da – drži do svoje reči.

Moguće, na evropskom nivou, ali retko kad na nivou zemlje kojom neograničeno vlada.

Rušenjem Šešeljeve SRS, 2008, i stvaranjem SNS-a, došlo je do afirmacije najproblematičnijih tipova, koji su hteli da se dokopaju vlasti makar i najnižeg ranga, samo neka je od koristi, što se kao ponašanje nije nikad promenilo i od njega odustalo..

Vučić je ne jednom priznao, da se po unutrašnjosti svašta radi, samo ne ono što je nužno da se dokaže uspešno poslovanje i rukovođenje SNS-a, da se došlo do jedne krilatice – narod veruje Vučiću, ali ne i SNS-u, koja uostalom, nikako nije tačna, što se videlo i po postojećim protestima „protiv diktature“, širom Srbije.

Ceo problem koji se neumoljivo stavio pred Srbijom posle predsedničkih izbora, tek sledi.

Vučiću će verovatno sinuti tek sad kroz glavu njegova suština, da vlast ne može i neće biti samo u njegovim rukama, onako kako je bila. Čak i ako uzme najposlušniju individuu za premijera, ipak će morati da izigrava demokratiju, i da je pušta da „upravlja vladom“, svejedno što će je sam on, Vučić, izabrati.

Moraće, ne jednom, da se priseti da je pred izbore rekao da će voditi politiku suverene, slobodne i nezavisne zemlje, tj, da nije rekao „da će biti predsednik vazalne zemlje“, mada nije bitno šta je rekao, već šta će morati da radi, da bi opstao na položaju, onako kako mu je američki senator Mekejn predočio : „Vučićeve poteze diktiraće naš i evropski angažman u Srbiji“.

Naravno, Vučiću treba premijer samo po zvanju, u kom se smislu Dačić sjajno dokazivao, i ovih dana često pominjao tu njihovu uspešnu „saradnju“, ne bi li se Vučiću nametnnuo opet za premijera, što bi za ovoga bilo najpogodnije.

Dačić se tako tituralarno ponašao i kao ministar inostranih dela, dok je spoljnu politiku vodio isključivo Vučić, kao i sve ostale resore.

A kako će sada?

Čak i da uzme Dačića za titularnog premijera! Kome je, kao poslednja nada ostala, da će ga na to mesto instalirati Rusi, kao svog čoveka, koji radi za njihov humanitarni centar u Nišu. (Zašto tek sada?)

Smešno.

I Rusi, kao i svi ostali stranci u Srbiji, o svemu su obavešteni, neki čak i direktno, i znaju da je Dačić samo i isključivo sopstveni čovek, i da će igrati ruskog, i ma kog drugog, samo ako ga to održi, makar i formalno, na vlasti. Uostalom, zar nije jednom i javno priznao, da mora da misli na svoju budućnost.

Al, neže biti smešno, ako bi Vučić tu „okolnost“ izgubio iz vida.

Sve u svemu, uleteli smo u jedan haos, koji nam nije bio potreban, i sve bi bilo bolje nego što će biti, koja je budućnost u svemu najpre i najviše – neizvesnost, koju mediji izdašno predskazuju. Što već odavno, pa i isprazno najavljuju.

Bio bi red da državni sekretar za informacije, usmeri medije ka umirivanju situacije, umesto što je raspiruju, i na unutrašnjem planu – svakodnevnim naslovnim stranama sa najgroznijim ubistvima, i na spoljašnjem, pretnjama terorističkih napada.

Badava je što, pri tom, citiraju Vučića i Stefanovića, i generala Stankovića sa Kosova, o miru i stabilnosti, pa čak i liderstvu Srbije u regionu, kad Vučić ne sme ni da pomisli ono što mu njegova prijateljica, Kolinda, poručuje „Mnogo će vode proteći Dunavom, do prijateljstva sa Srbijom“. A zašto i da misli kad je „pozvao hrvatski vrh na obnovu dijaloga“. Što njima i ne pada na pamet.

Jednom reči, Srbiji je potrebna jasna i nepoklebljiva nacionalna državna politika, kakvu sve okolne zemlje sprovode. Čak ako su sve one i članice EU, dok se Vučićeva Srbija odriče sama sebe i podastire svima, da bi puzeći prošla kroz vrata EU, za koja smo toliko puta , kroz reči njenih komesara i predstavnika, čuli – za Srbiju će biti još dugo, dugo zatvorena.

Konačno, Srbija za Evropu i njene članice ne postoji.

Dok Kosovo još kako postoji, čak nas njime ucenjuju.

Pri tom i takvom stanju stvari, ono što se radi sa Srbijom daleko je od svakog elementarnog poštovanja i priznanja. Restaurirani su stari i dokazani naši neprijatelji, Ahtisari i Olbrajtova, i dovedeni u tzv. prištinski tim, radi pregovora sa Beogradom!

Kad bi u Beogradu bilo malo časti i dostojanstva, sa tim tipovima ne bi trebalo pregovarati!

Ali, tako nešto ne može se ni zamisliti.

Eto, na primer, dok u Hrvatskoj slave 22 godine od „Bleska“, Vučić, prema „Jutarnjem listu“ najavljuje otvaranje mnogih mogućnosti „za ulazak srpskog kapitala u Hrvatsku!“, i u isto vreme traga, kao najveći prosjak, za mogućim investitorima širom sveta, obećavajući im unapred najbolje uslove! Konačno, da li je pročitao spisak na kom je rangirana stopa siromaštva u evropskim zemljama, na kom je Srbija – prva po siromaštvu.

Ima li to veze s pameću, s državničkom doraslošću i dostojanstvom?

Jasno je da nema.

Ali, zato nije kriv Vučić.

Već ona primitivna, bezglava masa izašlih glasača, koji su oduševljeno glasali za njega. Čak na ponovljenim izborima u osam mesta, u daleko većem broju, no u prvom glasanju!

Šta će biti od nas, teško je predvideti. Bilo je naivnih koji su verovali da će protesti okrenuti stvari ka ozdravljenju, ali niko da vidi, da utvrdi da su ti „protestanti“ nosili zapaljive parole i poruke ispisane velikim slovima – latinicom!

Čime su jasno pokazali kud streme i kome pripadaju.

Godinu dana se oteže pitanje Savamale, i na kraju su organizatori „Ne da(vi)mo Beograd“, stvarno ispali – „kompletni idioti“. Jer, kada se u izbornoj noći, aprila 2016, zbila Savamala, Vučić je posle nekoliko dana izjavio da

„Iza događaja u Savamali, stoji najviši organ gradske vlasti u Beogradu“.

I tako usmerio buduće proteste ka gradonačelniku Beograda.

Međutim, gradonačelnik Mali se oglasio:

„Beograd nema ništa sa tim, a ni opština Savski Venac, na čijoj teritoriji su srušeni objekti“.

A sada, posle godinu dana, Vučić kaže:

„JA sam doneo odluku. Mali više neće biti gradonačenik, zbog kampanje koja se vodi protiv njega!“

Niko da ga zapita – a ko je tu kampanju usmerio na Malija???

Čak ni sam Mali!

***

I dok je Dačić izrazio „svoju zabrinutost zbog situacije u

Makedoniji“, Vučić izjavljujre da su „odnosi sa Turskom od izuzetne važnosti za nas. Srbija želi da bude dobar partner Ankari“. U nastavku, napominje da Erdogan nije bio u poslednje 2-3 godine ni jednom u Srbiji.

„Doduše, bio je u delu Srbije koji nije pod našom kontrolom“. (!!!)

Gde je, nema sumnje, još jednom pokazao svoju bliskost sa braćom na Kosovu, izjavljujući, ne jednom – „Kosovo je Turska“.

Sve bolje od boljega, i sramotnije po predsednika Vučića, koji ga je pozvao da dođe na inauguraciju, kao prvi predsednik jedne strane zemlje.

Međutim, „Dojče vele“ kaže za turskog predsednika „Erdogan žudi za većom moći na Balkanu. Najjači uticaj ima na BiH, pa na Makedoniju, Kosovo i Albaniju“.

Dakle, tamo gde se ko zna kakva sudbina nama priprema. Tamo gde se ovih dana toliko opasnih stvari dešavaju i pripremaju.

Da ne bi bilo zabune oko Turske i njenog sadašnjeg predsednika, Erdogana, koga Vučić očekuje „sa velikom grupom biznismena“, da pomenemo da se naš predsednik oglušio o podizanje spomenika „Žrtvama genocida u Srebrenici“ u Carigradu, sa natpisom: „Nismo i nećemo zaboraviti genocid u Srebrenici“.

Iskreno rečeno, kako da se ne ogluši, kad je i sam bio u Potočarima da se pokloni „nevinim žrtvama“ i da obeća i odnese Srebrenici 5 miliona evra pomoći… a ovih dana, bivši tužilac za ratne zločince, Crnogorac Vladimir Vukčević je rezolutno uzviknuo:

„ Bio je genocid! I tačka!“

Reče i živ osta!

(Agencije)