„Novi krug krize u zemlji počeće u Crnoj Gori već noćas, i niko ne može da pretpostavi u kom pravcu će se ona kretati i šta će doneti..“

Piše: Željko Cvijanović

1.

U Crnoj Gori završeno je nerešeno, doduše na izborima prilično neregularnim – hajde što se kralo i plaćalo za glasove, nego je na sam dan izbora vlast inscenirala državni udar, koji je nazvan pokušajem hapšenja Mila Đukanovića iz Srbije.

O sastavu vlade odlučiće manjine, isto kao na referendumu pre deset godina. To će reći da prava politička kriza u Crnoj Gori tek počinje. Zemlja je, kao jabuka, podeljena oko Đukanovićeve vladavine. Sudeći prema nepotpunim rezultatima izbora, tek nešto manje je – uslovno gledano – (ali ipak manje) podeljena oko geostrateškog puta zemlje i ulaska u NATO, budući da stranke koje su opredeljene za ulazak Crne Gore u taj savez prostim prebrojavanjem ipak imaju neku većinu. O boljem životu još uvek nema govora, kao, doduše, ni u jednoj zemlji Centralnog Balkana.

2.

To znači da je Crna Gora blokirana na pitanju Mila Đukanovića i da će, ako napabirči dovoljan broj poslanika, njegova vladavina istovremeno blokirati sve ostale procese u zemlji, pa čak i ulazak u NATO.

Tačno je da je Đukanović motor ulaska Crne Gore u NATO, ali već neko vreme, posebno posle nedeljnih izbora, on će biti i glavna kočnica na tom putu. Zato ne bih bio začuđen da već noćas zapadni ambasadori koji su došli na čestitanje zatraže od Đukanovića abdikaciju u korist nekog manje omrznutog funkcionera DPS kako bi formirali komotniju većinu, koja neće remetiti put Crne Gore na zapad.

3.

Ako ne bude tako, crnogorska opozicija – bar tri njene vodeće liste – vremenom će, zabavljena time koliko je blizu smeni Đukanovića, brisati ili gurati u drugi plan međusobne političke razlike, što bi u perspektivi možda i od Krivokapića dalo napraviti antinato aktivistu, bar onakvog kakav je to danas Medojević.

Ali ni okupljanje oko DPS bez Mila ne obećava stabilnost zemlji, u kojoj je on uspevao da decenijama balansira interese zapadnih sila i alavih domaćih aktera iz podzemlja i suterena. Rečju, Milo je Zapadu postao ozbiljna smetnja, ali novi Milo se ne pravi preko noći.

Milo je tako, uprkos ubedljivom rezultatu, ostao zaglavljen: on više nikad neće moći da vlada kao nekad, odakle i oni iz opozicije, poučeni primerom Pozitivne, koji bi sad ušli s njim u vlast žrtvuju ne tako neizvesnu budućnost za ne tako izvesnu sadašnjost. Ali Milo, kako se video, ne može ni da padne, kako je trebalo. Zajedno s njim ostaje zaglavljena i Crna Gora. Novi krug krize u zemlji počeće već noćas i niko ne može da pretpostavi u kom pravcu će se ona kretati i šta će doneti.

4.

Srbija – kojoj je današnja inscenacija državnog udara u Podgorici pokazala da je Đukanovićeva Crna Gora, uprkos foliranju dobrih odnosa sa vrhom Srbije, smatra neprijateljskom zemljom – ima razloga da žali što Đukanović nije ubedljivo poražen. Ali ima razlog i za radost: onaj Milo koji je mogao da bude poluga zapadnog pritiska na Srbiju – nikad više. Te snage više nema.

Pa ipak, više od svega, Srbija ima razloga da zbog Crne Gore bude zabrinuta: njena nestabilnost biće radioaktivna, i zato je poslednji od poslednjih trenutaka da se Beograd ozbiljno zauzme za prava i položaj tamošnjih Srba. Manje od toga se ne može.

(Standard)