Odgovor na pitanje zašto opozicija u Srbiji više ne postoji…

Piše: Marinko M. Vučinić
Konsolidacija je najčešća reč koju možemo čuti kada se govori o veoma nepovoljnom stanju u našoj opoziciji.

srbija-skupstina

O njoj se neprestano govori kao osnovnom preduslovu za njen konačni izlazak iz duboke političke krize u kojoj se nalazi još od gubitka predsedničkih izbora 2012. Tada su silaskom sa vlasti, većina političkih stranaka koje se sada nalaze u opoziciji, došle u situaciju ozbiljne programske, organizacione, finansijske i kadrovske defanzive.

Ali što se više govori o potrebi konsolidacije opozicije to ona izgleda sve manje moguća. To su jasno pokazali protekli predsednički izbori, jer opozicija nije uspela da istakne jedinstvenog kandidata, i tako se svrsta u što širi politički i izborni politički blok.

Nije postojao minimum političkog jedinstva i objedinjavanja, zato njen je poraz i bio sasvim očekivan. Tako je otišla u nepovrat ova mogućnost konsolidacije i ostvarivanje ozbiljnijeg izbornog uspeha, koji bi doneo novi politički zamah i uneo novu dinamiku unutar opozicionih političkih snaga.

Osnovni problem je sada u tome kako i na koji način se definiše sam proces političke konsolidacije. On se svodi na dilemu koja će od već etabliranih stranaka (pre svega DS koja sebe uvek promoviše kao jedini stožer okupljanja opozicionih snaga), ili novo-nastali pokret Saše Jankovića, biti centar okupljanja opozicionih društvenih snaga. Borba za vodeću ulogu u korpusu opozicije se odvija bez obzira koliko se ona često prikriva izjavama o potrebi saradnje i koordinacije unutar njenih redova.

Jedna od nepoznanica je svakako sadržana i u pitanju, da li će pokret Saše Jankovića moći da na nekim od sledećih izbora (beogradskim ili vanrednim parlamentarnim) sačuvati ili povećati dostignuto biračko telo, ili će se ono kruniti ako se ne bude koristila ista politička formula kako je to učinjeno na predsedničkim izborima. Demokratska stranka je solidne izborne rezultate Saše Jankovića proglasila za početak svoje političke i izborne konsolidacije i rasta u biračkom telu.

Jedna od konstanti političkog života u Srbiji, je u tome da ne postoji stabilno biračko telo vezano trajnije za određenu političku koncepciju, u šta smo se mogli uveriti mnogo puta do sada. Jedino se biračko telo, kao po pravilu, određeno vreme stabilizuje oko vladajuće stranke, ali gubitak vlasti, znači i gubljenje uporišta u izbornoj volji građana. Zato i imamo toliki broj gotovo nepostojećih stranaka, koje postoje samo u okviru koalicionih dogovora sa vladajućom i dominantnom strankom.

Izlazak na političku scenu Pokreta slobodnih građana Srbije, pretpostavlja sudaranje sa neumitnim zakonitostima vođenja političke organizacije i učešća u politici (gradnja političke infrastrukture, programsko profilisanje i problem finansiranja političkog delovanja).

Pokret sada ulazi u političku utakmicu, oslanjajući se pre svega na podršku dobijenu na predsedničkim izborima, sa već uspostavljenim političkim i stranačkim poretkom.

Najvažniji će biti odnos sa Demokratskom strankom sa kojom deli inače osnovna politička polazišta, ali i istovetno biračko telo, što može dovesti do ulaska u otvoreniju političku konkurenciju, u kojoj često nema mesta za velike i uzvišene političke ideje, a još manje za poštovanje moralnih principa i ideala.

A upravo pokret Saše Jankovića nastoji da oživotvori i reafirmiše značaj i smisao demokratskih i moralnih načela u političkom delovanju, koje neće biti obeleženo funkcionisanjem gvozdenog zakona oligarhije, koji je prisutan u svim političkim strankama. To je u Srbiji i njenom političkom životu, izgleda kao gotovo nemoguća misija.

Ali u tome je snaga ali i slabost ovog pokreta, koji više liči na nekadašnji Građanski Savez Srbije, nego što u izmenjenim društvenim okolnostima može da oličava zaista novu političku snagu u ovoj temeljno razrivenoj političkoj zajednici, u kojoj preovlađuju lični i kljentelistički interesi, partijska poslušnost i kult partijskog vođe.

Jedan od glavnih problema što ona iznova ističe svoju izuzetnost, normalnost, i neku vrstu ekskluziviteta u odnosu na biračko telo vladajuće stranke, koje proglašava za ljude koji pripadaju nižoj i deklasiranoj grupi stanovništva.

Nikolas Kristof u tekstu “Progresivci su zadavljeni besom”, bavi se proteklim predsedničkim izborima u Americi i ukazuje upravo na ovu političku pojavu.

Jedan od problema sa demokratskim besom je što steretipizira ogromnu i kontradiktornu grupu od šezdeset i tri miliona ljudi. Sigurno ima u njihovim redovima i rasista i mizogina, ali to ne znači da je svaki Trampov glasač beli suprematista. Ima mnogo razloga iz kojih konzervativna radnička klasa glasa protiv sopstvenih ekonomskih interesa, ali jedan od njih je podrugljivost demokrata koji je nazivaju neukom. To omalovažavanje za Trampa je dar.

Bez značajnijeg širenja biračkog tela koje će svoj glas dati opozicionim snagama teško da može doći do njene ozbiljnije konsolidacije. Jer i u našim političkim okolnostima veoma lako možemo prepoznavati demokratski bes i širenje sterotipa o našem narodu kao rulji, podrugljivost i svakodnevno omalovažavanje onih koji ne dele u ovom vremenu opozicionu političku agendu. Takvim pristupom se ne može širiti izborna osnova naše demokratske, građanske, proevropske ili nacionalno i evroskeptično opredeljenje opozicije.

Ako se ne promeni način odnošenje prema ukupnom biračkom korpusu opozicija će i dalje ostati zatvorena u okvirima svojih političkih himera i često nepotrebno isticane ekskluzivnosti i tzv.normalnosti. Jedan od veoma važnih uslova koji su neophodni u procesu konsolidacije opozicije je povlačenje jasne demarkacione linije prema oni političkim strankama i njenim liderima koji sada igraju ulogu omiljenih opozicionara kao to otvoreno čine Vojislav Šešelj, Čedomir Jovanović i Nenad Čanak.

Najteža i veoma ograničavajuća činjenica je što je opozicija izgubila moralni integritet, istrajnost i autentičnost u odbrani svojih osnovnih političkih ideja i opredeljenja, a suočava se i sa otvorenim prezirom građana prema strankama.

A spremna je često da ulazi u neprincipijelne koalicije koje donose jednokratnu korist ali dugoročno obesmišljavaju njihovo političko delovanje.

Samo prevladavanje široko rasprostranjene nemoći i beznadežnosti i istrajnost u zastupanju i veri u osnovne demokratske i moralne principe može doneti i konsolidaciju opozicije.

O istrajnosti u političkom životu veoma je zanimljivo svedočio Fransoa Miteran u razgovoru sa Elijem Vizelom: „Bio sam izabran posle trideset i pet godina političkog života. Imao sam sedmogodišnje iskustvo iz vlade tokom kojeg sam naučio rukovanje mehanizmima i proučavao sadržaj odluka koje s se donose. Zatim tokom dvadeset četiri godine sam bio u opoziciji kada sam, ‘a contrario’, mogao da razmišljam o tome šta bih ja činio ako bih došao na vlast, koje bih ljude izabrao da mi pomognu u toj akciji. Leonu Blumu je trebalo petnaest godina od 1912 do 1936. godine da dovede Narodni front do pobede. Meni je trebalo deset godina, od stvaranja Socijalističke partije 1971, do mog izbora 1981. godine, da bih postigao uspeh. Između ta dva datuma , bili su samo prividni porazi, ustvari, napredovanje je bilo neprekidno“.

Na skupu pristalica Aleksandra Vučića prilikom njegovog polaganja zakletve bio je upadljiv transparent “Beograd je za Vučića”. To je jasna poruka da je kampanja za izbore u Beogradu već počela, ali i kako će se ona voditi od strane naprednjačkog režima.

Za rastrojenu i oslabljenu opoziciju postavlja se samo jedno pitanje. Da li će propustiti i ovu priliku za svoju konsolidaciju, ili doći do što šireg objedinjavanja i zajedničkog nastupa što većeg broja opozicionih stranaka, udruženja, lokalnih inicijativa i pojedinaca? Ponavljaju se isti izazovi kao u vreme održavanje predsedničkih izbora. Sada je već trenutak da opozicija odgovori na ovo pitanje, ili da se istaknu zahtevi da se stvore elementarni demokratski fer uslovi za održavanje gradskih izbora u Beogradu. Ako do toga ne dođe, jedino rešenje za opoziciju je bojkot ovih izbora.

Poznavajući naše političke prilike, jasno je da su već sada omiljeni opozicionari, spremni da dezavuišu svaku ideju bojkota izbora, zato oni i dobijaju da u gotovo apsolutnoj medijskoj kontroli postavljaju „neprijatna pitanja” Aleksandru Vučiću, glumatajući nevešto najoštriju opoziciju naprednjačkom režimu.

Možda su izbori u Beogradu poslednja prilika za ozbiljnu i temeljnu konsolidaciju naše opozicije.

(NSPM)

Close
Podržite nas
Lajkujte našu FB stranicu!