OLUJA NA POMOLU: SPREMITE SE ZA NOVU SVETSKU EKONOMSKU KRIZU

Kristin Lagard, direktorka Međunarodnog monetarnog fonda, upozorava: iako je danas „bolje pripremljena za neočekivanu ekonomsku krizu“ nego što je bila pre 10 godina, evrozona je „opasno izložena ekonomskim olujama“ i teško će nastradati kad dođe do nove krize. A kriza, uverena je, dolazi neminovno.

Pritom, ako bude izbila u više zemalja istovremeno, crno se piše i zemljama u razvoju jer ni sam MMF, tvrdi generalni direktor Banke za međunarodna poravnanja Agustin Karstens, više nije sigurno utočište budući da ne poseduje dovoljno sredstava da im svima istovremeno priskoči u pomoć.

Ukupan globalni dug, inače, dosegao je cifru od 244 biliona — hiljada milijardi — dolara, što je preko tri puta više od vrednosti globalne ekonomije, prenosi „Blumberg“ rezultate analize Instituta za međunarodne finansije iz Vašingtona. A ukupni dug vlada u svetu porastao je na 65 biliona dolara u 2018. — skoro duplo više nego pre 10 godina, kada je iznosio „svega“ 37 biliona.

Porasla je u tom periodu, međutim, i vrednost berze; njujorški indeks „Dau Džons“, primera radi, ostvario je u protekloj deceniji neverovatan rast od preko 300 odsto. Poređenja radi, 2009. godinu završio je na više-manje istom nivou na kome je bio 10 godina ranije.

Znači li to da dramatična upozorenja Kristin Lagard ipak ne treba shvatiti ozbiljno? Ili pak globalni rast duga i berzanskih indeksa znači da je „balon“ sada još naduvaniji nego što je bio 2008, te će i njegovo pucanje biti eksplozivnije? Da li će nova kriza izbiti već 2020, kao što predviđa banka „Džej Pi Morgan Čejs“?

O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ govorili novinarka Ruža Ćirković i analitičar Branko Pavlović.

„Pravo pitanje jeste — kada će izbiti kriza, a ne da li će je biti“, uverena je Ruža Ćirković: „Ekonomija se razvija u ciklusima, i jedan od ključnih razloga zbog kojih se veruje da svet ponovo klizi ka recesiji jeste podatak da sadašnji period rasta već traje neobično dugo — nobelovac Robert Šiler tvrdi da je ovo najduži period oporavka i rasta posle Drugog svetskog rata, i kaže da ga izbijanje krize ne bi iznenadilo iako je gotovo nemoguće predvideti kada će tačno ona izbiti, i zbog čega“.

„Krize će neminovno biti“, smatra Branko Pavlović, „zato što su sve vrednosti na finansijskim tržištima ’naduvane‘ time što je novac u sistem tokom protekle decenije upumpavan u nezabeleženim razmerama. Otuda i nenormalan rast vrednosti berzanskih indeksa; banke, koje dobijaju novac uz sasvim niske kamatne stope, ne veruju privredi i ne ulažu ga u realnu proizvodnju, već u hartije od vrednosti, to jest, u špekulaciju“.

Prava poplava „jeftinog“ novca u protekloj deceniji izazvala je i enorman rast dugova na globalnom nivou, kako državnih tako i korporativnih i privatnih, koji su u zbiru danas za čak 50 odsto veći nego što su bili 2008. godine. Budući da je američki dolar rezervna svetska valuta, posebnu pažnju privlače podaci iz SAD, čiji je državni dug prevazišao njihov ukupni bruto društveni proizvod i sada iznosi preko 22 hiljade milijardi dolara; vrednost kamate isplaćene na taj dug je prošle godine iznosila 263 milijarde dolara, odnosno 1,4 odsto američkog BDP-a, a zvanične procene kažu da će, pod uslovom da ne izbije kriza koja bi situaciju dodatno pogoršala, do 2028. iznos godišnje kamate prevazići njihov vojni budžet i porasti na čak 915 milijardi dolara, odnosno 3,1 odsto BDP-a SAD.

Uprkos tome, Americi ne preti opasnost da, poput Grčke na primer, upadne u dužničko ropstvo jer, napominje Branko Pavlović, „ona ima ekskluzivnu poziciju u odnosu na ostatak sveta, koja je izgrađivana tokom 70 godina i ne može da se razgradi u roku od šest meseci ili pet godina. A opet, upravo ova situacija“ — u kojoj Amerika može da, praktično, ni iz čega proizvede onu količinu novca koja joj je potrebna — „motiviše sve druge da traže načine da smanje svoju zavisnost od američkog dolara. Ali to je dugačak proces“.

U ovom pak trenutku, s novom recesijom koja je sve bliža, ključno je pitanje da li su naučene lekcije iz krize 2008. i da li je globalni finansijski sistem danas otporniji nego što je bio tada.

Razmatrajući spremnost za novu krizu za koju je i sam uveren da neumitno stiže, Kenet Rogof, bivši glavni ekonomista MMF-a, u „Gardijanu“ tvrdi da sistem jeste unekoliko popravljen u odnosu na 2008, ali s druge strane ukazuje i na brojne otežavajuće okolnosti: „Američke Federalne rezerve imaju manje manevarskog prostora nego 2008… a finansijska rezistentnost Evrope sada je skoro sigurno mnogo manja nego što je bila pre jedne decenije“. Uz to, zbog „dubokog nesaglasja oko podele finansijskog tereta unutar evrozone“ biće teško formulisati zajedničku politiku, a „značajan rast kamatnih stopa može da izazove i pravi haos na balkanizovanim tržištima duga unutar evrozone“.

„Sasvim je sigurno da u slučaju izbijanja nove krize članice Evropske unije ne bi uspele da se dogovore ni za deset godina“, saglasna je s ovom ocenom Ruža Ćirković, koja napominje da dodatni problem za upravljanje krizom u evrozoni predstavlja i činjenica da se dve vodeće banke vodeće evropske privrede, nemačke „Dojče banka“ i „Komercbank“, „nalaze u velikoj krizi. One sad hoće da se ujedine kako bi pokušale da prevaziđu probleme s kojima su suočene, ali je to potez koji nijedan stručnjak ne podržava“.

Branko Pavlović ukazuje i na širu sliku: „Ogroman novac već je upumpan u sistem. Niske kamatne stope već postoje. Te makroekonomske poluge iskorišćene su za saniranje krize 2008. godine. I zato je sada manevarski prostor mnogo manji nego što je bio ranije, a politički bi danas i desetostruko teže bilo sprovesti mere štednje kakve su tada primenjene. Tako da je situacija daleko komplikovanija nego što je bila prilikom prethodne krize“.

I kao i tada, i u slučaju nove krize Srbija bi pretrpela tešku štetu, jer, zaključuje Ruža Ćirković, „ako bi Evropa otišla u tešku recesiju, i mi bismo bili ozbiljno pogođeni jer se tamo nalaze naši najveći trgovinski partneri i izvozna tržišta“.

(Sputnjik)