OSEDLALI SU NAS I TERAJU U KAS, DO KRAJA, DOK SE NE MOŽE PA JOŠ DALJE- NE MARI, NIJE DO NAS, NE MOŽEMO MI TU NIŠTA, ŽIVI ČOVEK I NA ČETIRI NOGE..?

Piše, Mihajlo Medenica

Gde smo, rode voljeni? Poznajemo li se još po čemu osim po ćutnji u koju smo ogrezli?!

Prodaje nam fukara zavetnu svetinju – ćutimo, nije do nas, ne možemo mi tu ništa..?

Podvode nam reke ko precvale kurve belosvetskom šljamu- ćutimo, nije do nas, ne možemo mi tu ništa..?

Starost su učinili kaznom, nekakvim neispovedivim grehom, vapajem da se život smiluje i…- ćutimo, nije do nas, ne možemo mi tu ništa, još smo dovoljno mladi..?

Mladost su premetnuli u poriv, u dijagnozu, u večito danas bez juče i sutra – ćutimo, nije do nas, ne možemo mi tu ništa, nismo više ni tako mladi..?

Osedlali su nas i teraju u kas, do kraja, dok se ne može pa još dalje – ne mari, nije do nas, ne možemo mi tu ništa, živi čovek i na četiri noge..?

Jesmo li to istinski zavoleli ćutnju i strah?!

O slobodi pevamo više da je oteramo negoli dozovemo..?

Da je preplašimo urlicima, da utekne, da se ne pomalja za ovog života…

Nisu to vladari već gazde!

Nismo narod već svojina, danak, harač, plen…

Roblje što brine da se ne otrgne lancima…

Što pazi da mu se gde ne poznaju tragovi…

Što gleda u pod da negde ne ugleda sebe.

Šta je potrebno da se trgnemo, rode moj?! Nema muke ovozemaljske koju nismo odmučili pa zar muka nad mukama postade postojati?

Šta je potrebno da se trgnemo, rode moj?!

Nema muke ovozemaljske koju nismo odmučili pa zar muka nad mukama postade postojati?

Čime su nas to najgori od nas isprepadali da je najbolje po nas biti plen?!

Jel se to žrtvujemo?

Bedno to činimo, vala, jer nije žrtva kad potomcima ostaviš ledinu, pepelište, bunjišta ljudskosti da na tovarima balege tumaraju za identitetom.

Pitaće nas: „ko smo“, jer poznati nas neće.

Baš kao što nas preci danas pitaju: „ko smo“, jer poznati nas ne mogu, a šta i da poznaju?!

Grimase bez glasa i pogleda; trupine bez kičme i kostiju; stope bez traga; da razgrću mrak u koji smo utekli i kidišemo na nebo ako se gde promoli?

Nije do nas, ništa mi tu ne možemo, šta će jedan čovek protivu zla, jel da?

Pa, jedan je pravednik postradao na raspeću, od kapi nastane more, od jednog jutra su nastala sva, jednim se korakom čovek upisuje, ili ispisuje iz ljudi, jednom je rečju čovek progovorio…

Sve je do nas i sve mi možemo, no lakše je lagati se, za laž ne moramo da se borimo, ona se bori za nas.

Za ono što od nas ostane…

Nigde đavo nije došao po svoje a da nije pozvan.

Tobož verujemo u Gospoda a ne verujemo u sebe, pa sve čekamo da neko progovori glasom našim…

Hoćemo li u ovolikoj ćutnji poznati čiji je to glas?

Čekamo da se neko uspravi pa da pokušamo i mi, ali da ipak ne pokidamo lance…

Kudimo dane kako su teški a oni vazda jednako laki- teški smo sebi sami, vucaramo se ko tovar kamenja od nemila do nedraga, nosimo život ko samar strahujući da nismo dovoljno u strahu!

NIšta nam ne čine što ne činimo sami sebi!

Niko nas ućutkao nije- sami smo izabrali da sačuvamo glas za neke bolje dane, pitajući se što ne dolaze?!

Pa, ko ih doziva, koga da čuju, kome da se odazovu..?

Nismo želeli vladare već gazde!

Ponosno se nazivamo Srbima a Srbije nam dovoljno kolko nam je ćušnu u pojila…

Bijemo se u prsa a prsa zveče ko prazna burad…

Šta je potrebno da se trgnemo, rode moj?!

Svašta čovek istrpi, no nije to ništa šta istrpi onaj što prokaže čoveka u sebi!

Sve su oglasili na prodaju, dušu smo prodali sami, otud i mislimo da uvek može gore.

Ne može, ništa nije gore nego kad čovek pomisli da nije do njega, da ne može ništa, da je život kazna koju mora podneti…

Nigde đavo sam nije došao po svoje…

Šta je potrebno da se trgnemo, rode moj?

I sutra ćemo se zvati Srbima, no šta će ostati da se Srbijom zove..?

(Izvor: dva u jedan)