P.K. Roberts: „Rusi i Kinezi vide u Amerikancima narod toliko glup, sa toliko ispranim mozgom da on ne može biti oslonac u postizanju mira. Rusi i Kinezi vide da se bliži rat i zato se spremaju..“

pol- krejg- robertsNEKI GOSPODARI HLADNOG RATA – KOJI JE OBNOVIO BIL KLINTON- SINOVI SU TROCKISTA

• Postojanje NATO nije bilo potrebno jer nije bilo opasnosti da će SSSR zauzeti Zapadnu Evropu. Danas je cilj NATO da – učini sve evropske zemlje saučesnicima u ratnim zločinima Vašingtona

• Novi „hladni rat“ još je besmisleniji i opasniji od prethodnog. Namena nuklearnog oružja više nije nanošenje uzvratnog udara. U novoj vojnoj doktrini namena nuklearnog naoružanja podignuta je do nivoa preventivnog udara. Taj prvi korak učinio je Vašington i primorao Rusiju i Kinu da slede to isto

• Tokom svoje predsedničke kampanje Donald Tramp rekao je samo jednu stvar koja daje nadu. Doveo je u pitanje NATO i izrežirani konflikt sa Rusijom. Ne možemo da znamo možemo li imati poverenja u njega i da li će njegova vlada slediti takav kurs. Ali, sigurno znamo da je Hitleri (Hilari) Klinton ratni huškač, agent neokonzervativaca, vojno-obaveštajnog sistema, izraelskog lobija banaka „koje su suviše velike da bi se srušile“

• Hitleri je proglasila predsednika Rusije za krajnju pretnju za – „novog Hitlera“. A glas za Hitleri je – glas za rat. I bez obzira na tu činjenicu, najočigledniju od svih, američki mediji u jedinstvenom zanosu čine sve što mogu da se Tramp satre i izabere Hitleri

• Šta nam to govori o intelektu „jedine sile“, „jedine supersile u svetu“, „nezamenljivog naroda“, „izuzetne nacije“? To nam govori da su oni glupi kao čepovi, stvorenja iz Matriksa, koja su stvorili njihovi sopstveni propagandisti, Amerikanci vide imaginarne, a ne prave pretnje

• A Rusi i Kinezi vide u Amerikancima narod toliko glup, sa toliko ispranim mozgom da on ne može biti oslonac u postizanju mira. Rusi i Kinezi vide da se bliži rat i – spremaju se
„HLADNI rat“ počeo je u vreme administracije Trumana i nastavio se u vreme Ajzenhauera, Kenedija, Džonsona, Niksona, Forda i Kartera.
A završio se u vreme drugog Reganovog mandata kada su se on i Gorbačov složili da je konflikt bio opasan, skup i besmislen.

Hladni rat je prestao nakratko – od kraja drugog Reganovog mandata i četiri godine Džordža Buša-starijeg. Jer, tokom 1990-ih predsednik Klinton obnovio je „hladni rat“ pošto je prekršio obećanje Amerike da neće proširivati NATO na teritoriju Istočne Evrope.
Džordž Buš-mlađi podgrejao je obnovljeni „hladni rat“ izlaskom iz Sporazuma o PRO, a Obama svojom neodgovornom retorikom, razmeštanjem američkih raketa na granici sa Rusijom i svrgavanjem ukrajinske vlasti, učinio je rat još vrelijim.

„Hladni rat“ bio je tvorevina Vašingtona. To je bio rad braće Dals. Alen je bio na čelu CIA, a Džon Foster državni sekretar i ostali su na tim funkcijama tokom dugog vremenskog perioda.
Braća su imala „zakonom utvrđeno imovinsko pravo“ na „hladni rat“. Oni su iskoristili hladni rat da osiguraju interese klijenata svoje pravne firme, kao i da povećaju sopstvena ovlašćenja i budžete povezane sa njihovim visokim državnim funkcijama. Jer – od toga dah zastaje – odgovarati za spoljnu politiku i tajne operacije u opasnim vremenima.

Svaki put kada se u Latinskoj Americi pojavljivala neka reformatorska demokratska vlada, braća Dals gledala su na nju kao na pretnju imovini koju su u toj zemlji posedovali klijenti njihovih pravnih kancelarija.
Te svojine, koje su često sticane potkupljivanjem nedemokratskih vlada, usmeravale su bogatstva i resurse te zemlje u ruke Amerikanaca. A braća Dals bila su raspoložena da čine sve da to tako i traje.

Reformske vlade proglašavane su za marksističke ili komunističke, a CIA i Stejt departman udruženo su radili na tome da ih svrgnu i vrate na vlast diktatore koji su imali tople odnose sa Vašingtonom.
„Hladni rat“ nije imao smisla ni za koga, osim interesa braće Dals i vojno-obaveštajnog sistema. Za razliku od današnje američke vlasti, sovjetska vlast nije imala nikakvih ambicija za uspostavljanje svoje hegemonije u svetskim razmerama. Staljin je proglasio „socijalizam u jednoj, posebnoj zemlji“ i sproveo čistku trockista, apologeta svetske revolucije.

Komunizam u Kini i u Istočnoj Evropi nije bio produkt sovjetskog internacionalnog komunizma. Mao je bio sam za sebe, a Sovjetski Savez je Istočnu Evropu – iz koje je Crvena armija proterala naciste – držao je kao tampon-zonu protiv neprijateljskog Zapada.
Tih dana „crvenu opasnost“ koristili su isto kao sada „opasnost muslimanskih terorista“ – da bi primorali javnost da bez razmišljanja i razumevanja sledi utvrđeni dnevni red.

Kao primer uzmite rat u Vijetnamu, koji je veoma skupo koštao. Ho Ši Min je bio sledbenik antikolonijalizma i stao je na čelo nacionalističkog pokreta. On nije bio agent internacionalnog komunizma, ali ga je takvim učinio Džon Foster Dals i rekao da Ho Ši Mina treba zaustaviti ili će kao posledica „domino efekta“ čitava Jugoistočna Azija dospeti u ruke komunista. Vijetnam je pobedio u ratu, ali nije počeo agresiju protiv Jugoistočne Azije, koju je predviđao Dals.

Ranije se Ho Ši Min obraćao vlasti SAD radi pružanja podrške u borbi protiv francuske kolonijalne imperije koja je vladala u Jugoistočnoj Aziji. Pošto je bio odbijen, Ho Ši Min se obratio Rusiji. Da je Vašington samo rekao francuskoj vladi da je era kolonijalizma završena i da Francuska treba da oslobodi Indokinu – užas vijetnamskog rata mogao je da se izbegne. Ali, izmišljene pretnje koje su pozvane da opslužuju interese grupa već tada su postale – kao i danas – strašila. A Amerika zajedno sa mnogim drugim zemljama postala je žrtva izmišljenih monstruma.

Postojanje NATO-a nikada nije bilo neophodno, budući da nije bilo ni opasnosti da će Crvena armija zauzeti Zapadnu Evropu.
Sovjetski Savez je imao dovoljno briga sa Istočnom Evropom i njenim nemirnim stanovništvom. Sovjetski Savez se suočio sa pobunom u Istočnoj Nemačkoj 1953, potom u Poljskoj i sa raskolom u samoj komunističkoj partiji Čehoslovačke 1968. Sovjetski Savez je imao ogroman broj poginulih u Drugom svetskom ratu, a za obnavljanje posle rata bili su mu neophodni ljudski resursi.

Okupiranje Zapadne Evrope kao dodatak Istočnoj Evropi bilo je izvan granica mogućnosti Sovjetskog Saveza. U posleratnom periodu komunističke partije u Francuskoj i u Italiji bile su moćne i Staljin je imao razloga da se nada da će se posle raspada evropske imperije Vašingtona u Francuskoj ili Italiji, možda, pojaviti vlada komunista. Te nade srušila je „Operacija Gladio“.

Mi smo imali „hladni rat“ zato što je to služilo interesima braće Dals, a takođe vlasti i profitu vojno-obaveštajnog kompleksa. Nije bilo drugih razloga za „hladni rat“.
Novi „hladni rat“ još je besmisleniji od prethodnog. Rusija sarađuje sa Zapadom, a ruska ekonomija integrisala se u zapadnu kao isporučilac sirovina. Neoliberalna ekonomska politika, u čiju realizaciju je Vašington ubedio vlasti, bila je i sračunata na učvršćivanje Rusije u ulozi isporučioca sirovina za Zapad. Rusija nije izražavala nikakve teritorijalne pretenzije i veoma malo je trošila na svoje vojne potrebe.

Novi „hladni rat“ je proizvod fanatika neokonzervativaca koji veruju da je Istorija izabrala SAD za hegemoniju nad čitavim svetom. Neki od tih neokonzervativaca su – sinovi bivših trockista, koji se rukovode onim istim romantičnim poimanjem svetske revolucije, samo ovoga puta revolucije „demokratsko-kapitalističke“, a ne komunističke.

Novi „hladni rat“ neuporedivo je opasniji od prethodnog zato što su se promenile potrebne doktrine nuklearnih sila. Namena nuklearnog oružja više nije nanošenje uzvratnog udara.

Uzajamno garantovano uništenje bilo je garancija da to naoružanje neće biti iskorišćeno. U novoj vojnoj doktrini namena nuklearnog naoružanja podignuta je do nivoa preventivnog udara. Taj prvi korak učinio je Vašington i primorao Rusiju i Kinu da slede to isto.

Postoji drugi razlog što je novi „hladni rat“ opasniji. U vreme prvog „hladnog rata“ američki predsednici bili su skoncentrisani na to da smanjuju napetost u odnosima između nuklearnih sila. Ali, režimi Klintona, Buša-mlađeg i Obame dramatično su podigli napetost. Vilijam Peri, ministar odbrane u Klintonovom režimu, nedavno je govorio o opasnosti da nuklearni rat može da bude započet lažnim signalom za opasnost, koji će biti iniciran bilo čime, kao što je neispravan kompjuterski čip.

Kada su se takvi slučajevi dešavali u prošlosti, srećom, odsustvo napetosti u odnosima između nuklearnih sila omogućavalo je vlastima sa obe strane da ne veruju u lažno obaveštavanje o opasnosti.

Međutim, uz konstantne tvrdnje o očekivanim ruskim invazijama nakon razrađene demonizacije Vladimira Putina kao „novog Hitlera“ i u okolnostima gomilanja oružanih snaga SAD i NATO na granicama Rusije, danas će poverovati u lažno obaveštavanje o opasnosti.

Posle raspada Sovjetskog Saveza NATO je izgubio svoj cilj. Ipak, suviše mnogo karijera, budžeta i prihoda od isporuka oružja zavisi od NATO-a.

U svojim hegemonističkim ambicijama neokonzervativci su se uhvatili za NATO kao za političko pokriće i pomoćnu vojnu silu.
Danas je cilj NATO da – učini sve evropske zemlje saučesnicima u ratnim zločinima Vašingtona.

A pošto su svi krivi onda vlade evropskih zemalja ne mogu da se obruše na Vašington i optuže Amerikance za ratne zločine. Drugi glasovi su suviše slabi da bi bili uzeti u obzir. Bez obzira na ogroman broj zločina koje su oni počinili protiv čovečnosti, Zapad sve češće zadržava za sebe pravo na titulu „lučonoše“, zaštitnika istine, pravednosti, građanskih prava, demokratije i ličnih sloboda.

Ta reputacija se čuva bez obzira na kršenje Povelje o pravima i na represije od strane policijske države.
Zapad ne predstavlja one vrednosti sa kojima ga svet povezuje. Svetu je ciljno i tokom dugog vremena ispiran mozak da bi te vrednosti asocirale upravo na Zapad. Na primer, nije bilo apsolutno nikakve potrebe za nanošenje udara nuklearnim bombama po japanskim gradovima i njihovom civilnom stanovništvu.

Japan je pokušavao da se preda i odugovlačio je sa odlukom po američkim uslovima o bezuslovnoj kapitulaciji samo da bi spasao svog cara od smrtne kazne zbog ratnih zločina – postupaka nad kojima on nije imao kontrolu, isto kao i današnji britanski suveren, imperator nije imao političku vlast, bio je simbol nacionalnog jedinstva.
Japanski vojni čelnici plašili su se da će jedinstvo Japanaca biti uništeno ako imperator bude svrgnut.

Naravno, Amerikanci su bili suviše neuki da bi razumeli situaciju. Stoga je slabić Truman, kojeg su tokom čitavog života ismevali kao ništariju, odlučio, pošto je na vlasti, da se proslavi. I bacio je bombe.

Atomske bombe koje su bačene na Japan bile su moćne. Međutim, još moćnije su hidrogenske bombe koje su ih zamenile.
Primena takvog oružja nespojiva je sa postojanjem života na planeti Zemlji.

Tokom svoje predsedničke kampanje Donald Tramp rekao je samo jednu stvar koja daje nadu. On je doveo u pitanje NATO i izrežirani konflikt sa Rusijom. Mi ne znamo možemo li imati poverenja u njega i da li će njegova vlada slediti takav kurs.

Ali, sigurno znamo da je Hitleri (Hilari) Klinton ratni huškač, agent neokonzervativaca, vojno-obaveštajnog sistema, izraelskog lobija banaka „koje su suviše velike da bi se srušile“. Ona je – agent Vol-strita i svake inostrane interesne grupe koja će uložiti višemilionski iznos u Fond Klintonovih ili platiti honorar od četvrt miliona dolara za održani govor.

Hitleri je proglasila predsednika Rusije za krajnju pretnju za – „novog Hitlera“.
Može li biti jasnije? Glas za Hitleri je – glas za rat. I bez obzira na tu činjenicu, najočigledniju od svih, američki mediji u jedinstvenom zanosu čine sve što mogu da se Tramp satre i izabere Hitleri.

Šta nam to govori o intelektu „jedine sile“, „jedine supersile u svetu“, „nezamenljivog naroda“, „izuzetne nacije“?
To nam govori da su oni glupi kao čepovi, stvorenja iz Matriksa, koja su stvorili njihovi sopstveni propagandisti, Amerikanci vide imaginarne, a ne prave pretnje.
A Rusi i Kinezi vide u Amerikancima narod toliko glup, sa toliko ispranim mozgom da on ne može biti oslonac u postizanju mira. Rusi i Kinezi vide da se bliži rat i zato se spremaju.

(O autoru: Pol Krejg Roberts (Paul Craig Roberts) je doktor ekonomskih nauka, bivši zamenik ministra finansija SAD za ekonomsku politiku u administraciji Ronalda Regana. Radio je kao urednik i analitičar lista „Wall-street Journal“, časopisa „Business week“ i informativne agencije „Scripps Howard News Service“. Svojevremeno je bio autor redovne kolumne u listu „The Washington Times“. Autor je brojnih knjiga posvećenih savremenim problemima)

 

 

Close
Podržite nas
Lajkujte našu FB stranicu!