PLANSKA OBMANA SRBA: DVE DECENIJE POGUBNE EKONOMSKE POLITIKE- SVE JE BILO PO DOGOVORU RAZRAĐENOM U VAŠINGTONU..

Sve vlade vodile su ekonomsku politiku koja nije u interesu građana, nego svetske oligarhije i uskog kompradorskog sloja koji se formira u zemlji.

Srbija posle petooktobarskog prevrata (2000), sa decenijskim zakašnjenjem u odnosu na druge postsocijalističke privrede, pristupa ekonomskoj tranziciji. Bila je to i prilika da se izvuku pouke iz iskustava drugih zemalja, te izbegnu greške, zablude i lutanja. Nažalost, to nije učinjeno i reformisanje srpske privrede zasnivalo se na neadekvatnoj teoriji (neoklasična ekonomska misao), samoubilačkoj strategiji (neoliberalna šok terapija) i pogrešnoj ekonomskoj politici (Vašingtonski dogovor).

Ovakav način reformisanja postsocijalističkih privreda u poslednjoj deceniji HH veka pokazao se neuspešnim u svim državama gde je primenjivan. Retke su bile zemlje, koje od početka nisu sledile taj put (Slovenija), a mnoge su pre (Poljska od 1994) ili kasnije (Rusija od 1998) napuštale taj neuspešan model. Nova srpska vlast se odlučila za Program radikalnih ekonomskih reformi, koji je pripremila grupa od 17 autora (grupa G– 17), a koji se bazirao na Vašingtonskom dogovoru (razrađenom od strane Svetske banke, MMF-a i administracije SAD) u kome su stabilizacija, liberalizacija i privatizacija ključni elementi.

Stabilizacija se u Srbiji, uglavnom, svela na stabilan devizni kurs, tačnije politiku precenjenog kursa dinara koja poskupljuje domaću robu i destimuliše izvoz, a podstiče uvoz. U takvoj situaciji izvoz postaje nerentabilan, a uvoz ekonomski veoma atraktivan, što dovodi do rasta spoljnotrgovinskog deficita i gušenja domaće proizvodnje.

Radikalna liberalizacija koja je sprovedena odmah na početku DOS-ove vlasti doprinela je dodatnom gušenju domaće proizvodnje pošto je prosečna uvozna carinska stopa svedena na jednocifrenu (u kratkom roku smanjene su na trećinu), a ukinuta su i gotovo sva vancarinska ograničenja.

Stabilizacija i liberalizacija, kako su sprovođene u Srbiji, doveli su do urušavanja domaće proizvodnje i obaranja vrednost preduzeća, koja u uslovima masovne privatizacije prelaze u ruke novih vlasnika po niskim cenama. Pored toga, reformatori su se opredelili za model privatizacije prodajom u kome se ostvareni prihodi, uglavnom, ne koriste za privredni razvoj, nego za tekuću budžetsku potrošnju.

Vašingtonski dogovor u svojoj suštini predstavlja kodifikovani program ekonomskog neokolonijalizma, uz pomoć koga se Srbija (kao i druge postsocijalističke zemlje) lišava vlasništva nad resursima kojima raspolaže i dovodi u takvu dužničku zavisnost (dužničko ropstvo) da postaje bespogovorni poslušnik moćnih i bogatih, a ovaj prostor se tretira, pre svega, kao izvor jeftine i obespravljene radne snage, te tržište za proizvode i bankarske usluge zapadnih zemalja.

Pošto pogrešna politika ne može da daje dobre rezultate, građanima se nude bombastične lozinke i lepa obećanja („Srbija na dobrom putu“, „Ponosna Srbija“, „Stotine hiljada novih radnih mesta“, „Hiljadu evra za akcije“, „Bolji život“…), koje su bile svesne obmane. Globalnu krizu 2008. godine vlast koristi kao izgovor za neostvarena obećanja i teško ekonomsko stanje u zemlji.

Međutim, ukoliko se detaljnije analizira ekonomska politika i pogledaju rezultati koji su u Srbiji postignuti do izbijanje krize, lako je zaključiti da se u pogrešnoj ekonomskoj politici kriju fundamentalni uzroci kolapsa srpske privrede, a svetska ekonomska kriza je samo bila katalizator koji je taj kolaps ubrzao. Do izbijanja svetske ekonomske krize veći deo imovine je rasprodan, pri čemu je najatraktivniji deo prešao u ruke stranaca, a spoljni dug je višestruko povećan.

Krajem 2000. godine spoljni dug je iznosio manje od 11 milijardi dolara (od kojih je kasnije otpisano 4,72 milijardi), a već u 2008. godini dostigao je 30 milijardi dolara. U tom periodu Srbija je zabeležila devizni priliv od preko 30 milijardi dolara samo po osnovu privatizacionih prihoda i novih zaduživanja u inostranstvu. Približno isti iznos priliva zabeležen je po osnovu deviznih doznaka građana iz inostranstva. Ta sredstva su, umesto u razvoj privrede, najvećim delom usmeravana u tekuću potrošnju.

U svim tim godinama potrošnja je u Srbiji znatno veća od stvorenog BDP-a. Država se godinama ponašala kao seoski bećar koji ništa ozbiljno nije radio osim što je rasprodavao očevinu (privatizacija), zaduživao se kod komšija (inokrediti) i sve to

traćio u bircuzu (tekuća budžetska potrošnja). Spoljnotrgovinski deficit, koji je u Srbiji do 2000. bio manji od dve milijarde dolara godišnje, u prvoj polovini 2008. iznosi više od jedne milijarde dolara mesečno.

Industrijska proizvodnja u 2007. godini je za 4,75 odsto manja nego u 1998. godini, kada je zemlja već šest godina bila izložena drastičnim međunarodnim ekonomskim sankcijama. Broj zaposlenih u Srbiji 2008. godine (2,085.242) je i u apsolutnom iznosu manji nego 2000. godine (2,264.376).

U prethodne dve decenije u Srbiji se promenilo sedam premijera različitih političkih opredeljenja, ali za sve njihove vlade zajedničko je da su vodile pogrešnu ekonomsku politiku – koja nije u interesu većine građana Srbije, nego svetske oligarhije i krupnog kapitala, te uskog kompradorskog sloja koji se formira u zemlji.

Za očekivati je da će uskoro i aktuelna vlast okriviti pandemiju za teško stanje srpske privrede i sebe pokušati da abolira za pogrešnu ekonomsku politiku koju sprovodi.

(Jovan Dušanić, Politika)