„Postojeće krize koje potresaju EU sve više usložnjavaju političke promene koje dramatično skreću udesno.. Pobeda Lepenove i odlazak Merkelove sa vlasti radikalizovalo bi situaciju do usijanja..“

Piše: Branko Radun

Spoljna politika malih zemalja koje se nalaze na „ključnim prostorima” je izuzetno važna za njih, jer dobre ili loše procene mogu da dovedu do sudbonosnih posledica.

Mnoge, kako domaće tako i strane, posmatrače političkog života zanimalo je da li će biti nekog zaokreta u spoljnoj politici Srbije ili barem nekakve promene u akcentovanju spoljnopolitičkih tema i stavova o njima.

Ono što smo mogli videti kroz sastav vlade i kroz ekspoze premijera je da u spoljnoj politici neće biti dramatičnih promena.

Što i ne bi smelo da se desi jer bi svako skretanje sa puta balansiranja između velikih sila bilo rizično, pa i opasno. Tako bi na primer ulazak u NATO doneo slabljenje odnosa sa Rusijom i Kinom, a i unutrašnji društveni raskol, a sa druge strane radikalno i naglo okretanje istoku bi proizvelo destabilizaciju zemlje koja bi bila generisana od stranaca ali i od domaće prozapadne elite. U tom pogledu i oni koji zagovaraju brz ulazak u NATO ili pak olaki i radikalni zaokret ka Rusiji (koji ni vlast u Moskvi ne želi) zapravo su avanturisti koji bi na vlasti doveli zemlju u veliku opasnost, ili od unutrašnjih sukoba ili od strane intervencije.

Sad kad smo opisali scile i haribde srpske spoljne politike postavljamo pitanje u kojim realnim okvirima se ona mora kretati?

Prateći izuzetno dinamična dešavanja na globalnoj i kontinentalnoj političkoj sceni na kojoj imamo tri događaja od izuzetnog značaja – „bregzit”, pokušaj puča u Turskoj i dramatični američki predsednički izbori naša zemlja treba da se postavi tako da prepozna rizike, ali i da iskoristi nove šanse. Tako je „bregzit” doneo tektonska pomeranja u EU od dalekosežnog značaja i kao takav je potpuno konsternirao briselsku birokratiju i Nemce, koji to sve finansiraju. Paradoksalno, iako „bregzit” usporava ili koči proširenje EU, on je i značajna šansa za Srbiju da napravi bolji i povoljniji odnos sa EU i Nemačkom.

Tako i propali puč protiv Erdogana, u koji su verovatno bili umešani i stranci, drugačije pozicionira Tursku i menja odnose sa Rusijom. Novo rusko-tursko približavanje nosi sa sobom i određene rizike po naš nacionalni interes, ali je sva prilika da je šansa za pozitivni aspekt značajno veća. Na kraju, i epohalno značajni američki izbori mogu promeniti mnogo toga, jer političke i ideološke razlike između dva kandidata nisu bile toliko velike i duboke još od vremena građanskog rata. Povratak porodice Klinton na vlast, uz HDZ u Zagrebu i Izetbegovića u Sarajevu, vratili bi i kadrove iz devedesetih koji su pravili karijere napadima na Srbe što bi dramatično pogoršalo poziciju Republike Srpske, a i negativno uticalo i na odnos prema Srbiji. Šta bi donela pobeda kontraverznog milijardera koji je od autsajdera došao do blagog vođstva velika je enigma, no u odnosu na „negativnu izvesnost” drugog kandidata mi i nemamo izbora osim da navijamo za pobedu Trampa.

Postojeće krize koje potresaju EU poput finansijske, socijalne, migrantske, a sada i serije terorističkih napada, pokazale su svu nemoć, kako evropske birokratije tako i vlada nacionalnih država. Pozicije postojećeg političkog establišmenta u ključnim državama su sve slabije i očekivane su dramatičnije političke promene te skretanje udesno. Pobeda Marin Lepen i odlazak Angele Merkel sa vlasti, uz „bregzit”, doneo bi sasvim novu situaciju i mi bismo imamo posla sa nekom sasvim novom i drugačijom EU. Posledice su da je konačno postalo jasno da EU nije sposobna da reši svoje krize, a da Nemačka nije igrač tog kalibra da efikasno predvodi EU. Kriza u Ukrajini je pokazala nemoć EU i Nemačke, kao i to da su jedina dva geopolitička igrača u Evropi Amerika i Rusija. Stoga će se zemlje poput Srbije manje obazirati na EU kao na politički faktor (iako je to ekonomski džin), a svoje odnose pozicionirati između Amerike i Rusije. To upravo i Erdogan radi – on je uzeo „reket” od EU i Nemačke, a prave poslove pravi sa Vašingtonom i Moskvom.

Algoritam srpske spoljne politike bi glasio – mi dalje nastavljamo putem evrointegracija da bismo privukli investicije i da ne bismo imali štete od obustave evrointegracije, a ključne političke poslove treba da rešavamo sa Vašingtonom i Moskvom. Tako što ne smemo preći crvenu liniju u odnosima sa Rusijom, što bi neminovno izazvalo oštru reakciju SAD. Ali i ne smemo učiniti ni neke poteze koji bi doveli do toga da Moskva digne ruke od Srbije. Ono što predstavlja pravu veštinu u spoljnoj politici jeste da se što je moguće preciznije uoče te crvene linije.

(Vidovdan)