Anđelković: Sudbonosna srpska (ne)sloga

Piše: Dragomir Anđelković

Pred nama su velike šanse i opasnosti. Od unutrašnjih potencijala zavisi kako ćemo se u novonastalim okolnostima snaći, a za razliku od devedesetih kada su spoljne pretnje bile mnogo veće, oni su nažalost sada znatno manji.

Američki predsednički izbor, odnosno njihov ishod, uvek utiču na (geo)političke procese na Balkanu. Nekada više, nekada manje – ali tako je neizostavno. A sada smo na pragu ne običnih, već izbora za Belu kuću sa potencijalno tektonskih posledicama, i to kako globalnog karaktera tako i naglašeno parcijalno usmerenim ka srpskom prostoru i njegovom okruženju. U takvim okolnostima potrebna nam je izuzetna politička mudrost i snalažljivost. To važi za Beograd ali još u većoj meri Banjaluku, prestonicu zapadne srpske države nad kojom se iznova nadvijaju posebno opaki crni oblaci.

AMERIČKI IZAZOVI

Ako pobedi Tramp, moguće je da dođe do ubrzanog, možda i nekontrolisanog, povlačenja Amerikanaca iz našeg regiona. Samo po sebi to je za nas dobro ali nažalost mi smo tek senka onoga što smo bili devedesetih godina prošlog veka. Tada smo mogli lako da izađemo na kraj sa svim lokalnim oponentima da iza njih nije stao ujka Sem. Danas su stvari drugačije i mnogo rizičnije. Vojsku koja je u balkanskim razmerama bila superiorna, tako su nam „reformisali“ da je danas za nijansu snažnija od hrvatske, koja i sama nije oličenje moći. A uz Hrvate kao neprijatelje imamo muslimanske ekstremiste u BiH i Raškoj oblati te alabanske separatiste na Kosovu i Metohiji. Srbima, nažalost, uvek preti sukob na više frontova, što su „naši“ (a zapravo NATO) stratezi koji su nam rasturili odbrambene potencijale zanemarili. Što se ekonomije tiče, posmatrano makar sa stanovišta onoga što je bitno za vojno-političke domete nacije, i njeno stanje je sumorno u poređenju sa „mračnim“ devedesetim godinama. Industrijska proizvodnja nam je za desetak odsto manja nego tada, a vojna snaga nacije, između ostalog (da ne ulazim u moralne faktore), od nje zavisi a ne od broja tržnih centara i ekspozitura stranih banaka.

Sve u svemu, u teškom smo položaju (iznutra sputani) i moramo se ubrzano pripremati za moguće šanse i opasnosti koje nam eventualna Trapmova pobeda donosi. Nadam joj se ali se i pribojavam zbog naših skromnih kapaciteta da se u novonastalim okolnostima snalazimo. Ostaje nam da se uzdamo u Rusiju i njenu podršku, i to ne samo zbog rečene opcije. Postoji i ona gora, kada bi nam Moskva trebala možda i više, a to je pobeda Hilari Klinton, sa njenim pratećim antisrpskim orkestrom. Mnogi u američkoj administraciji i ne znaju gde je Srbija ili Srpska, što za nas nije loše. No, saradnici gospođe Klinton to odlično znaju, a karijere su gradili na antisrpskom delovanju koje je kod nekih preraslo i u opsednutost nama. To nam u kombinaciji sa starim balkanskim vezama, u okruženju sa srpskim neprijateljima a u Srbiji sa jurišnicima iz redova anti-Srbije, garantovano donosi talas nesreće. Njemu se možemo odupreti, da ponovim, samo jačanjem svojih raznovrsnih odbrambenih nacionalnih potencijala i nacionalne sloge.

VLADA I SLOGA

Kada se radi o Srbiji, kojom se sada neću prioritetno baviti, u najkraćem to znači što brže i temeljnije uspostavljanje institucionalnih kapaciteta za saradnju sa Rusijom, od vojno-političke do privredne sfere. Samo uz njihovu pomoć možemo očekivati i dobiti brzu i efikasnu rusku podršku u predstojećim turbulentnim vremenima. Zašto se već tim putem nije krenulo već sada kada je obrazovana – inače po mnogi parametrima znatno unrapređena vlada u odnosu na prethodnu – ne znam! Vladajuća koalicija je na proteklim izborima to obećala. Ipak, nadam se a i moje informacije to govore, da će taj propust brzo biti nadoknađen. Sadašnje formiranje vlade je samo prvi korak u procesu restrukturiranja i zaokruživanja te grane izvršne vlati. Taj proces bi trebalo da bude okončan do kraja septembra, kako bi Srbija izgradila bolje sistemske pozicije za suočavanjem sa predstojećim geopolitičkim izazovima.

Vreme je da pređeno na Republiku Srpsku. Nad njom od stvaranja visi ratni i poratni Demoklov mač. Doduše, preživela je period kada su strani faktori silom probali da je svedu da puku formu, odnosno da je od zapadne srpske države transformišu u administrativnu jedinicu decentralizovane ali suštinski ipak unitarne BiH. Međutim, Sarajevo i njegovi zapadni mentori nisu odustali od toga. U novonastalim geopolitičkim okolnostima, pre svega u vezi sa zaokretom kursa Ankare od SAD ka Rusiji, stvara se mnogo veći prostor za nacionalno konstruktivno delovanje Banjaluke. Ali za poentiranje na tim osnovama, odnosno za odbijanje mogućeg napada „klintonista“ (a njihova pobeda je i te kako realna) u saradnji sa delom BH muslimanske elite (koji će se povećati čim Sarajevo shvati da ima aktivnu podršku Vašingtona iako sada provlađuje opredeljenje za Tursku) – potrebna je srpska sloga makar oko minimuma nacionalnih interesa. Isto važi i za delovanje u situaciji ako se Amerikanci budu povlačili sa Balkana tj. Tramp pobedi a ne odustane od programa sa kojim nastupa u kampanji (a mislim da to neće učiniti u vezi sa našim regionom).

NACIONALNI IMPERATIV

Problem je što sloga Srbima nikada nije bila jača strana. A tim pre su u tom pogledu stvari otišle dovraga u RS, i to kako zahvaljujući opoziciji tako i vlasti. Obe strane su ostrašćene i isključive do granica (možda i preko njih) nacionalne destrukcije. Opozicija je u svojoj mržnji prema Dodiku i želji da dođe na vlast spremna na razne neprincipijelne dilove sa strancima (kao što je i sadašnji predsednik RS radio pre desetak godina da bi skinuo sa trona SDS a RS dva puta nema snage da izdrži takve opskurne igre).  I nije problem što je grupa vodećih RS opozicionih partija ušla u vlast na nivou zajedničkih organa BiH. Problem je što to koriste za slabljenje Banjaluke i u nekim situacijama ne štiti adekvatno interese RS. Time sadašnja RS opozicija kopa i sebi rupu jer slabi i svoju poziciju ako sutra uspe da obori Dodika, ali to je manje bitno od potencijalne štete za nacionalne interese koja iz toga može da proistekne. A niko zbog svojih lično-partijskih računa nema pravo da ruši državu.

Dodik sa svoje strane prečesto RS doživljavao kao feudalni posed. Uspešno i iskreno je brani, to niko objektivan ne može da mu negira, ali se nedovoljno trudi da je uredi u interesu građana (što zahteva bolne rezove i u njegovom prijateljsko-poslovnom okruženju), čime generiše nezadovoljstvo i podele. Uz to ima i prekomerno odbojan odnos prema opoziciji, o čemu svedoče i nedavni napadi na neke njene elemente kao „izdajničke“. Ima svakako i takvih u opoziciji RS (kao i vlasti), ali ipak tamo su gotovo svi i političari i građani (na obe strane političkog bojišta) mnogo dalje od izdaje nego znatan deo NVO, medijskih i političkih delatnika u Srbiji. Rat je učinio svoje, i to treba uvažavati. Umesto toga jakim rečima se produbljuju podele a moralo bi da se radi u pravcu njihovog saniranja što je Beograd – uviđajući koliko je teško braniti posvađanu i gotovo napola podeljenu RS – više puta pokušao da učini. No, nije naišao na puno razumevanje ni vlasti a tim pre velikog dela RS opozicije. Ipak, oficijelna Srbija ali i naša patriotska javnost, ne smeju da odustanu od nastojanja da imaju sabornu ulogu u političkom životu RS u cilju njene odbrane. To je nacionalni imperativ.

NUŽNOST BEOGRADSKE INICIJATIVE

Kada budu okončani poslovi oko formiranja vlade i njene, verujem skore, dogradnje – potrebno je da se Beograd ponovo aktivno i uporno uključi u procese u RS. To je nužni deo stvaranja celovitog srpskog odbrambenog fronta u predstojećem razdoblju. Pri tome ne želim da ispadne da tvrdim da sa istočne strane Drine vlada sloga, pa to iskustvo imamo pravo da namećemo zapadnoj braći. Ne! Nesložni smo i posvađani sa obe strane reke – kičme našeg nacionalnog prostora. Razlika je u tome što u Srbiji vlast ima veliku snagu i rejting, pa i sama može stabilno da vlada i obezbedi kritičnu masu za važne odluke. I uz to Srbija je međunarodno priznata država, kojoj neko može da radi na uštrb teritorijalnog integriteta ali i najcrnji dušmani ni ne pomišljaju da je izvodljivo da je ukinu. Opet, RS je gotovo raspolućena i deo je šire BiH zajednice koja ima spoljni suverenitet. Na tim osnovama Sarajevo i njegovi strani mentori pomišljaju da je izvodljivo poništavanje unutrašnjeg suvereniteta RS u prilog čega i rade.

Da bi se RS tome oduprla ako uskoro usledi opšti „klintonistički“ juriš na nju, odnosno da bi iskoristila sve potencijala koje bude dobila na osnovu daljeg rusko-turskog približavanja i mogućeg povlačenja Amerikanca sa Balkana (a ne da, gle cinizma, ispadne žrtva onoga što decenijama prizivamo) – potrebno je da se blagovremeno nađe makar neki zajednički imenitelj vlasti i opozicije u vezi sa njenom odbranom i funkcionisanjem BiH. Ukratko, potrebna nam je jasna nacionalna strategija (1) odbrane izvornih dejtonskih principa i insistiranja na njihovom oživljavanju kada su pod pritiscima u prošlosti bili anulirani, i (2) reagovanja u slučaju nastana radikalno novih (geo)političkih okvira.

Nažalost, posvađana Srpska teško će sama doći do toga. Pogotovo sada kada će u kontekstu predstojećih lokalnih izbora u RS strasti kulminirati. Zato je sada na potezu Beograd. Kada budu završeni poslovi oko vlade, uveren sam da prioritet mora da bude iniciranje od strane premijera Srbije pregovora između vodećih partija vlasti i opozicije u RS kako bi bila dogovorena strategija njenog nacionalnog delovanja. A onda učvršćenju Srpsku makar ispoljavanjem minimuma sloge oko vitalnih nacionalnih interesa, i uz to snažno oslonjenu na Srbiju i Rusiju – ništa neće moći da ugrozi. Kakav god bio ishod američkih izbora i njegove geopolitičke posledice, Srpska će postepeno samo profitirati. Ako ih mi Srbi sami ne poremetimo, u prilog toga se slažu kockice od promene politike Erdogana, preko slabljenja pozicija Vašingtona i EU, do jačanja prisustva Rusije na Balkanu. Samo još i da sami sebi, kao već nekoliko puta u ključnim trenucima, ponovo ne budemo najveći zlotvori!

(Vidovdan)