UKRAJINA NA IVICI PONORA: Sa Donbasom počinje oružani rat, sa Rusijom ekonomski rat

Piše: Andrej Babickij

Rusija ne može da dozvoli sebi da se uplete u veliki rat sa Ukrajinom, ali može potpuno da je izoluje od sebe kao zemlju koja ne predstavlja toliko vojnu, koliko terorističku pretnju.

Više puta izrečena tvrdnja da je Vladimir Putin „zatvorio Normandijski pregovarački format“, po mom mišljenju, ne opisuje pravilno realnost. Putin ništa nije zatvorio, platforma za pregovore pod nazivom „Normandijski format“, zalupila se sama po sebi povinujući se neumoljivoj logici događaja.

Posle pokušaja diverzije na Krimu, ruski predsednik je lišen mogućnosti da komunicira sa predsednikom Ukrajine Petrom Porošenkom, čak i ako se pretpostavi nemoguće – da je iz ovih ili onih razloga Putin zainteresovan za lične kontakte.

Međunarodna praksa je takva (i za Rusiju je to aktuelna tema u vezi sa nedavnim ratom na Kavkazu) da se lica koja su povezana u ovom ili onom stepenu sa terorističkim delovanjem automatski isključuju iz kruga političkih komunikacija. Stoga, teško da je prva ličnost imala bilo kakav drugačiji izlaz sem da saopšti da nije moguć susret sa Porošenkom na marginama samita G20 u Kini početkom septembra.

Ovo je važno preciziranje, budući da iz njega sledi da je linija zatvorena ne samo iz Kijeva u Moskvu, nego i u suprotnom pravcu. A to znači da Rusiji ostaje manje instrumenata za delovanje na ukrajinske vlasti. Ona sada može da apeluje na Zapad ili da iskoristi vojnu silu.

Već su se čuli pozivi da se obuzda mehanizam koji se otrgao od kalema i koji upravljanja Ukrajinom, ali uzvratna reakcija ne nagoveštava optimizam – SAD, NATO i EU faktički su se odlučili za Kijev, iako u poslednjem razgovoru Bajdena i Porošenka može da se oseti izvesna promena intonacije – od potpunog opravdavanja svih postupaka i odluka ukrajinskog rukovodstva do blagog spočitavanja.

Upravo kao insistiranje da se ne upušta u nepromišljene odluke zvuči savet potpredsednika SAD o tome da „sve strane treba da doprinose smanjivanju napetosti“. Ipak, takvim nijansama ne bih pridavao veliki značaj, budući da pozicija Zapada generalno ostaje nepromenjena: Rusija je – agresor i okupator, Ukrajina ima pravo na odbranu.

Što se tiče primene vojne sile kao metoda za urazumljivanje naprasitog suseda – izgleda da Kijev svojom provokacijom upravo i pokušava da Moskvu „zakuca“ u to usko grlo. I, uspeo je u tome. Nije toliko bitno od koga je potekla inicijativa u slučaju sa Krimom – od samog Porošenka, ili od grupe generala iza njegovih leđa.

Očigledno je da je cilj plana bio da isprovocira Rusiju na direktna uzvratna dejstva vojnog karaktera, tako da ona svojim razmerama prevaziđu uzrok koji ih je izazvao i omogući da se okolnosti ponovo uvedu u uobičajenu mizanscenu: ogromna varvarska zemlja vodi nepravedan rat sa svojim malim susedom koji se ohrabrio da stane na put evropske integracije.

Uzgred, veoma je moguće da je Porošenko bio u toku onoga što se dešavalo, budući da su granatiranja Donbasa visokog intenziteta, koja su počela pre oko mesec i po-dva i koja sa vojnog stanovišta nisu imala nikakvog naročitog smisla, bila usmerena na isti cilj: da osujete apatičnu konfrontaciju i pretvore je u novu spiralu rata. A odgovornost za to – da prebace na Rusiju. Ali, granatiranje nije dalo rezultate i zato su naši „partneri“ odlučili da priđu sa druge strane, sa sigurnim dobitkom, za Rusiju krajnje osetljive.

Iz logike ponašanja Moskve u ukrajinskom konfliktu lako je izdvojiti osnovno – Rusija ne želi pogoršanje i ulaže sve napore da bi se postiglo maksimalno smanjenje nivoa konfrontacije u Donbasu. Jasna je i pretpostavka da ona ni najmanje ne želi da ratuje sa Ukrajinom, budući da će, sa jedne strane, bilo kakva vojna dejstva biti interpretirana u klasičnom smislu „Rusija pokušava da pogazi mladice demokratije na postsovjetskom prostoru“, a sa druge – da će se pobeda nad ukrajinskim oružanim snagama postići bez krvi, što nije samo besmislena stvar, nego ima i negativnu praktičnu korist.

Razume se da bi slamanje vojnog otpora uz ovaj ili onaj broj gubitaka relativno brzo uspelo, ali zadatak da se održi pod punom kontrolom i sigurnošću teritorija bezumlja i sve većeg siromaštva zahteva resurse koje Rusija jednostavno nema.

Verovatno su na to i računali kad su započinjali krimsku epopeju. Inače, to je i odgovor na pitanje zašto je sve urađeno toliko nesposobno. Zato što je uspeh ili neuspeh diverzanata menjao samo razmere događaja, a njegova suština i u jednom i u drugom slučaju svodi se na jedno – pribegavajući teroru Ukrajina prenosi borbena dejstva na teritoriju Rusije.

Rusija mora da odgovori na izazov, status zemlje ne dozvoljava joj da samo zatvori oči pred onim što se dešava. Ali, ona takođe ne može da se uplete u rat iz razloga koje sam već naveo. Jedino što joj preostaje jeste – da se maksimalno izoluje od Ukrajine da bi neutralisala pokušaje novih diverzija i da, koliko je to moguće, zaštiti Donbas.

A to znači da se ne zatvara samo Normandijski format, nije daleko ni odustajanje od obaveza po sporazumu „Minsk-2“, koji je već prestao da bude u funkciji mehanizma za potiskivanje. U stvari, odmah posle potpisivanja bilo je jasno da su paragrafi sporazuma koji faktički legalizuju vlasti Luganske i Donjecke Republike neprihvatljivi za Kijev.

Mirovni proces uspeo je da reši glavni zadatak, krajnje važan za opstanak Donbasa – da postigne prekid vatre. Prilično dug period primirja omogućio je LNR i DNR da se sa fronta prebace na civilni sektor i da organizuju način života koji odgovara elementarnim potrebama stanovništva.

Vlasti odvojenih teritorija istovremeno su sprovele reformu oružanih snaga i regularnom armijom zamenile dobrovoljačke formacije različitog stepena potčinjenosti.

Sa početkom sadašnjih granatiranja, „Minsk-2“ je izgubio ulogu instrumenta za razdvajanje suprotstavljenih snaga. Izgleda da više nikoga ne interesuju izveštaji saradnika misije OEBS, koji beleže artiljerijske udare ukrajinske armije po Donbasu. Na međunarodnom nivou, pa i u okviru čuvenog Normandijskog formata, mesto strane koja odbija da ispunjava minski sporazum, čvrsto je zauzela Rusija.

Iz onoga što sledi iz izjava predstavnika Stejt departmana SAD, EU i kancelarke SR Nemačke, Angele Merkel, njihovo shvatanje same suštine sporazuma u potpunosti se podudara sa interesima Kijeva i svedeno je na jednu tačku – predavanje Ukrajini kontrole nad delom granice sa Rusijom koju kontrolišu pogranične trupe LNR i DNR.

Ne samo da „Minsk“ nije potreban ni Moskvi ni Donbasu, nego se i pretvorio u ogromno vojno i političko opterećenje. Po svoj prilici njega će uskoro zadesiti sudbina pregovora u formatu Normandijske četvorke.

Šta na kraju imamo?

Neće biti rata, ali, sudeći po pripremama na liniji razgraničenja sa strane Donbasa, ukrajinski artiljerci veoma brzo moraće da se suoče sa veoma odlučnim merama za odvraćanje granatiranja, da i ne govorimo o uzvratnim artiljerijskim udarima.

Znatan broj „onih koji su na odmoru“ i koji su se javili na mesto dešavanja sa tehnikom, verovatno će rešavati zadatak paralisanja različitih diverzantskih, obaveštajnih i drugih ukrajinskih grupa koje su tokom poslednjih mesec i po -dva pokazivale značajnu aktivnost u pokušajima da prodru na teritoriju LNR i DNR ili da zauzmu deonice neutralne zone.

Na Krimu su već pojačane mere bezbednosti, a ruske vlasti pokušaće da ubuduće postignu stopostotnu „nepropustljivost“ za diverzije i poluostrva i čitave zemlje. To znači da će se desiti i prekid diplomatskih odnosa kojima je već pripretio Medvedev, kao i uvođenje viznog režima za građane Ukrajine.

Rusija će morati da se ogradi od neurazmljivog suseda da se ne bi uplitala u rat. Sve te odluke biće akutnog karaktera za sadašnje ukrajinske vlasti, jer ostajući bez mogućnosti da zarade za parče hleba – milioni Ukrajinaca moraće ranije ili kasnije da se zamisle da li je zaista sve u redu sa njihovim rukovodiocima, da li s pravom zauzimaju svoja mesta, osuđujući na bedu i glad sopstveni narod.

(Fakti)