Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Piše: Ljuban Karan
Amerikancima je uspelo, kako to i priliči najvećoj svetskoj sili, da prva aktivnost novog predsednika Srbije Aleksandra Vučića bude u službi prezentacije američkih dobrih namera prema našoj zemlji.
Dobro su procenili kako da izborom termina privuku pažnju javnosti, što im se ne može zameriti, jer je osnovna pristojnost domaćina u tome da prepusti donatoru izbor mesta i vreme isporuke poklona (što, naravno, važi i za rusku donaciju, čiju isporuku čekamo).
Upriličena svečanost, iako je obuhvatila sve protokolarne radnje do sitnica, i pored toga što su joj, pored pedsednika, prisustvovali ministar odbrane Zoran Đorđević i načelnik Generalštaba Ljubiša Diković, nije odavala utisak iole dobrog raspoloženja prisutnih. Predsednik se trudio da bar prigodnim šalama naštimuje dobar ton svečanosti, ali nije uspeo.
I zvanični predstavnik SAD ambasador Kajl Skot pokušao je da obraduje i oraspoloži prisutne potencirajući u svom govoru veliku vrednost poklona – višemilionsku u američkim dolarima, ali je ostavio još manji utisak na prisutne. U pitanju je treća tranša isporuke donacije ukupno 40 terenskih vozila Hamvi, američke proizvodnje, čija je ukupna vrednost 7,5 miliona dolara. Isporuka je počela 2012. godine a završila 1. juna ove godine isporukom 19 hamvija u Pančevu.
U čemu je stvar i kako to da tako vredan poklon nije izazvao više emocija kod uredno postrojenih oficira i prisutnih gledalaca na ceremoniji primopredaje pod konac parkiranih 19 novih Hamvija. Zašto ova blindirana vozila, koja dominiraju na svim svetskim prljavim ratištima u zonama nasilnog uspostavljanja novih „demokratskih režima“ na zgarištima „totalitarnih“ nisu prihvaćena sa većim oduševljenjem. Da li to školovani i teškoćama prekaljeni oficiri ne shvataju vrednost i značaj ove donacije? Ne, stvar je upravo suprotna – itekako su svesni šta su dobili na poklon, a, po svemu sudeći, razumeli su i poruku koju nosi ova donacija.
Opšti utisak nije popravilo ni uporno nastojanje novog predsednika da skupim vozilima nađe što bolju svrhu i namenu u vojsci, naravno, u kriznim i nedajbože ratnim situacijama. Pričom kako su to dobra vozila, prosto urađena, sa dubokim gazom, i da se na njih može montirati teški mitraljez, pa i minobacač od 30 milimetara, pokušao je da neoružanim sredstvima prida kakvu-takvu vatrenu namenu. Ipak, i pored velikog truda, sve je ostalo bez velikog efekta na prisutne i na srpsku javnost. I dalje su bleštava vozila na suncu izgledala kao točkaši koji nikog ne mogu ugroziti, pa ni agresora.
NEKOM CEVI I RAKETE, A NEKOM TOČKOVI
Svaka aktivnost u međunarodnoj politici nosi neku poruku, pa tako i donacije. Uporedimo ono što su nam poklonili Rusi i ono što su nam poklonili Amerikanci pa će na prvi pogled biti jasno ko iskreno želi da se odbranimo i ko prihvata politiku naše vojne neutralnosti a ko ne može sa tim da se pomiri. Poklone sa cevima i raketama, koji povećavaju odbrambene i ofanzivne sposobnosti vojske, Amerikanci daju samo svojim registrovanim saveznicima i onima koji su na jasnom putu da to postanu.
Nasuprot takvom stavu, Rusi su nam dali moćna oružja i ako nismo u vojnom savezu sa njima. Jedni su proučili naše borbene slabosti i donacijom nastoje da ih poprave. Drugi kao da su proučili šta nam najmanje treba i upravo nam to doniraju. Jer, ako već sami proizvodimo Lazara i Miloša, čije održavanje je neuporedivo jeftinije, čemu Hamviji.
Dve godine imamo besplatne rezervne delove, u periodu kad nam neće ni trebati jer su vozila nova, a koliko će kasnije koštati održavanje tako skupih vozila. I, ako ćemo pričati o vojnoj efikasnosti, Miloš je naoružan mitraljezom a Lazar topom, Hamvi ni sa čim, kao da se neko negde pita sme li se uopšte tim Srbima dati oružje u ruke.
Možda je skrivena poruka ove donacije da Srbiji oružje neće trebati, jer su Amerikanci samo dodali malo šminke na tehničku opremljenost naše vojske, uz jasnu želju da donacijom ne povećaju borbenu gotovost ni za promil. Njihov stav jeste značajna poruka, jer, ako postoji država koja zna da li će Srbija u bližoj budućnosti ratovati, onda su to SAD. Dobro znamo da je sve ono što danas ugrožava Srbiju i što region Balkana čini nestabilnim, pod američkom kontrolom, bilo preko njihovih satelite ili NATO pakta.
Ako Amerikanci u takvom ambijentu Vojsci Srbije poklanjaju nešto što se ne može nazvati oružjem nego malo bezbednijim i prohodnijim prevoznim sredstvom, to bi moglo značiti da Srbiji neće biti nametnut rat. Tako je poruka koju nam šalju donacijom poprilično jasna, i zato se ambasador Kajl Skot u svom govoru uglavnom zadržao na ceni poklona i na tome da bi se mogli uptrebiti za mađunarodne mirovne misije srpske vojske.
Dok Hrvatskoj poklanjaju sve, od pešadijskog oružja, preko pancir haubica, tenkova, brodova pa do borbeno-izviđačkih helikoptera i raketnih lansera sa kojih je moguće lansiranje balističkih raketa, i tako višestruko povećavaju direktnu pretnju našoj bezbednosti, nama poklanjaju nenaoružane blindirane skupe točkaše. Tako ispada da smo dobili skup poklon, jedino što nije efikasan u vatrnom smislu. U redu, Hrvatska je NATO država i opremanje njihove vojske donacijama SAD i NATO ne predstavlja ništa sporno. Sporno je samo protiv koga bi moglo biti upotrebljeno. A tu su već Srbija i Republika Srpska osnovne mete.
Nije u pitanju samo naoružavanje i opremanje kompletnim naoružanjem i vojnom opremom nego i obuka – donacija vojnog znanja. Sve je išlo sistemom „opremi i obuči“ kada je u pitanju Hrvatska vojska, ali isto tako i bošnjačka vojska i famozna UČK.
Sada je na sceni otvoreno stvaranje Vojske Kosova po istom principu, gde je takođe u pitanju naoružavanje i kompletna obuka. Kod obuke se najčešće misli na obuku običnog vojnika, koja jeste važna, ali je prosta za realizaciju.
Obuku vojnika teško je izvesti tajno zbog velikog brojnog stanja. Zato je obuka štabova srpskih protivnika redovno vršena tajno, da li u američkim vojnim bazama u Americi ili Evropi, da li na otoku Braču ili već nekom drugom skrovitom mestu, gde nije nikakav problem prikriti relativno malu grupu oficira i njihove aktivnosti. Bila je to značajna intelektualna donacija ubrizgana u vene novostvorenih vojski. Bez te injekcije nisu se mogli ni zvati vojska a kamoli funkcionisati po strogim vojnim principima.
Obuka komandi i štabova za što efikasnije funkcionisanje za vreme borbenih dejstava je viši nivo obuke, jer je daleko složenija, i tu su se prvenstveno angažovali generali, oficiri i institucije SAD. Jer potrebno je mnogo sati uvežbavanja štabova da bi se maksimalno iskoristili donirani borbeni sistemi i da bi se uspešno realizovala koordinacija i sadejstvo pešadije, oklopnih jedinica, artiljerije, raketnih jedinica i avijacije.
Svojim satelitima donirali su i neke teško uočljive, a veoma bitne stvari za pripremu i izvođenje borbenih dejstava – obaveštajna sredstva i obaveštajne podatke. Tako su u protekle dve-tri decenije SAD stvarno učinile mnogo na uvećanju ubojne moći svih srpskih protivnika u prošlim ratovima na Balkanu i tako direktno i presudno doprineli srpskim gubicima i porazima. Da li je tome došao kraj i da li je to poruka ove donacije?
OPREZNO I SA POKLONOM
Kad smo doživeli da i nama daju donacije, imamo li razloga za veselje ili za brigu? Bilo bi glupo ne prihvatiti američke pokušaje da bar simbolično pokažu kako je vreme otvorenog antisrpskog raspoloženja i delovanja prošlo.
Međutim, bilo bi još gluplje poverovati u dobre namere na osnovu nekoliko simboličnih korektnih poteza. Jer, ako SAD planiraju vojni rasplet balkanskog problema – a samo oni znaju da li će do njega doći – tada bi relaksacija i opuštanje Srbije bio standardni deo vojnih priprema.
Svaki potez koji se povlači prema Srbiji odisao bi dobrim namerama, kao i sadašnja donacija Hamvija, gde svaku sumnju otklanja pomisao – može li nas ugroziti neko ko besplatno oprema našu vojsku.
Pri takvom razmišljanju i zaključivanju trebalo bi znati da se dobrim operativnim maskiranjem postiže veliko iznenađenje. To višestruko smanjuje gubitke agresora (to ne moraju biti SAD i NATO, nego sateliti koje će gurnuti u rat) i omogućava brže ostvarenje cilja, a u to svakako vredi uložiti poneki dolar. Niko američke stratege neće pitati koliko su uložili novca u pripremu vojnih akcija, ali će ih američka javnost itekako pitati za gubitke u ljudstvu ili skupoj tehnici.
Zato Srbija mora biti oprezna kod poteza koji izgledaju dobronamerni, a koji su atipični u odnosu na američko ponašanje proteklih decenija. Do sada ih je zanimalo samo razoružavanje Srbije, nikad modernizacija i naoružavanje. Ne treba zaboraviti da su Amerikanci bili najglasniji i da su zahtevali uništenje kvalitetnog srpskog oružja čak i onda kada je Srbija imala prozapadnu i proameričku vlast. Šta to može da znači nego da nas ne prihvataju na svojoj strani i da su nas unapred odbacili. Da su stvarno u to vreme imali ideju da od nas prave svoje saveznike, tada bi im u interesu bilo da Vojska Srbije bude što jača, kao što se trude da ojačaju hrvatsku ili još neozvaničenu kosovsku.
Šta u takvoj situaciji možemo da zaključimo, kakav je američki plan za Srbiju u okviru odrađivanja nezavršenih poslova na Balkanu? Ovih dana američki zvaničnici, NATO lobisti i prozapadni komentatori vrte jednu te istu mantzru po medijima – promene granica na Balkanu neće biti. Sasvim je moguće da je i to deo iste operacije opuštanja i uspavljivanja Srbije, jer, ako nema promena granica, znači nema potrebe ni za ratom. Ako nema opasnosti od rata, onda oružje Srbiji ne treba. A ustvari sve je to očekivano nakon Makedonije i premeštanja diplomatske optike na Srbiju, kao standardni pokušaj njenog lomljenja specijalnim ratom. Problem za Srbiju, ako se stvarno opusti, je samo u tome što nakon neuspešnog nevojnog pokušaja sledi vojni. Tada se naivnost plaća, a zna se i kako.
Predugo je u zapadnom svetu stvarana klima da smo mi Srbi dobri samo razoružani i pod punom kontrolom u srpskom rezervatu bez Kosova i Metohije, bez Preševa, bez Raške oblasti, Vojvodine i možda još ponečeg. Mnogo je novca uloženo da bi svakom stanovniku zapadnih zemalja takvo razmišljanje ušlo u mali mozak. Svako ko ode na Zapad i kaže da je iz Srbije uveri se da je to još uvek tako. Zato ne čudi jasan stav SAD i NATO da nije dobro da Srbija ima kvalitetno oružje i zato se uporno Srbiji spočitavaju agresivne namere. Zato Srbi u narednom periodu stvarno moraju da ulože maksimalan oprez i kada ih tapšu po ramenu i proglašavaju za faktor stabilnosti i kada im poklone daju. Jer ubuduće neće biti lako razlučiti laž i prevaru od iskrenih dobrih namera „prijatelja“ sa Zapada.
Ima ih koji misle – ili misle za novac – da je dovoljno da prihvatimo sve američke zahteve po pitanju Kosova, Republike Srpske i Rusije i da smo sve probleme rešili i sve brige prebrinuli. Oni slučajno ili namerno zaboravljaju da su američki savezi na Balkanu davno sklopljeni, učvršćeni na delu i višestruko provereni. Novi savezi mogu biti samo drugog i trećeg reda, gde će interesi onih prvorazrednih biti prioritet. Naravno da mislim na albanski i hrvatski korpus.
Njihovi interesi od samog početka saradnje do danas su u potpunom skladu sa SAD i NATO i takvi će biti u budućnosti. Oni, šireći svoje države, šire zonu potpunog NATO uticaja i doprinose osnovnom strateškom cilju – širenju NATO. Srbija, kada bi nekim popuštanjem i postigla da ne bude u potpunom raskoraku sa SAD i NATO, ostaće u još većem raskoraku sa prvorazednim satelitima SAD na Balkanu.
Sem toga, SAD, iako su bogate, itekako vode računa o svakom utrošenom dolaru i vole da se usluge drugima plaćaju preko leđa nekoga trećeg, ko ne sme da pisne. U konkretnom slučaju, preko leđa srpskog korpusa, a za račun albanskih i hrvatskih interesa. Svima ćemo biti dobri samo ako na to pristanemo i moći ćemo jedno vreme neometano živeti u svom rezervatu. A rezervat je ona srpska teritorija koja još uvek nije sporna po tome da li je stvarno srpska, dok neko ne odluči drugačije.
(Standard.rs)
