PROJEKAT U ZAVRŠNICI: KADA PADNE ZAVESA PREKO “AFERE DRAGIČEVIĆ”, REPUBLIKE SRPSKE NEĆE BITI

Piše: Stefan Karganović

Drama koja bi mogla staviti tačku ne samo na trenutnu vlast nego, što je neuporedivo važnije, na samo postojanje Republike Srpske filmskom brzinom se približava raspletu.

Obrtna tačka tekućeg prevratničkog projekta, farsa pod nazivom Afera Dragičević, dokazala se delotvornijom od svih prethodno uloženih ozbiljnih napora, 2014. i 2016. godine, da se postigne „promena režima“ u Banjaluci.

Kada sve bude završeno – a ne možemo tačno prognozirati kako će se to odigrati zato što svi faktori nisu još uvek u potpunosti uvedeni u igru – jedno je sigurno. Mnogi će se u čudu zapitati kako je iko mogao da nasedne na tako providnu i jeftinu polipsihološku operaciju, bukvalno prepisanu iz priručnika koji su na internetu stoje na raspolaganju svima.

Ali, naravno, kada naknadna politička pamet bude proradila i počne da postavlja razna kritička pitanja, predstava će biti završena i zavesa će uveliko biti spuštena. A Republike Srpske, po svoj prilici, tada više neće biti.

Ukoliko u pogledu strateških razloga za predmetna dešavanja među inteligentnim ljudima uopšte može biti nedoumica, pre neki dan adekvatno ih je otklonila profesorka političkih nauka iz Moskve, dr. Jelena Ponomarjova.

U opsežnom osvrtu na konačnu ofanzivu Zapada na Balkanu, uključujući i odavno naciljanu Republiku Srpsku, Ponomarjova je ocenila da je „ekspanzija“ evroatlantskih struktura na Balkanu „usmerena najpre protiv Rusije“, dodajući znakovito da će najveći gubitnici među balkanskim narodima biti Srbi, koji su se najduže protivili dolasku Zapada.

„Srbija i Republika Srpska su do nedavno bili partizani u pozadini NATO-a. [U ruskoj terminologiji, reč „partizan“ znači gerilski ratnik na teritoriji pod kontrolom neprijatelja – naša primedba.] Upravo zbog toga je glavni zadatak NATO gutanje srpskih zemalja, koje je već počelo ulaskom Crne Gore u Alijansu“, produžuje Ponomarjova. Prema njenim rečima, za Rusiju je gubitak istorijskih saveznika na Balkanu „ozbiljna pretnja“.

To je nesumnjivo tačno. Ali za srpski narod u Bosni, uništenje sigurne kuće koju imaju u Republici Srpskoj još je ozbiljnija i zloslutnija pretnja. Oko 80 odsto hibridnih ratova koji se danas vode informativne su i psihološke prirode, a tek neznatan procenat – „kinetičke.“ Činjenica da inostrani specijalisti koji su isplanirali ovaj prevrat uspevaju da na Trgu Krajine svakodnevno okupe po nekoliko stotina, a povremeno i hiljada, upornih, istrajnih i posvećenih, programiranih i sluđenih, srpskih samoubica zaslužuje priznanje za profesionalno obavljen tehnički deo posla. Podlost njihovih sredstava i niskost ciljeva potpuno su zasebne teme.

Dok ovo pišem, naizmenično gledam izvanrednu analizu ruskog naučnika Andreja Fursova o smutnji koja je 1916./1917. bila nameštena Rusiji i svrgavanju Romanova koje je usledilo, pod naslovom „Rukama budala stvara se istorija.“ Svima koji govore ruski toplo je preporučujem. Ali onima koji ne znaju ruski dovoljan će biti i naslov da bi izveli sve potrebne analogije sa trenutnim dešavanjima u Republici Srpskoj.

Kada su u pitanju inertnost, nesnalažljivost i utisak slabosti koje projicira vlast (a to su sve teme kojima se Fursov u svom izlaganju prototipskih dešavanja od pre jednog stoleća bavi) dovoljno je navesti reči, ne odsečene od stvarnosti Marije Antoanete, nego premijerke Željke Cvijanović posle klasične provokacije poslanika Stanivukovića 9. septembra u Čelincu:

„Sve je bilo izrežirano unaprijed, što se vidi po brzini kojom su sazvali pres konferenciju. Jadno, jadno. Šta je sljedeće nakon kamenica, da pucaju?“

Neko bi trebalo da pošalje telegram premijerki, njenom šefu i ostalim autoritetima zaduženim za bezbednost Republike Srpske sa jednosložnim odgovorom na njeno genijalno retoričko pitanje, koji glasi: „Da.“ Ali o tom, potom.

Koordinisano zgušnjavanje poteza koji imaju za cilj podizanje napetosti do usijanja u periodu neposredno pred same izbore, na šta smo već blagovremeno ukazali, da bi se unapred stvorila atmosfera za osporavanje predvidljivih izbornih rezultata i pripremio teren za spoljašnju intervenciju, uveliko je u toku. Samo namerno slepi taj proces prenet iz već dugo godina raspoloživog i često primenjivanog džinšarpovskog priručnika – ne opažaju.

Svima koji nisu namerno slepi (ili glupi) biće dovoljno da im se ukaže na nekoliko od najvažnijih vektora završne operacije koja se sprovodi protiv Republike Srpske.

1.      Dolazak u Banjaluku „međunarodnog advokatskog tima“ da vaninstitucionalno „istražuje“ slučaj Davida Dragičevića. Ovde je važno istaći jedan veoma bitan momenat koji razotkriva teleologiju cele operacije, a to je ono što bi se na ruskom nazvalo „celjenapravljenost,“ ili ritam izrežiranih događaja koji ih usmerava ka kriznom vrhuncu.

Posle žrtvenog ubistva Davida Dragičevića, izvršenog u martu ove godine, na pristojnom vremenskom rastojanju od kulminantne tačke oktobarskih izbora, usledio je višemesečni period psihološkog obrađivanja mase. Rezultat napora koji su u to uloženi je ne preterano brojna ali dovoljno zombifikovana horda pogodna za korišćenje, prema potrebi, kao ulična pešadija u daljnjim dejstvima.Tome je, u precizno određenom trenutku, da bi se održavao momentum, usledilo formiranje skupštinskog Anketnog odbora koji je objavio svoj diskreditujući izveštaj, dodatno degradirajući vlast i podižući napetost za još nekoliko stepeni.

Pošto je uspešno obavio svoj segment podrivačkog posla, Anketni odbor je u najboljoj tag-team tradiciji štafetu predao sledećoj ekipi („Oslobođenje“, 27. avgust 2018). Pred same izbore, uz očigledan pristanak paralisane vlasti i kao ravnopravan partner legitimnim istražnim organima, u kontroverzu se volšebno uključio i pomenuti „međunarodni pravni tim,“ mada jedan njegov član, advokat Ante Nobilo, otvoreno priznaje da ta ekipa deluje bez ikakvih validnih ingerencija („Nezavisne novine,“ 30. avgust 2018).

Koristeći zbunjenost legitimnih struktura, „pravni tim“ je već postigao zavidne rezultate u ispunjavanju zadatka daljnjeg srozavanja autoriteta vlasti, pred zadavanje završnih udaraca koji predstoje u periodu održavanja samih izbora.

Da navedemo samo nekoliko: ova neformalna, privatna družina je od prestrašenih legitimnih struktura iznudila zvaničnu dokumentaciju predmeta („Oslobođenje,“ 15. septembar 2018), na šta nema apsolutno nikakvo pravo; omogućeno im je da se sastanu sa ministrom unutrašnjih poslova i glavnim tužiocem kao ravnopravni sagovornici („Nezavisne novine,“ 28. avgust 2018.); poslali su jasnu poruku lokalnoj prostoti čiji su štićenici tražeći sastanak u ambasadi SAD u Sarajevu („Oslobođenje,“ 31. avgust 2018.) da bi sa stranim zvaničnicima raspravljali o unutrašnjem pitanju zemlje u kojoj je ta strana diplomatska misija akreditovana; a kao kruna svega, pojavila se vest da je u istragu smrti Davida Dragičevića neobjašnjivo uključen i američki FBI („Oslobođenje,“ 13. septembar 2018.), očigledno usled nepostojanja kompetentnih istražnih organa sa ove strane Atlantika.

Precizno tempirano, u periodu održavanja izbora ili neposredno posle toga, može se očekivati i izveštaj sa nalazima ove notorno politički neutralne agencije, koji će nesumnjivo zadovoljiti visoke istražne kriterijume koje je sebi postavio „međunarodni pravni tim“ na čelu sa svojim komesarom iz duboke države, advokatom Duškom Tomićem.

2.     Kao na nečiji pritisak dugmeta, mnoge nejasnoće u vezi sa načinom i okolnostima smrti Davida Dragičevića produbile su se u najoportunijem trenutku – dakle baš uoči izbora – vešću da je uhapšen izvesni A. K., kasnije identifikovan kao Alen Kukić, po imenu očigledno osoba muslimanske nacionalnosti, inženjer M-Tela, pod sumnjom da je „očito po nečijem nalogu, poskidao video zapise sa zgrada koje se nalaze prekoputa kuće u kojoj je, kako se pretpostalja, boravio pre smrti David Dragičević“, prema izjavi nama već dobro poznatog advokata Duška Tomića, koji je dodao da je reč „o značajnom pomaku u istrazi“.

Koliko će ovaj obrt, koji se kao poručen pojavljuje u politički i psihološki najprobitačnijem trenutku, zaista doprineti rasvetljavanju ubistva, to će se tek videti. Ali nije jasno, niti deluje prirodno, da bi građanin muslimanske nacionalnosti saučestvovao sa vlastima Republike Srpske i pomagao im u prikrivanju tragova ubistva ovako visokog profila, od čijeg rasvetljavanja trenutno zavisi politička budućnost te iste vlasti.

Nema odgovora na pitanja kako je Kukićeva navodna uloga razotkrivena, na osnovu kakvih dokaza se dovodi u vezu sa krivičnim delom uništavanja dokaza, niti za čiji račun je učinio to što mu se pripisuje. Uostalom, niko ta pitanja i ne postavlja. Međutim, ako pođemo od pretpostavke da je Kukićevo hapšenje nameštaljka u funkciji „upravljanja utiscima,“ u danom slučaju da vlast briše tragove svoje krivice, onda je sve jasno.

U takvo tumačenje uklapa se i munjevita propagandna eksploatacija događaja od strane glavnog medijskog uporišta pete kolone u Republici Srpskoj: „Kukić i njegov advokat su u međuvremenu odbacili navode Tužilaštva i tvrde da su snimci otmice Davida Dragičevića brisani na zahtjev policijskih inspektora. Otac ubijenog Davida smatra da je u pitanju obmana javnosti i, kako je rekao, hapšenje pijuna.“ Da li je potrebno ovome još nešto dodati?

Oh da, samo još jedan detalj. Glavni tužilac Želimir Lepir je najavio hapšenje i procesuiranje dvojice policajaca MUP-a RS za „propuste u istrazi o smrti mladog Banjalučanina Davida Dragičevića“. Kao da je neko visoko pozicioniran u vlasti Republike Srpske želeo da učvrsti porazan utisak o učešću te iste vlasti u prikrivanju zločina koji je već bio postignut privođenjem Alena Kukića. Kako bi se na ruskom reklo, lюbopыtnый fakt, zar ne?

3.     Misteriozni napad na novinara BN-a, Vladimira Kovačevića, tempiran po manje-više sličnom obrascu kao i privođenje Kukića, deo je iste velike predizborne inscenacije. Već uhodana propagandna mašina, ne čekajući istragu i njene rezultate, odgovornost za „napad batinaša na slobodu govora“ odmah je prebacila na vlasti Republike Srpske.

„Ovaj napad izazvao je opravdanu i burnu reakciju brojnih udruženja novinara, koji su svi saglasni u jednom: napad na Kovačevića je napad na sve novinare, a od policije traže da što pre rasvetli napad i da napadači budu rigorozno kažnjeni,“ brujao je uobičajenim otrcanim frazama dnevnik u stranom vlasništvu „Blic“ od 28. avgusta 2018. Sarajevsko „Oslobođenje“ (28. avgust 2018.) izrazilo je snažnu moralnu podršku ugroženim kolegama u Banjaluci: „Vrh RS-a linčuje novinare. Napad na kolegu Vladimira Kovačevića oštro su osudila udruženja novinara, političari i Ambasada SAD-a“.

Malo je falilo pa da glavnim ulicama Banjaluke promaršira nova grupa protestanata sa plakatama „Je suis Vladimir Kovacevic“. Ali i ova providna ujdurma je ipak postigla izvesni polarizujući učinak, koji se mora razmatrati kumulativno, u odnosu na niz drugih podataka.

Određeni broj novinara Republike Srpske odbio je učešće u emisiji nacionalne televizijske kuće RTRS, gde je trebalo da bude intervjuisan predsednik Dodik, ističući zahtev „da se najprije omoguće nesmetani uslovi za rad novinara, zaustave napadi i procesuiraju oni koji su pretukli Vladu Kovačevića.“ („Oslobođenje,“ 1. septembar 2018.) Direktan eho – ako je to potrebno posebno naglašavati – frazeologije koja svakodnevno odzvanja Trgom Krajine.

4.    Nimalo iznenađujuće, podneta je i krivična prijava protiv patologa dr Željka Karana, direktora Zavoda za sudsku medicinu RS u Banjaluci, prezumptivno kao odmazda za pružanje otpora sugestijama islednika gorepomenutog Anketnog odbora u slučaju Dragičević. Osnov koji se navodi za podnošenje prijave je „sumnja u zloupotrebu“ u tom predmetu. Zloupotreba o kojoj je reč nesumnjivo se sastoji iz upornog odbijanja osumnjičenog da svoje patološke nalaze prilagodi političkim zahtevima i potrebama aktivista pokreta „Pravda za Davida.“

„Podsjećamo,“ navodi se u medijskom izveštaju, „prije nekoliko dana Alenu Kukiću iz Banjaluke određen je pritvor zbog sumnje da je manipulisao dokazima u slučaju ubistva Davida Dragičevića, a Okružno javno tužilaštvo podiglo je optužnicu protiv dva policajaca, zbog sumnje da su izgubili donji veš pokojnog Davida, koji bi mogao da posluži kao dokaz u ovom slučaju“. Ovo podsećanje je potpuno umesno.

5.     I, last but not least, dogodilo se i ono što se osloncem na elementarnu političku logiku, bez naročite vidovitosti ili specijalnih instrumenata za predskazivanje budućnosti, lako moglo predvideti. Pre neki dan, u Sarajevu su privedena dva migranta pod sumnjom da su pripremali ubistvo predsednika Republike Srpske. („Alo,“ 25. septembar 2018.) O osumnjičenima nema bližih  pojedinosti, ali činjenica da su glavni kuratori bliskoistočnih ekstremista, koji su ih posle poraza kod kuće prebacili u BiH gde su bili uhvaćeni u pripremi ovog atentata, isti faktor koji istovremeno, dirigovanom delatnošću svoje pete kolone, politički ruši Republiku Srpsku – dovoljno govori.

Kakvi su izgledi za neposrednu budućnost? (Pošto su izbori 7. oktobra, budućnost koja je u pitanju neposredna je u najbukvalnijem smislu reči.) Zahvaljujući bahatim, sistematskim i dugogodišnjim propustima u organizovanju društvene samoodbrane, za Republiku Srpsku najsrećnija varijanta bila bi primena samo „standardnog scenarija“ obojene revolucije, bez unošenja posebnih dodataka.

Antipatičnost petokolonaške opcije i nesposobnost koju od izbora do izbora dosledno pokazuju da za račun svojih sponzora ugrabe vlast koja se više puta gotovo „valjala po ulicama,“ ne samo da sigurno izluđuje njihove strane naredbodavce koji su u njih uložili ne mali kapital, već ujedno ima i tu lošu stranu što povećava verovatnoću da će prevagnuti odluka za uvođenje gorepomenutih „dodataka.“ Iz čega bi se ti dodaci mogli sastojati?

Odgovor na to pitanje mogao bi se potražiti u šifrovanim porukama koje, očigledno nesvesni značaja reči koje izgovaraju, sve učestalije emituju programirani agenti prevrata, od Dragana Čavića pre dve godine do Davora Dragičevića danas (ovde). Ne umanjujući uticaj urođene balkanske teatralnosti, poznata tradicija stranih sponzora da pione i korisne budale bezobzirno pod lažnom zastavom likvidiraju kada njihova smrt postane politički vrednija od života upućuje na hipotezu da im je zauzimanje mučeničke poze ciljano suflirano, kao samoispunjavajuće proročanstvo. Presedan kijevskog Majdana 2014. pokazuje spremnost istih organizatora da pribegnu analognom scenariju u Banjaluci, ukoliko prosude da bi korišćenjem takvog sredstva mogli postići svoj cilj.

U praksi, primena majdanskog „dodatka“ u izbornom scenariju za Republiku Srpsku znači da zombifikovana gomila na Trgu Krajine može postati meta snajperista razmeštenih po okolnim zgradama, tačno onako kao što se dogodilo u Kijevu, uz izazivanje haosa i pokretanje sličnog lanca posledica. Da li građani Republike Srpske i organi zaduženi za javnu bezbednost o tome razmišljaju?

Verovatno ne, zato što se o očiglednim stvarima najmanje razmišlja.

(Anfor.org)