Home / TEMA DANA / PROROKOVIĆ OTKRIVA: Zašto je ova Putinova poseta Srbiji bila najznačajnija do sada

PROROKOVIĆ OTKRIVA: Zašto je ova Putinova poseta Srbiji bila najznačajnija do sada

Piše: Dušan Proroković

Orden, miting… Miting, orden… Sveobuhvatna tabloidizacija političkog života nesumnjivo je uticala i da se poseta predsednika Rusije u srpskoj javnosti svede na ove dve stvari. Isto tako, uticala je i da se na gotovo svaku političku pojavu gleda iz dnevnog, najužeg mogućeg, stranačkog ugla.

Otuda i kritika opozicije da je vlast iskoristila Putinovu posetu za namirivanje nekih unutrašnjih računa, uključujući i organizovanje „kontramitinga“, kao i želju predsednika Vučića da razvoj srpsko-ruskih odnosa predstavi kao njegovu ličnu zaslugu.

Sada, kada bi stvari posmatrali sa nekih drugačijih stanovišta, došli bismo do drugačijih zaključaka. Manje bi se bavili stranačkim, a više državnim. Jer, posmatrano iz srpskog ugla, Vladimir Putin jeste zaslužio veličanstven doček. Isto kao što, posmatrano iz ruskog ugla, Aleksandar Vučić jeste zaslužio orden.

Putina je trebalo dočekati srdačnom dobrodošlicom, a Vučiću se mora čestitati. Da se ne lažemo: a koji to političar ne bi bio počastvovan da primi visoko cenjeno priznanje iz ruku predsednika Rusije? Ili predsednika neke druge velike sile, nama naklonjene? Krivo sedi, pravo zbori.

Sa jedne strane, navodi se često Putinova zasluga za ulaganje ruskog veta na monstruozni predlog rezolucije u SB UN o „genocidnosti Srba“ 2015. godine. Zaboravlja se da je Putin isto tako postupio u leto 2007. godine, kada nije popustio pod pritiskom Džordža Buša da se donese nova rezolucija o Kosovu, umesto i dalje važeće 1244. Otvoreno je Amerikancima zapretio vetom, pa su na kraju odustali od te ideje. Mislili su da Srbiju stave pred svršen čin i kroz UN legalizuju odluku kosovskih Albanaca koja će uslediti.

Isto tako, lično je Putin insistirao da umesto preko Rumunije, trasa „Južnog toka“ iz Bugarske, bude nastavljena preko Srbije. Druga je stvar zašto to nije realizovano.

Putin je dokazani prijatelj Srbije, posle Nikolaja Drugog prvi na toj poziciji u Moskvi sa takvim odnosom prema nama, i u ovom trenutku, kada se protiv njega vodi besomučna kampanja širom civilizacijskog Zapada, zaslužio je da ga pozdravimo na način kako je to učinjeno.

Sa druge strane, Vučić je istrpeo pritiske SAD i EU vezane za primenu famoznog pregovaračkog Poglavlja 31. Suštinski, Srbija je ostala jedina zemlja zapadno od Belorusije koja nije pristala na raspirivanje antiruske histerije.

U pravu su pojedini analitičari kada govore da to za Rusiju ima relativno mali politički značaj. Ali zato ima veliki psihološki značaj. Sasvim neproporcionalan mestu i ulozi Srbije u međunarodnim odnosima.

Zbog toga je Vučić nagrađen, svoj orden je pošteno zaradio. Sviđalo se to nekome ili ne, slagali se sa Vučićem ili ga kritikovali, to je fakat. Minimalizovati ga ili „izvrtati čarapu naopačke“ je ništa drugo do priča o „kiselom grožđu“.

Ali kada gledamo sa šireg stanovišta, nakon posete Vladimira Putina ostaju nam daleko važniji rezultati nego što su priče o mitingu i ordenu. Miting ne obavezuje, za razliku od potpisanih ugovora. Orden jeste znak uvažavanja sadašnjeg predsednika, ali se političke projekcije definišu sporazumima koji će nadživeti pojedince.

Ruski predsednik, koji bira reči šaljući nedvosmislene poruke, naglasio je da Srbija nije samo „prijatelj“, već „strateški partner“. Posmatrajući iz emotivne ravni, prijateljstvo je uvek važnije. Analizirajući iz političke ravni — strateško partnerstvo je viši nivo saradnje. Imajući u vidu do sada potpisane sporazume i novim memorandumima najavljene ugovore, za Srbiju je strateško partnerstvo važno zbog tri stvari.

Prvo, ovo je krupna naznaka tehnološkog osavremenjavanja naše privrede. Hanes Hofbauer, istražujući privredne sisteme istočnoevropskih zemalja, insistira na ulozi takozvanog „Kokoma“ (skraćenica od Coordination Committee). To vojno-političko telo uspostavljeno je u hladnoratovskom periodu, ali je nastavilo da funkcioniše i posle raspada bipolarnog sistema. Ključnu reč imaju SAD i Velika Britanija, u određenoj meri i Francuska, a nešto manje još nekolicina zapadnih država, osnivača NATO-a. Unutar njega se odlučuje o transferu tehnologija i znanja, samim tim i usmerava razvoj privrede i nauke u ostalim zemljama.

Šta je sporno za Hofbauera?

To što se doziranim transferom tehnologija i znanja uređuje geopolitički poredak, tako što se nekima omogućava pristup rezultatima najnovijih istraživanja, a drugima je to zabranjeno.

Prva grupa država tako može da bazira razvoj na inovacijama, samim tim i beleži visoke stope rasta, takođe da nova znanja uključi u konstruisanje novih oružja i odbrambenih sistema, čime se osigurava nacionalna bezbednost, dok druga grupa ostaje „zatočenik šrafciger ekonomije“ i nesposobna da se samostalno odbrani pred izazovima, rizicima i pretnjama.

Treba li uopšte naglašavati u koju grupu je klasifikovana Srbija od strane Zapada?

Pretnja Džejmija Šeja da će „vratiti Srbe u kameno doba“ realizuje se i ovako. Otuda i izražena ekonomska stagnacija, uprkos brojnim investitorima koje čak i subvencionišemo, relativno visok udeo poljoprivrede u ukupnom BDP-u, baziranje izvoza na poluproizvodima ili gotovim proizvodima niskoakumulativnih grana.

Bez primene novih tehnologija nema dinamičnog ekonomskog rasta i samim tim — planiranja sveobuhvatne državne politike. Za razliku od „šrafciger ekonomije“, koju u Srbiji podstiču zapadne zemlje, a što im je u interesu zarad održavanja za njih korisnog geopolitičkog poretka, sada su potpisani memorandumi sa „Rosatomom“, jednim od vodećih koncerna u globalnim razmerama za razvoj nuklearnih tehnologija, zatim o saradnji u razvoju digitalnih tehnologija, kao i o zajedničkom radu na inovacijama u sektoru električne energije.

Uz to, institucionalizovana je naučno-istraživačka saradnja sa NIS-om, što može doprineti razvoju čitavog niza novih proizvoda, namenjenih pre svega izvozu. Danas NIS „puni“ oko sedmine srpskog budžeta, treći je najveći izvoznik, od njega direktno zavisi mnogo toga u našoj ekonomiji.

Takođe, tu je i dokument o ispitivanju i korišćenju kosmičkog prostora u mirne svrhe, mada do kraja ostaje nejasno kako i koliko srpski istraživači u ovome mogu da učestvuju.

Ruska nauka je na svim ovim poljima daleko odmakla, ona je u tim oblastima potpuno konkurenta i u svakom pogledu je među „najjačim“ u svetu. Dinamika realizacije svega najavljenog zavisi od mnogo faktora, između ostalog i od naših kapaciteta, ne samo naučnih i privrednih, već i onih birokratskih, pa i političkih (to je i stvar političkih prioriteta), ali je važno podvući da nam se sa ovim otvara sasvim nova perspektiva. Da li ćemo to i koliko iskoristiti, ostaje da se vidi. U svakom pogledu, bilo bi glupo i neodgovorno ne iskoristiti šansu.

Drugo, pokazalo se, uprkos svemu, da Rusija praktično nije odustala od „Južnog toga“. Promenjena je ruta, sada će magistralni gasovod ići preko Turske, izgubili smo vreme, izgubićemo i deo prvobitno planiranih tranzitnih prihoda, ali Srbiju ovaj strateški cevovod neće zaobići.

Za nas je važno da se izgradnja nastavi, planirano operacionalizuje, a onda će potom biti mesta i za „provlačenje“ druge i treće linije. Istovetno kao i slučaj i sa „Severnim tokom“. U ovome, pored toga što nam osigurava energetsku bezbednost, ima i političkog značaja.

Često čujemo da treba prihvatiti „realnost“. Tobože, ne može se čekati „promena okolnosti“. Ne shvata se da su okolnosti već promenjene. Kada je ugovaran „Južni tok“, specijalni izaslanik američkog predsednika za pregovore o statusu Kosova, Frenk Vizner, obilazio je Balkan i često više govorio o energetici nego o srpsko-albanskom sporu. Nije se on slagao sa, kako su tada Amerikanci okarakterisali, ekstremno tvrdim stavom Vojislava Koštunice, ali je i pokazivao da protivljenje srpskog premijera donekle može razumeti.

Međutim, paralelno sa tom temom otvarao je i pitanje energetike, oko kojeg nikakvog razumevanja nije moglo biti, već je sagovornike pozivao na „evroatlantsku solidarnost“. SAD su bile rešene da po svaku cenu zaustave „Južni tok“, čak i pošto je propao njihov dugo najavljivani projekat Nabuko, i u tu svrhu su iskoristile mehanizme EU.

Nema sumnje, opstruiraće oni i ovaj pokušaj produžavanja „Turskog toka“ preko Balkana, ali su im šanse za tako nešto danas daleko manje. Geopolitičke okolnosti nisu ni izbliza onakve kakve su bile 2007. godine. „Naš priključak“ je sada u Jedrenu, nije više u Novorosijsku, a eskalacija Ukrajinske krize i smanjivanje količina tranzita gasa preko te zemlje uticalo je da zainteresovanost članica EU za „Turskim tokom“ — poraste. Svet se ubrzano menja. Živimo u novoj realnosti. Što je još jedan dokaz da od svojih interesa ne treba odustajati. Već naprotiv, na njima insistirati i da bi se ostvarili uporno raditi.

Treća stvar, tokom 2019. godine verovatno će biti i najvažnija, jeste Putinova poruka o Kosovu. Putin nije ostavio prostor za „kreativna tumačenja“ i „slobodne interpretacije“. „Sveobuhvatni sporazum“ može, može i „razgraničenje“, ali u okviru 1244.

Tumačenja Rezolucije 1244 ruskih eksperata, ali i zvaničnog Kremlja su dobro poznata: poziva se na očuvanje teritorijalnog integriteta Srbije. Što direktno implicira da članstva albanske državolike tvorevine u UN neće biti.

Logično, Zapad će „na prvu loptu“ protiv ovoga reagovati ekstremno. Ali, kada se strasti smire, ako bude dobre volje pružiće šansu da se rešenje potraži u nekom novom okviru. Vraćamo se na koncept „više od autonomije, manje od nezavisnosti“. Ili ćemo prisustvovati održavanju „zamrznutog stanja“.

Posmatrajući iz ugla srednjoročnih efekata, Putinova poseta je bila i te kako važna. Važnija od svih prethodnih. Zato je i za nas važno da to razumemo. Da je ne sagledavamo kroz miting i orden. Iza nje će ostati značajnije posledice. Kako po Srbiju, tako i po regionalne odnose.

(Sputnjik)

Check Also

AMERIČKI ADMIRAL OTKRIO ISTINU KOJA JE ŠOKIRALA SVET

Izgradnja ratnih površinskih brodova u SAD je nemoguća bez nabavke komponenti iz Rusije i Kine. …