Proroković: Rešenje za izlazak iz duboke političko-ekonomske krize i kolektivne depresije je vrlo lako.. Evo šta Srbi trebaju da preduzmu u narednih par godina..

Piše: Dušan Proroković

Koliko je puta rečeno kako je svaka promena spoljnopolitičkog kursa Srbija opasna? Već osam godina živimo sa mantrom da „Evropa nema alternativu“ i da se ne može više od ovoga što se čini. Ovakve konstatacije, naravno, nisu tačne.

Prvo, gotovo da ne postoji zemlja u Evropi u kojoj se na određenim nivoima (bilo službenim ili neformalnim, kroz think-tank organizacije) ne razmatra „Plan B“. Pitanja su mnoga, kriza je velika, EU je pred ogromnim izazovima. Drugo, Srbija trpi velike gubitke zbog sprovođenja politike „Evropa nema alternativu“. Treće, kosovsko pitanje je potpuno uvezano sa procesom evrointegracija i poslednja izjava Ulrike Lunaček je samo podsećanje da put ka Briselu vodi preko Prištine. Čim su naši zvaničnici potpisali Briselski sporazum, letvica je podignuta. Sada se očekuje više, i to uskoro. Četvrto, kao i u slučaju većine istočnoevropskih država, evrointegracije Srbije su uvezane sa pitanjem ulaska u NATO i odnosa prema međunarodnim finansijskim institucijama. Prema tome, ove odnose treba sagledavati kao celinu, nikako ih ne razdvajati. Srbija ne samo da mora razmišljati o alternativi, već je i aktivno graditi.

Peto, treba imati u vidu da je dosadašnja politika tri srpske vlade od 2008. godine proizvela određena dejstva i u dobroj meri učinila Srbiju ekonomski i finansijski zavisnom od EU i ostalih zapadnih centara moći. Danas je oko tri četvrtine spoljnotrgovinske razmene zemlje vezano za članice EU, a budžetski deficit se svake godine pokriva novim zaduživanjima u iznosu od najmanje 2 milijarde evra, zbog čega je Srbija postala laka meta za uslovljavanja i ucenjivanja. Svaki nagli i radikalni zaokret mogao bi izazvati grubu kontrareakciju EU, koja bi bila usmerena na unutrašnju političku destabilizaciju i uspostavljanje raznih mehanizama trgovinske blokade i bojkota, a što bi naštetilo našim vitalnim interesima. Otprilike, to bi se onda završilo kao pokušaj Sirize da brzo pronađe rešenja za probleme koji su se u Grčkoj gomilali decenijama.

Imajući u vidu sva raslojavanja i unutrašnja razmimoilaženja unutar EU, a zbog kojih je danas mnogo lakše naći saveznike i sagovornike širom kontinenta za vođenje drugačije politike, kao i krupne promene u međunarodnoj politici usled kojih je moguće obnoviti stara i uspostaviti nova savezništva sa velikim i regionalnim silama iz raznih delova sveta, a pomoću kojih bi Srbija uspešno predupredila ili amortizovala eventualne pretnje od strane zapadnih centara moći i bez rizika da bi takav postupak mogao izazvati unutrašnju destabilizaciju, može se zaključiti da je moguće izvršiti spoljnopolitičko prestrojavanje. To bi se dalo realizovati kroz deset koraka, koji su međusobno povezani i uslovljeni, a zbog okolnosti i tema, moguće je preduzeti ih u relativnom kratkom roku od 2-4 godine.

1. Zaustavljanje realizacije obaveza koje je preuzela Republika Srbija, a koje se tiču otvorenih pregovaračkih poglavlja u razgovorima sa predstavnicima EU, sve dok se ne razjasne odredbe Poglavlja 35. O sadržaju ostalih poglavlja se mogu nastaviti konsultacije, bez preuzimanja bilo kakvih novih obaveza. Istovremeno, obavestiti EU i zemlje članice kakvo tumačenje Poglavlja 35 je neprihvatljivo za Srbiju. Za Srbiju je neprihvatljivo bilo šta iznad tehničkog dijaloga, odnosno, ne mogu se potpisivati novi sporazumi kojima bi se dodatno legitimizovao i legalizovao status lažne države Kosovo u međunarodnoj politici. Iako se iz odredbi Poglavlja 35, kao i prethodnih dokumenata na koje se institucije EU pozivaju, može razumeti da EU očekuje od Beograda da potpiše sporazum sa Prištinom kojim bi bio omogućen prijem lažne države Kosovo u OUN (nalik na „sporazum između dve Nemačke“), upornim insistiranjem srpske diplomatije se mora od Brisela tražiti jasan odgovor na pitanje: da li je Srbija jedina zemlja od koje se zarad prijema u EU traži odricanje od dela sopstvene teritorije? Sve dok se taj pregovor ne dobije nema daljih pregovora niti preuzimanja novih obaveza.

2. Suspendovanje dalje saradnje sa EULEKS-om na postojećom nivou. Komunikacija sa predstavnicima ove misije može ostati do daljnjeg isključivo na tehničkom nivou. Ovakva mera je, posle presude Oliveru Ivanoviću, sasvim opravdana. Takođe, u razgovorima sa organima EU pokrenuti pitanje navoda tužiteljke EULEKS-a Marije Bamije o korupciji u ovoj misiji i svim problematičnim odlukama koje proizvode pravna dejstva. U tom cilju neophodno je formirati i privremeno telo u Narodnoj skupštini koje bi se bavilo rasvetljavanjem ovog slučaja i dalje nadziralo rad EULEKS-a (ad hok odbor).

3. Pokretanje široke diplomatske akcije koja bi se ticala vraćanja nadležnosti misiji UNMIK-a. S obzirom na činjenicu da u međunarodnim krugovima već vlada mišljenje kako je EULEKS doživeo neuspeh, zbog čega su nadležni komiteti Generalne skupštine UN još pre godinu dana počeli sa usvajanjem plana reorganizacije UNMIK-a, a koji obuhvata i vraćanje pojedinih nadležnosti misiji UN, Srbija će za svoje namere naići na razumevanje i relativno lako pronaći saveznike. Krajnji, strateški cilj treba da bude vraćanje pitanja pregovora sa Prištinom pod okrilje UN i reafirmacija Rezolucije 1244 SB UN, pa prema tome treba preduzimati sve taktičke poteze. U svetlu ukrajinske krize, budućih pregovora o autonomiji Kurdistana i nizom drugih aktuelnih tema u međunarodnoj politici, ovaj cilj za Srbiju nije nedostižan niti nerealan. Vraćanjem u igru UNMIK-a nepovratno se razdvajaju procesi pregovora između Beograda i Prištine sa jedne, i Beograda i Brisela sa druge strane, usled čega pozicija Srbije postaje značajno komotnija.

4. Paralelno sa ovim merama, Srbija treba da usvoji rezoluciju u Narodnoj skupštini i obavesti Brisel kako je za nas apsolutno neprihvatljivo potpuno usaglašavanje spoljne i trgovinske politike sa EU. Srbija nije članica EU i nema nikakvu pravnu, političku, niti moralnu obavezu da to čini. Usaglašavanjem sopstvenih ciljeva sa politikom EU može doći do dramatičnog pogoršavanja ukupnog položaja Srbije.

5. U cilju promene spoljnopolitičkog postavljanja i amortizacije pritisaka EU, neophodno je ojačati bilateralnu saradnju sa nizom članica EU po raznim pitanjima. Pre svega, neophodno je intenzivirati dijalog sa članicama EU o izbegličkoj krizi i odnosu prema Rusiji. O izbegličkoj krizi Srbija treba da razgovara sa svim onim zemljama koje se protive dosadašnjoj pasivnoj politici EU, a o odnosu prema Rusiji sa državama koje trpe najveću ekonomsku štetu od uvedenih sankcija Rusiji. Pored toga što bi ovo bio jedan od kanala za srpski nastup ka EU-birokratiji, takođe bi bio i način da Srbija u onim zemljama gde će naići na razumevanje i pronaći podršku, jasno iskaže svoj stav da nam ne pada napamet da budemo nekakva „tranzitna zona“ ili „parking za migrante“ koji prolaze balkanskom rutom, kao ni da učestvujemo u bilo kakvim akcijama protiv Rusije.

6. S obzirom na to da je u svim istočnoevropskim zemljama do sada potvrđeno nepisano pravilo da države koje žele u EU najpre moraju postati članice NATO, Srbija mora ovo pitanje takođe otvoriti. Priča o evrointegracijama ne sme služiti za postepeno uguravanje Srbije u NATO. U cilju daljeg opredeljivanja prema NATO i amortizovanja pritiska koji će dolaziti od strane vodećih NATO država u narednim godinama, neophodno je raspisati referendum sa pitanjem građanima: da li želite da Srbija postane članica NATO?

7. Da bi se uspostavila početna ravnoteža uticaja, pomoću koje bi se dugoročno obezbedilo vojno nesvrstavanje Srbije, neophodno je intenzivirati bilateralnu vojnu saradnju sa Rusijom i Kinom, pojačati kontakte sa ODKB-om, ali i potpisati sporazum o statusu Rusko-srpskog humanitarnog centra u Nišu. Srbija bi se koncentrisala na dostizanje adekvatnog nivoa saradnje i sa drugim partnerima.

8. Saradnja sa Rusijom i Kinom treba da bude proširena ne samo u vojnoj oblasti, već i u političkoj i pre svega ekonomskoj oblasti. U cilju smanjivanja tekuće zavisnosti od MMF-a i budućeg izlaska iz aranžmana sa ovom institucijom, Srbija treba da se orijentiše na postizanje dogovora o uzimanju neophodnih kredita od Rusije i Kine. U tom kontekstu posmatrano, Srbija pod hitno treba da postane članice Azijske investiciono-infrastrukturne banke. Kredite koristiti za razvojne projekte koji će uticati na makroekonomsku stabilizaciju, a ne na tekuće pokrivanje budžetskog deficita.

9. Postepeno istiskivanje MMF-a iz Srbije značiće i napuštanje pogubne ekonomske politike koja vodi ka istovremenom daljem siromašenju građana i povećavanju javnog duga, što u krajnjoj liniji može dovesti do „grčkog scenarija“. Da bi se sprečila dalja politička ucenjivanja i uslovljavanja Srbije neophodno je izbeći „grčki scenario“. Zbog toga se moraju najpre preispitati sve do sada sprovođene mere ekonomske politike, a zatim i preinačiti one za koje se utvrdi da nisu donele korist. U cilju realizacije ovog plana pored saradnje sa Rusijom i Kinom, mora se intenzivirati i saradnja sa evropskim državama koje su imala slična iskustva.

10. Pokretanje široke akcije motivisanja sopstvenih privrednika i građana, kako bi se podigao stepen poverenja u sopstvene snage i ubrzalo traženje rešenja za izlazak iz duboke političko-ekonomske krize i kolektivne depresije. Domaće privrednike je neophodno ohrabriti konkretnim merama, finansijskih ih podržati, pomoći njihove izvozne ambicije; sa druge strane, građane treba uključiti da u što je moguće većem broju učestvuju u neophodnim reformama koje se moraju sprovesti. Promene su potrebne u načinu funkcionisanja obrazovnog sistema, službe zdravstvene zaštite, radu birokratskog aparata… Ukoliko do njih ne dođe, ni Srbija neće moći da se razvija. Naš razvoj moramo da projektujemo sami, to za nas neće učiniti niti EU, niti bilo ko drugi spolja. Samo zemlja zadovoljnih građana ima budućnost.

Naravno, kao i oko svega ostalog, i ovde se radi o pitanju političke volje. Postoji li politička volja da se ovakva politika vodi? Ukoliko postoji (a to zavisi od toga ko je na vlasti), onda se ona može razrađivati i dalje osmišljavati. Kako ni jedan od povučenih poteza ne bi izazvao političku, ekonomsku ili neku drugu štetu. Ili barem, ta šteta ne bi bila veća od one koju trenutno trpimo.