Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Nema mnogo stručnjaka koji bar donekle mogu da objasne potpuno neobjašnjive stvari.
Na primer – zašto ruske banke daju «Evropljanima» kredite pod višestruko povoljnijim uslovima nego ruskim biznismenima? Zašto Centralna banka izvlači iz privrede 10 triliona rubalja za 4 godine, a guverner Nabiulina je ubeđena da čini dobro? Zašto se nastavljaju valutne mahinacije kosmičkih razmera, a kažnjavaju se samo privatni biznismeni?
Jedan od takvih stručnjaka, ljudi koji imaju odgovore, je akademik Ruske akademije nauka, ekonomista i savetnik predsednika Putina za pitanja regionalne ekonomske integracije Sergej Glazjev.
Nudimo vam zabeleženo u susretu akademika sa glavnim urednikom moskovskog «Argumenata nedelje» Andrejem Uglanovim.
* Sergej Jurjevič, prošle nedelje je predsednik Putin neočekivano i bukvalno navrat-nanos odleteo u Nemačku. Na tajni susret sa nemačkim kancelarom Merkel. Jasno je da je u svetskoj ekonomiji sve krenulo naopačke. Jesu li možda Putin i Merkel – novi vatrogasci?
– Jasno je kao dan – svet se menja ogromnom brzinom. I to pre svega pod uticajem rastuće agresivnosti SAD, koje teže da sačuvaju globalnu hegemoniju kroz raspirivanje svetskog hibridnog rata. Tradicionalno, njihov glavni udar je usmeren protiv Evrope, jer je rat u Evropi za Amerikance – uvek, po mišljenju njihovih istoričara, «dobar rat». SAD su se uzdigle pomoću dva svetska rata u Evropi, koje su oni isprovocirali zajedno sa Engleskom.
I, da ne bismo ponavljali greške iz prošlosti, da ne dozvolimo anglosaksoncima da nas uvuku u novi rat u Evropi, mora se voditi dijalog sa evropskim partnerima. Sa Nemačkom i Austrijom – posebno. Ne samo zato što su one dvaput u prošlom veku započinjale rat protiv nas, već i zbog njihove ključne uloge u savremenoj Evropskoj Uniji. Ne možemo po treći put nagaziti na iste grabulje i dozvoliti da budemo uvučeni u novu svetsku katastrofu.
Do nedavno, Nemačka nije bila samostalna država, nalazila se pod ozbiljnom kontrolom od strane Vašingtona. Nemačke medije su kontrolisali Amerikanci, njihove trupe su i sada tamo raspoređene i nemačke zlatne rezerve se i dalje čuvaju u SAD. Ako bi Nemačka uspela da zadobije samostalnost u spoljnoj politici, mi bismo dobili vrlo ozbiljnog i strateški važnog partnera.
* Sve vreme mi se po glavi mota pojam «svetska zakulisa». Ona kao da je sasvim iskočila iz koloseka. Nove američke sankcije uključuju zabranu ulaska dolara u Rusiju. Jel to oni seku granu na kojoj sede od Drugog svetskog rata do danas?
– U vašaru bezumlja, koji vidimo u Vašingtonu i Londonu, postoji svoja logika. Ona se potčinjava unutrašnjim zakonitostima globalnog ekonomskog razvoja. One su i dovele do toga da Amerika gubi liderstvo. Stvar je u tome da postoje tehnološki ciklusi sa poluvekovnim periodom, povezani sa «dugačkim talasima Kondratjeva». Svaka smena dugačkog talasa – to je tehnološka revolucija, koja dovodi do pojave novog tehnološkog poretka.
Taj proces prate vrlo ozbiljni ekonomski potresi: depresija u razvijenim zemljama, koje se sudaraju sa prevelikom akumulacijom kapitala u zastarelim tehnologijama; formiranje i pucanje finasijskih mehurova; obezvređivanje kako novčanog, tako i intelektualnog kapitala; nezaposlenost i snižavanje kvaliteta života većine stanovništva.
To je vrlo opasan period, povezan sa militarizacijom privreda vodećih zemalja, trkom u naoružavanju, zaoštravanjem globalnih protivrečnosti i rastom vojno-političke napetosti.
Uporedo sa tehnološkim, postoje i institucionalni ili upravljački ciklusi sa vekovnim periodom, povezani sa smenom svetskih ekonomskih poredaka. Ta smena je u poslednje vreme uvek bila praćena svetskim ratovima, usled kojih je dolazilo i do smene vladajućih elita i dominantnih zemalja.
Ironija istorijske zakonomernosti se sastoji u tome da svetski rat pokreće vladajuća elita dominantne zemlje, a kao njegov rezultat ona tu svoju hegemoniju gubi. Oslobađa se mesto za novog lidera, koji izrasta na osnovu novog, naprednijeg i efikasnijeg sistema upravljanja razvojem privrede.
Upravo sada se odvija takav revolucionarni period. Poslednji put se on dogodio pre oko 100 godina, u periodu raspada velike britanske imperije. Tadašnji svetski privredni poredak smo nazivali kolonijalnim. Velika Britanija je bila lider u tom svetu, obrazac za ostale sa tačke gledišta organizacije industrije, trgovine, berzi, bankarskog kapitala. Britanska imperija, koja je dominirala na morima, imala je dva glavna konkurenta – Rusku i Nemačku imperiju u Evroaziji.
Bez obzira na dva svetska rata, u kojima su Englezi uspeli da sudare dva svoja glavna konkurenta, Britanska imperija se srušila. Pojavio se novi svetski privredni poredak, koji smo nazvali imperijalnim. Nastala su dva velika politička sistema – sovjetski i američki, koji su prvi put zahvatili čitav svet. To je svetski privredni poredak velikih organizacija: transnacionalne korporacije na Zapadu, ogromne privredne organizacije kod nas. To je period industrijalizacije.
Ali životni ciklus i tog svetskog privrednog poretka se završava. Posle raspada Sovjetske imperije, čiji institucionalni sistem nije izdržao trku u naoružanju, imperijalni poredak je zadobio univerzalni karakter liberalne globalizacije u interesu američke vladajuće elite. Posednjih godina postaje očigledan zalazak tog sistema upravljanja svetskom privredom.
Na njenoj periferiji posmatramo kinesko i indijsko ekonomsko čudo, zasnovano na principijelno novom sistemu upravljanja razvojem privrede. Tu je prisutan spoj socijalističkih vrednosti, privatnog preduzetništva, državnog planiranja i tržišne samoorganizacije.
Za razliku od zapadnog sistema upravljanja, koji opslužuje interese finansijskog kapitala, u zemljama Jugoistočne Azije sistem upravljanja potčinjava finansijski kapital i privatni biznis interesima društva, regulišući tržište i kretanje novca u cilju rasta društvenog blagostanja.
Treba primetiti da je glavni instrument finasiranja ekonomske ekspanzije imperijalnog svetskog privrednog poretka postao takozvani dekretni novac.
Država je naučila da stvara novac od ničega. Emisija dekretnog, ničim obezbeđenog novca, postala je osnov povezivanja proizvodnih resursa za širenje krupnih industrijskih sistema. Ni Sovjetski Savez, ni SAD, nikada nisu imali problem nestašice novca.
Oni su ga stvarali onoliko, koliko je bilo neophodno za proširenu reprodukciju privrede. Bilo je, naravno, i padova u hiperinflaciju na počecima sovjetske vlasti, a u posleratnim godinama u kapitalističkim zemljama, kada je mehanizam emisije dekretnog novca stvaran i kada se narušavala ravnoteža između novčanog sistema i realnog sektora privrede. Ali tamo, gde je uspevalo da se organizuje upravljanje novcem, i on je išao u razvoj realnog sektora privrede, dešavao se brzi ekonomski rast.
Obratite pažnju da je prvi odgovor vodećih zemalja na strukturnu krizu, koja se zaoštrila 2008. godine, bilo oštro povećanje emisije svetskih valuta. Sve one su, ovladavši do savršenstva upravljanjem dekretnim novcem, na prirodan način reagovale na sužavanje mogućnosti razvoja – porastom novčane ekspanzije.
Na primer, količina dolara je za 10 godina povećana 4.5 puta, a količina evra, jena, funti se udvostručila od 2008. do 2018. godine. To je potpuno prirodna reakcija postojećeg sistema upravljanja na strukturnu krizu – putem povećanja investicija na račun emisije dekretnog, ničim obezbeđenog novca.
Ali taj sistem upravljanja danas više ne funkcioniše. U Americi, bez obzira što je količina dolara uvećana 4 puta, životni standard ne raste već 30 godina. Čitavi gradovi se pretvaraju u ruševine, a tek svaki peti dolar, koji oni emituju, dospeva u realni sektor, dok se sve ostalo vrti u finansijskim špekulacijama, koje nemaju nikakav efekat na ekonomski razvoj.
Paralelno se rađa novi sitem upravljanja u Kini, gde država spaja plan i tržište, kombinuje državnu svojinu nad ključnim uslovima reprodukcije, kao što su rudna bogatstva, finansije, infrastruktura, sa privatnim preduzetništvom. Gde država reguliše tržište tako, kako je nužno da bi inicijativa privatnog preduzetništva radila u interesu društva, na rast blagostanja ljudi,
Za kineski sistem upravljanja je najvažnije – povećanje blagostanja naroda. I podstiče se sve što ide tome u prilog. Vidimo veličanstven primer privatnih kompanija, koje osvajaju svetska tržišta, a država im pomaže. I obrnuto, finansijski špekulati koji su pokušali destabilizaciju tržišta na Šangajskoj berzi – završili su u zatvoru.
Svaki rukovodilac u Kini – od seoskog starešine do ministra – podnosi izveštaje o rastu investicija u ekonomskoj sferi za koju je nadležan. Mi smo taj svetski privredni poredak nazvali, koristeći termin Pitirima Sorokina, koji je još 60-ih godina HH veka radio na teoriji konvergencije – integralnim poretkom. Država se u njemu bavi integrisanjem, to jest usaglašavanjem interesa svih socijalnih grupa.
To se danas dešava ne samo u Kini, nego i u Indiji, gde je Ustavom zagarantovan primat društvenih interesa nad privatnim. Pa u Koreji, gde država koordinira sve. U Japanu je čuveni model države-korporacije, gde se privatni biznis nalazi u vrlo tesnoj usaglašenosti svojih strategija razvoja sa državom.
Američka vladajuća elita ne može i ne želi da prizna da SAD gube hegemoniju u svetu. I taj objektivni gubitak liderstva ih čini vrlo agresivnim i vrlo opasnim. To je jedan važan momenat. A tu je i drugi važan momenat. Čemu uče američke političare na univerzitetima? Glavna ideja njihovih kurseva politologije na osnovu sto godina starih udžbenika je – da bi se kontrolisao svet, mora se kontrolisati Rusija i preko nje Srednja Azija i Evropa, ograničavati Kina.
Nije slučajno oštrica američke agresije usmerena protiv nas. A u toj agresiji im ništa ne uspeva, pa počinju da se nerviraju, izvode samoubistvene piruete i zaista seku granu na kojoj sede. Mi više ne možemo da koristimo dolar bez rizika da ćemo izgubiti novac. To je nažalost zakonomerni rezultat i ne treba misliti da će sve to nekako prestati, istopiti se.
Što gora bude kod njih situacija, to će njihova agresivnost biti veća, dobijati karakter konvulzija, agonije supersile, koja je navikla da upravlja celim svetom. To je vrlo opasna pojava.
* Da, to je vrlo strašno. Kakve nerve moraju imati naši rukovodioci?
– Posle kraha Sovjetskog Saveza američka vladajuća elita je počela da samu sebe uljuljkuje raznim teorijama o kraju istorije. Frensis Fukujama je napisao knjižicu, koja im je naročito prirasla srcu, o kraju istorije. O tome da je Amerika zauvek postala centar sveta. Formirala se svetska američka imperija na čelu sa finansijskom oligarhijom, a sve ostalo je – periferija. I to će trajati večno. Ima mnogo takvih utopija. Bila je tako i utopija Trećeg rajha, i još neke.
Američka vladajuća elita je poverovala u to, jer su se posle kraha Sovjetskog Saveza dve ipostasi imperijalnog privrednog poretka slile u jednu. Preostao je svetski privredni poredak liberalne idealizacije. Smisao politike, koja se vodila iz Vašingtona preko Međunarodnog monetarnog fonda i svetskih banaka, sastojao se u tome, da budu uklonjene sve države, makar postojale samo na papiru, sa puta slobodnog amerikocentričnog kretanja po celom svetu.
Glavni finansijski neprijatelj oligarhije – to je država, jer ona mora da ograniči svedozvoljenost krupnog kapitala. A krupni kapital – to nije sitni, kome je neophodna zaštita od strane države. Krupni kapital se uvek sa državom nalazi u vrlo protivrečnim odnosima. Uz to je američka finansijska oligarhija, koja vrši emisiju dolara, mnogo jača od države i upravo ona formira takozvanu «duboku državu».
Treba reći da se američka vladajuća oligarhija odnosila prema svojoj sopstvenoj američkoj državi isto kao i prema svim drugim državama – zahtevala je bespogovornu potčinjenost. Kriza 2008. godine je pokazala da su insajderi, koji su se nalazili u epicentru te krize, prošli bez štetnih posledica. Ali je 20 miliona Amerikanaca izgubilo svoj hipotekarni novac i mnogo penzione štednje.
U SAD je značajno opao životni standard, mnogi penzioneri su bili prinuđeni da počnu da rade. A ljudi sa Vol strita su drsko govorili Kongresu – pa šta hoćete? Da, mi smo zaradili bonuse. Svi su izgubili, a oni su na tome zaradili džinovske bonuse. Federalne rezerve su štampale više od 15 triliona dolara da bi spasle sa sobom povezane banke. A američki Kongres je morao da zaćuti – ništa sa njima nije mogao da uradi.
* To jest ajkule sa Vol strita su iskoristile prvo svoje, a onda su odlučile da iskoriste sve ostale? Gde se kotrlja ovaj svet?
– Dok nije bilo Trampa, predsednik Obama je vodio stvari ka zaključenju transokeanskih partnerstava. Da su ih SAD potpisale sa Evropskom Unijom i sa partnerima iz Pacifičkog regiona izuzev Kine, ne bi bila dobijena samo zona slobodne trgovine, već ogromna teritorija, na kojoj bi država bila prosto anulirana sa tačke gledišta zaštite nacionalnih interesa.
Ključni element ta dva sporazuma bila je odredba da je u slučaju spora između stranog investitora i države, investitor uvek u pravu. Da su ti sporazumi stupili na snagu, više ne bi bilo nacionalnih država sa stanovišta zaštite interesa društva od samovolje svetske oligarhije. Tramp je tu stvar ukinuo. To je značilo kraj cele zavere, kraj tendencije fomiranja „univerzalnog sveta“, u kome postoji samo krupni kapital.
* Da li je on to svesno učinio ili je prosto tako ispalo?
– On je želeo vlast. Možda i nije bio potpuno svestan šta radi sa tačke gledišta preokretanja čitave globalne tendencije. Ali on ima svoje biračko telo – to su američki radnici, srednja klasa, obični ljudi koji su osetili da sve ide ka krahu sa stanovišta njihovih interesa. Sve što se smatralo primerom američkog privrednog čuda – gradovi Detroit, Nju Orleans, našlo se u ruševinama. Ceo srednji industrijski pojas – same ruine. Gde je američki san?
Globalni sistem dominacije krupnog kapitala guši sve. I posle raspada Sovjetskog Saveza krenula je ubrzana demontaža svih instituta socijalne države, koji su štitili obične ljude. I ovde su bogataši rešili da konačno liše državu prava glasa u sporu sa «stranim investitorima».
Moguće da toga nije bio potpuno svestan, ali Tramp je zaustavio tendenciju formiranja unipolarnog sveta. Ne zato što je on, kako neki smatraju, na našoj strani. Ne, to je njegovo biračko telo zahtevalo promene. Tako da je sada Trampov glavni politički protivnik – finansijska oligarhija, grupisana oko Federalnih rezervi SAD. Oni kontrolišu medije i u velikoj meri kontrolišu organe prinude. U unutarpolitičkoj borbi uopšte ne dozvoljavaju Trampu da se razmahne.
Apoteoza uzvratnog udarca po Trampu je takozvani «slučaj Skripalja». Upravo je to postalo izgovor za nove ludačke američke sankcije.
Preveo Vladimir Kršljanin
„Argumenti nedelje“ № 33 (626) ot 23.08.18
http://argumenti.ru/politics/2018/08/583069
(Fakti)
