Home / TEMA DANA / Rat između SAD i Rusije je već u toku, a mnogo gore od toga tek sledi…

Rat između SAD i Rusije je već u toku, a mnogo gore od toga tek sledi…

Rat između SAD i Rusije je već u toku. Novi hladni rat? Mnogo je gore od toga. To je nemilosrdni ekonomski, diplomatski i ideološki rat, začinjen (za sad) samo kao dašak vojnog rata, i snažan osećaj da će još toga uslediti.

Mislimo na rat sa Rusijom, naravno, iako je Rusija ciljna tačka, SAD očajnički pokušavaju da se umešaju pre nego što bilo ko, ili kombinacija njih, postane previše jaka da bi se porazila. Ovo uključuje zemlje poput Irana i Kine, koje razvijaju snage sposobne da se odupru američkoj vojnoj agresiji na svojoj teritoriji i na regionalnom nivou, i pokazale su previše neslaganja sa tim da ostanu u svim ranije dodeljenim geopolitičkim kavezima, piše Džon Kavana za Counterpunch

Ali Rusija je jedina zemlja koja je svoje vojne snage stavila na put američkom programu promene režima – indirektno u Ukrajini, gde se Rusija ne bi sklonila s puta, i direktno u Siriji, gde je Rusija aktivno stajala na putu. Dakle, Rusija je u fokusu napada, glavna meta za zasluženu kaznu.

Da li je to onda novi Hladni rat, još opasniji od starog, kako kaže Stiven Koen?

Ta terminologija je bila pogodna čak i pre nekoliko meseci, ali brzina, žestina i koodinacija reakcije Zapada/NATO-a na navodno trovanje Skripalja nervnim agensom, kao i formiranje Ratnog kabineta u Vašingtonu, ukazuje na to da se prešlo na drugi nivo agresije.

To je izvan Hladnog rata. Nazovite to Toplim ratom. A temperatura je u porastu.

Njihova hrabrost

Postoje dve osnovne pretpostavke koje, u kombinaciji, sadašnju situaciju čine još opasnijom od Hladnog rata.

Jedna je pretpostavka krivice – ili, tačnije, pretpostavka da se uvek može napraviti pretpostavka ruske krivice, i usaditi to u zapadni um.

Frka oko navodnog trovanja Skripalja nervnim agensom to dramatično pokazuje.

Neposredan zaključak Tereze Mej da ruska vlada snosi isključivu odgovornost za trovanje Skripalja nervnim agensom je logički, naučno i forenzički nemoguć.

U ovom trenutku, zapadne tužioce izgleda da ne zanima koliko je ta optužbe očigledno neosnovana, ako ne i smešna. Pretpostavka ruske krivice, uz brukanje svakoga ko to dovodi u pitanje, postala je neosporan standard zapadnog/američkog političkog i medijskog diskursa.

Ova deklaracija diplomatskog rata oko incidenta Skripalj je kulminacija tekućeg ideološkog rata, demonizirajući Rusiju i Putina lično na predvidiv način.

“Rat“ je ono što oni izgleda žele da bude. Tokom proteklih 18 do 24 meseca, takođe smo bili preplavljeni zloslutinim video snimcima Morgana Frimena i Roba Rejnera “Napadnuti smo. Mi smo u ratu,“ kao i dvostranačkim (Hilari Klinton, Džon Mekejn) insistiranjem da se navodno rusko mešanje u izbore treba smatrati “činom rata“ ekvivalentnim Perl Harboru.

Čak i se vojska uključuje u ovaj čin. Optužbu za nervni agens je pratio i general Džon Nikolson, komandant američkih snaga u Avganistanu, optuživši Rusiju da naoružava talibane! Treba napomenuti da ovaj visoki američki vojni general ležerno Rusiju naziva “neprijateljem.“

Ekonomski rat protiv Rusije se vodi kroz niz sankcija koje je izgleda nemoguće preokrenuti, jer je njihov cilj da izvuku priznanje, pokajanje i restituciju za zločine koji su pripisani Rusiji a koje Rusija nije počinila, ili nije dokazano da ih je počinila, ili su potpuno izmišljeni i niko ih nije ni počinio.

Sve ovo izgleda kao koordinirana kampanja koja je počela kao odgovor na rusko remećenje američkih projekata za promenu režima u Ukrajini, a naročito u Siriji, koji su – tokom proteklih 18 do 24 meseca – usklađeni sa raznim elitnim i popularnim elitnim nezadovoljstvom tokom izbora 2016. godine, i to je u poslednjih nekoliko nedelja dostiglo vrhunac sa sveprisutnim i nepopustljivim pravljenjem neprijatelja od Rusije. Teško je to opisati kao nešto drugo osim kao ratnu propagandu – proizvodnja saglasnosti građana za vojnu konfrontaciju.

Uništavanje mogućnosti za normalne, nekonfliktne, državne odnose i konstituisanje Rusije kao “neprijatelja“ je upravo ono oko čega se vodi ova kampanja. Teško je videti gde to može otići, a da to ne uključuje vojni sukob.

Druga pretpostavka u američkom načinu razmišljanja čini vojnu konfrontaciju verovatnijom nego što je bila za vreme Hladnog rata: Ne samo da postoji pretpostavka krivice, već i pretpostavka slabosti. Pretpostavka krivice je nešto što su američki imperijalni menadžeri uvereni da mogu da indukuju i održe u zapadnom svetu.

Sjedinjene Države uspevaju samo da pretvore sebe u neprijatelja Rusima. Amerikanci bi dobro razumeli kako je njihov licemeran i prezriv stav otuđio ruski narod i ojačao vođstvo Vladimira Putina – na šta su mnogi Putinovi kritičari upozorili.

U suštini, Zapad bi trebalo da bude uplašen ne zato što je 76% Rusa glasalo za Putina, već zato što su ovi izbori pokazali da 95% ruskog stanovništva podržava konzervativno-patriotske, komunističke i nacionalističe ideje. To znači da liberalne ideje jedva preživljavaju među bednih 5% stanovništva.

Mesto gde su SAD i Rusija bukvalno, geografski najbliže konfrontaciji je Sirija. SAD i njen NATO saveznik, Turska, već su napadali i ubijali Ruse u Siriji, a SAD i njeni NATO saveznici imaju mnogo veću vojnu silu nego Rusija u Siriji i okolini. Sa druge strane, Rusija je postigla veoma efektivnu upotrebu svojih snaga, uključujući i ono što Rojters naziva “naprednim krstarećim raketama“ lansiranih iz aviona, brodova, i podmornica, koje su pogodile mete ISIS-a sa visokom preciznošću sa 1.000 kilometara.

Rusija takođe deluje u skladu sa međunarodnim pravom, dok SAD ne. Rusija se bori sa Sirijom za poraz džihadista i ujedinjenje sirijske države. Sjedinjene Države se bore sa svojim klijentima džihadistima da sruše sirijsku vladu i podele zemlju. Rusija je intervenisala u Siriji nakon što je Obama najavio da će SAD napasti sirijsku vojsku, efektivno proglašavajući rat. Ako nijedna strana ne prihvati poraz i ode kući, sasvim je moguće da će doći do direktnog sukoba oko ovoga. Zapravo, teško je zamisliti da neće.

A Sirija je samo jedna scena gde je, ukoliko jedna strana ne prihvati poraz i ode kući, vojni sukob sa Rusijom vrlo verovatan. Da li će Rusija odbaciti ljude u Donbasu koji govore ruski, ukoliko ih napadnu fašističke snage Kijeva pod pokroviteljstvom SAD-a? Da li će sedeti i pasivno gledati ako američke i izraelske snage napadnu Iran? Ko će odustati i prihvatiti gubitak: Džon Bolton ili Vladimir Putin?

Što nas dovodi do pitanja: Šta će SAD uraditi ako Rusija potopi američki brod? Koliko koraka ima pre nego što to postane rat punih razmera, čak i nuklearni?

Opera Skripalj, u režiji SAD-a, sa čitavom Evropom i svim zapadnim medijima koji harmonično pevaju, jasno pokazuje da američki producenti nemaju nikakvu govornu ulogu za Rusiju u njihovoj postavci sveta. A taj prezir čini rat još verovatnijim.

Masovna diplomatska proterivanja, ekonomski rat, bez ikakvog interesa da ispoštuju ili čuju drugu stranu. Ono što smo videli tokom proteklih nekoliko meseci je “vrsta stvari koje se dešavaju kada su dve strane spremne da uđu u rat“.

Što se Amerikanci manje plaše rata, to manje poštuju mogućnost njega, i to je verovatnije da će do njega doći.

Spremni ili ne

Saker je izneo ključne stvari i zašao u srž ovog problema. Dobro smo to iščitali i razmislili o tome pažljivo:

1/ Rusi se plaše rata. Amerikanci ne.

2/ Rusi su spremni za rat. Amerikanci ne.

1.Rusija se plaši rata.

U Drugom svetskom ratu je ubijeno više od dvadeset miliona sovjetskih građana, od kojih su polovina bili civili. To je više od dvadest puta više od američkih i britanskih žrtava zajedno. Čitava zemlja je bila uništena.

Svaki Rus zna tu istoriju. Rusi znaju šta je rat i znaju da im se on može dogoditi. Oni ne žele da ponovo prolaze kroz to. Oni će učiniti skoro sve da bi ga izbegli. Rusi nisu lakomisleni po pitanju rata. Oni ga se plaše. Oni ga poštuju.

2.Amerikanci se ne plaše rata.

Amerikanci nisu iskusili ništa ni slično toliko razarajuće kao ovo. Oko 620.000 Amerikanaca je poginulo u građanskom ratu, pre 150 godina. Kopno Amerike nije napadnuto od strane neke značajne vojne sile još od rata 1812. godine. Od tada, najgori napadi na američku teritoriju su dva jednokratna incidenta (Perl Harbor i 9/11), sa razmakom od sedamdeset godina, sa ukupno od oko šest hiljada žrtava.

Za američko stanovništvo, ratovi su “tamo,“ u njima se bore male grupe Amerikanaca koje odu i ili se vrate ili ne. Smrt, uništenje i miris ratovanja – koje SAD neprestano pružaju ljudima širom sveta – nije viđeno i neočekivano je kod kuće. Amerikanci ne veruju, ne mogu da veruju, da se rat može desiti tu, njima.

Za Amerikance, rat je deo igre. Oni ga se ne plaše. Oni ga ne poštuju.

Rusi su spremni za rat:

Nacistički napad je poražen – u sovjetskoj Rusiji, od strane sovjetskih građana i Crvene armije – jer su mnogi ljudi ustali i borili se zajedno za pobedu za koju su znali da je važna. Drugim rečima, Rusi shvataju da je rat kriza smrti i uništenja nad čitavim društvom, i koja se može pobediti samo masivnim i teškim naporom utemeljenim na društvenoj solidarnosti. Ako Rusi osećaju da moraju da se bore, ako se osećaju opkoljenim, oni znaju da će morati da ustanu zajedno, prime udare koji stižu, i bore se do kraja. Oni neće dozvoliti da rat ponovo uđe u njihove gradove, dok njihov napadač ostaje spokojan.

Amerikanci nisu spremni za rat:

Amerikanci užas ratova doživljavaju kao seriju diskretnih tragedija koje su zadesile porodice palih vojnika, koje se emituju na kraju noćnih vesti. Individualne tragedije, ne društvena katastrofa.

Štaviše, iako je Amerika stalno u ratu, niko ne shvata svrhu toga. To je zato što prava svrha nikada ne može biti objašnjena, i mora se skrivati iza neke lake apstrakcije – “demokratije“, “naših sloboda,“ itd. Ovakav diskurs može neke ljude motivisati na neko vreme, ali gubi svoj šarm u trenutku kada ih nego lupi po sred face.

Ovaj nedostatak socijalnog razumevanja i nedostatak političke podrške pretvara se u nemogućnost vođenja velikog, održivog rata koji zahteva teške žrtve – čak i “tamo,“ ali svakako i u svom komforu.

Nemoguće je sa sigurnošću predvideti da li će, kada, ili sa kim započeti veliki vrući rat. Isti haotični poremećaj i impulsivnost Trampove administracije koji povećavaju opasnost od rata, takođe mogu delovati za njegovo sprečavanje.

Ranije je rečeno da bi Venecuela mogla biti najverovatnija prva meta za vojni napad, upravo zato što bi to bila laka pobeda koja ne bi rizikovala vojni sukob sa Rusijom. Za to i dalje postoji dobra verovatnoća.

Ali novi ratni kabinet bi mogao da bude napumpan za veliki događaj – napad na Iran. Tramp, Pompeo i Bolton su čvrsti zagovornici promene režima u Iranu.

Ipak, kao što je rečeno i ranije, napad na Iran znači da Amerikanci ili moraju biti sigurni da se Rusija neće umešati, ili se jasno izjasniti da ih nije briga i ako se umeša. Dakle, preteći potezi protiv Rusije će se povećati, bez obzira na to da li je Rusija prioritetna direktna meta ili ne.

Opsada je u toku.

Amerikanci koji žele da nastave da se igraju sa ovom vatrom bi trebalo pažljivo da se posvete meti koju žele da udare. Rusija se nije hvalila ili pretila da će poslati vojne snage u Siriju. Kada je to bilo potrebno – kada su SAD proglasile svoju nameru da napadnu sirijsku vojsku – jednostavno je samo poslala vojsku.

I Amerikanci od tada pokušavaju da se izbore sa tim. Oni se trude da pronađu pravu mešavinu pretnji, blefova, sankcija, proterivanja, “začepi i odlazi!“ uvreda, vojnih snaga na granici, i napada kako bi primorali na kapitulaciju.

Oni bi trebalo da poslušaju svoju metu, koja nije pokušala da traži “partnerstvo,“ koja je jasno izjavila šta će njena zemlja učiniti kao reakciju na prethodne poteze, čije su zemlja i porodice propatile zbog rata onako kako Amerikanci ne mogu ni da zamisle, i koja stoga poštuje rat, plaši ga se i spremna je na njega na načine na koji Amerikanci nisu, i koja ne igra njihovu igru.

Webtribune.rs

Check Also

„THE SAKER“ OTKRIO : Ovo je događaj koji će naterati Ruse da prvi napadnu- A ONDA POČINJE NUKLEARNI RAT

Udarna grupa nosača USS Harry S. Truman je napustila pomorsku stanicu Norfolk u Virdžiniji, na …