„Ravnodušnost Srba je neverovatna, pristajanje, saginjanje glave.. Mi smo ubijen narod! Toliko nam je to prisutno da će nam preći u DNK.. Postaćemo živi leševi!“

 – Kod nas dno nije dole, kod nas je dno na sve strane, kaže čuveni glumac Petar Božović.

Njegova predstava „Oli mi ga dat“, koju je radio po delu Matije Bećkovića i koju potpisuje i kao reditelj, izvodi se sutra (20) u okviru 15. Međunarodnog pozorišnog festivala „Slavija“. Premijerno izvedena 29. februara, ova duodrama (P. Božović i Nebojša Ljubišić) već je ponela epitet teatarske poslastice.
Šta vas je motivisalo da se poduhvatite Bećkovićevog dela?

– Matijine reči, čudesna forma… Zamirisalo mi je i na Beketa, koga sam radio u Ateljeu. To je ta srž, samo što je Bećković virtuoz skeniranja našeg mentaliteta i samim tim je bliži domaćem gledaocu. A i naslov je…
Intrigantan?

– Mene zanima reakcija publike, da l’ dolazi zbog naslova. Jer naša sadašnja publika je, nažalost, dobrim delom vaspitavana ne na Beketu, Ibzenu, Čehovu… nego je to večernja škola naših bezbrojnih rijaliti šoua. I to se oseća. Kad god se jezički asocira nešto lascivno, krene reakcija, krene smeh… Međutim, zamre ubrzo jer to je komad koji govori o nama, o našoj ekonomiji ničega.

Vi ste uveli likove koji kod pisca ne postoje, Nemanju i Imanju?
– Raspravljaju se dvojica, Onaj koji traži i Onaj koji ne da. Nemanja, siroma, traži, a Imanja ga uči da je bolje da se nauči da nema. Jer nemanje je naše blagostanje, kao što nam i jeste postalo, što se vidi kud god da se okreneš.

Jedni se ugušiše u nemanju sredstava za život, drugi u nemanju pameti, treći u nemanju duše… I tako uči Imanja Nemanju da ne treba da ima zahteve, da ovi što ništa ne rade moraju biti bogati…

 Nije li to pitanje ne samo traženja (materijalnih dobara, statusa) nego i traganja?

– To je glavni nivo. I tu se prepliću suštinska ljudska pitanja, osnovne vrednosti…
Gde su danas te osnovne vrednosti?

– Duhovni nivo je danas poražen duboko. Čovek se svodi na osnovne, animalne funkcije. I u „Velikom inkvizitoru“ (deo u romanu F. M. Dostojevskog „Zločin i kazna“) otvara se dilema – hleba ili duha. „Ti ne htede hlebom da ih namamiš, hoćeš slobodu da im daš“. Al’ šta to znači sad za ove što jedva čekaju da glasaju, da imaju nekog vođu.

I eto nas kod najaktuelnije teme: izbori, kampanje…
– To me asocira na ono što naši seljaci govore. „‘Oćeš glasati za ovoga?“ „Pa, ako pobedi“.
Kad bi trebalo da nekome kratko kažete kako nam je, vi biste rekli…?

– Po izveštajima medija i izjavama vlasti, sve bolje.
A realno?

– Pogledajte ovu kišu. Nisam mogao da verujem u taj nemar nadležnih. Posle onih katastrofalnih poplava ništa se zapravo nije uradilo i sad je ovo u stvari volej lopta spasiteljima. Srbija mi liči na bolesnika.

– Oronulog bolesnika koji je postao rezistentan na svaki lek. Od osiromašenog uranijuma do obogaćene nekulture, uopšte ne znam kako opstaje. Kod nas dno nije dole, kod nas je dno na sve strane. Izgubio se svaki otpor! Zadivljen sam Grčkom, ne samo starom Grčkom, nego i ovom sadašnjom. Tamo ima kritičkog promišljanja, ima bunta.

Ravnodušnost našeg sveta je neverovatna. Pristajanje, saginjanje glave… To znači da smo mi stvarno ubijeni. I to je najveća opasnost. Toliko je to prisutno da se bojim da će nam preći u DNK. Postaćemo živi leševi s kojima će moći da radi ko šta hoće.

(Blic)