Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Piše: Dragan Milosavljević
Samo što je srbolovka zapadne Alijanse do kraja zatvorena ulaskom Crne Gore u NATO i dolaskom Soroševe garniture na vlast u Makedoniji, čime su Rusiji zamandaljena vrata uticaja, Merkelova je, najavom Maršalovog plana II „samodovoljnog“ razvoja zapadnog Balkana, „bez ulaska u EU do daljnjeg“ (na sveto nikad), osudila regiju na ulogu „bantustana“, nekakve nove konfederacije za okupljanje „evropskih urođenika“.
I tako opet zabetonirala status Balkana kao „večnog predsoblja“ zapadne civilizacije.
U stvari, Merkelova samo vraća točak istorije na K und K austrougarski model krajina, balkanskog zaštitnog tampona Evrope prema Turskoj, ali i prema rastućoj napasti islamskog fundamentalizma – ISIS, američke antievropske kaznene konjice.
Tako bi Srbi, po nalogu muti i veberovske protestantske etike pragmatizma, podmićeni EU grantovima, zapatili interesno „bratstvo i jedinstvo“ u još jednoj Jugoslaviji.
I to sa vehabijama, bugarofilima, svojom narogušenom, na islam preverenom braćom, potom Arnautima, pa rasrbljenim Srbima Crne Gore, na sve to još i ozakonivši otimačinu Kosova i Metohije od strane Albanaca…
Cinizam, bez ikakve sumnje na nivou suicidalnog moralnog (auto)genocida Srba. A osmišljen u istorijskoj retorti vatikanske, vekovno dvolične, politike prema Pravoslavlju.
Projektom zvaničnog naziva Berlin plus, Nemačka je konačno otkrila da je u Briselu, na njen nalog, iza kulisa „pregovora“, napuštena ideja uljuđivanja „balkanske krčme“, e da bi koliko-toliko bila prihvatljiva za EU „civilizaciju“.
Tom iznenadnom promenom pravca od EU bez alternative, do alternative bez EU, postao je očigledan i pravi dosadašnji učinak „naprednih“ kompradora srpske vladajuće elite. Oni su, u senci „otvaranja poglavlja“ za približavanje fatamorgani EU, još od 2012, utirali put narudžbama iz voljenog Berlina koje, zapravo, vode parčanju Srbije. Od prepuštanja Kosova i Metohije, pa sve do proglašenja Nemaca – „domaćinima“ Vojvodine.
To se, bez zastoja, odvija kroz vladavinu nevladinih neoliberalnih vlada u Srbiji. Ali će izborom novog premijera, ovoga puta, neizbežno doći i do obelodanjivanja pravog salda Vučićeve politike, opšteg stanja negativne nule razvoja i standarda, čemu su najviše doprineli upravi ministri „eksperti“ zelenaške alijanse MMF i Svetske banke.
Ponuđeni projekat je, u stvari, bezuslovna direktiva evropske gazdarice muti svom miljeniku u Beogradu, da se, uz danajske grantove, pomogne (korak po korak) preobraženju planirane „carinske unije“ (navodno Vučićeve ideje) u nekakavu konfederaciju Albanije, „Kosova“, Srbije, Makedonije, Bosne i Hercegovine, a verovatno i Crne Gore – „Balkaniju“.
Dugo je građena ta klopka za konačnu disoluciju Srbije. U njoj bi Srbima, umesto versajskih Hrvata, sada, kao partner, i to stariji, bili prilepljeni Albanci, miljenici Vašingtona, a njihova je populacija, posle preporuka Prizrenske lige, u demografskom cunamiju. Neprekidno.To je, zapravo, ono eksplozivno punjenje čuvenog „balkanskog bureta“.
Pritom, Srbima je, ne samo iz zapadnih centara moći, već i u najnovijoj knjizi alijas Draže, nekada „kralja trgova“, a sada vatrenog atlantiste, pripisano namerno rušenje „zajedničkog krova“ Jugoslavije, pod kojim su svi Srbi živeli u istoj državi. Vešto – baš po dvostrukim standardima (i narudžbi) Zapada, a zapisano kao u Bibliji, jasno prezentovano u udžbenicima CIA. Sve za proizvodnju povoda „humanitarne“ intervencije tipa Račka, recimo.
Sve to namamljivanje i manipulisanje, nešto kao bućkalo za naivne Srbe, jasno proviruje kao udica iz mamca nazvanog fondovi za razvoj regije, ali i posle napadnog Vučićevog insistiranja da put u EU ( valjda – prema severu), u stvari, ide okretanjem ka jugu. Autobanima ka Draču i Podgorici, pa ka Baru i Boki, gde će, nad „ruskom pretnjom“ na Balkanu, bdeti delovi američke Šeste flote.
Baš kao i kada su uvedene sankcije Jugoslaviji (koju su, po Draškoviću, srušili samo Srbi), zatvoren je Otrant, maja 1992. Već tada, u štabu intervencionističke globale, Crna Gora je viđena u NATO, a ovaj hroničar je, u ulozi dopisnika Tanjuga, u prostorijama Stampe estere, udruženja stranih dopisnika, po kritički propraćao brojne Milove delegacije poslate u Rim i Vatikan da (zapravo) isposluju današnji status NATO „montenegrina“ – NATO „junačina“ i uzdanica. Kako to da Sloba ništa nije video i znao? Čudo?
U svakom slučaju, dopisnik je bio primoran da se „sam vrati u Beograd“ (jer nije poštovao uređivačku politiku prozapadnog lobija grupe urednika, budže agencije Beta), a na njegovo je mesto došao kolega iz Pogorice. Da olakša posao prikrivanja budućeg otcepljenja Crne Gore i „transfera“ u NATO.
Flota za blokadu SFRJ zvala se Stanford – flota za brze intervencije, a njenu zloslutnu misiju ukidanja Jugoslavije ispratio je, iz Napulja, dopisnik Tanjuga, sa motom za akciju u
vidu poruke pape Jovana Pavla II, poslate u svet preko kardinala Anđela Sodana, sekretara Vatikana: „Treba odseći srpsku agresorsku ruku“. Eto, dakle, ko je stvarno „ubio Katarinu“, proterao Srbe uz nešto pomoći ustaša iz Hrvatske, te odsekao Kosovo i Metohiju od Srbije.
Ako do Balkanije bude došlo, neće biti potrebe za formalnim priznanjem „države Kosovo“ koje, blago nama, ostaje u „Jugoslaviji“ (Balkaniji), čije je i formalno ozakonjenje, inače, u mentalnom sklopu kompradora, jedini ozbiljni problem. Jer bi moglo da omete doživotnost svih ključnih funkcija ove višegodišnje čudotvorne koalicije komunista slobista, sad atlantista, sa lažnim nacionalistima, (bivšim) radikalima –kabaretskim četnicima bulajićevske kostimografije, slične imidžu njihove SPO braće, na čelu sa alijas Čičom.
CIA je, u svome izveštaju od 1970. do 1990, objavljenom pre oko decenije na internetu, a u vezi sa zbivanjima pred raspad SFRJ, napisala i sledeće: „Rusi neće intevenisati da bi spasli SFRJ, a Drašković i Šešelj imaju ulogu električnih zečeva da namame Miloševića u „srpski nacionalistički ekstremizam“ i tako onemoguće bilo kakav eventualni mirni razlaz članica federacije u raspadu. Manimo se, dakle, romanesknih (lažnih) lekcija o tome ko je „pravi krivac“ za građanski rat. Neka istorija jednoga dana kaže svoje. A nije, uzgred budi rečeno, još otkrila ni pravu ulogu Tita i „revolucije“ španskih boraca trockističke provenijencije, čija deca drmaju Srbijom.
Za tu družinu pravih komunista i lažnih monarhista je Hilari, najavljujući je još na vlasti neposlušnom Tadiću, 2008. u Beogradu, rekla: „Došli smo do zaključka da će balkanske probleme najbolje rešiti oni koji su ih i stvorili“. Socijalisti i radikali. A i Šreder je poradio na njihovom uskrsnuću pri stvaranju prelazne koalicije Dačić – Tadić, tokom neformalne posete Beogradu uoči izbora. Da bi Tadić, potom, ustupio mesto Tomi, a ovaj Vučiću.
To sa nameštanjem svojih trojanaca i sa podmićivanjem fondovima koje kasnije maznu NVO i strani „eksperti“ pozvani da nas sređuju, inače, nije ništa novo. Slična tehnika podmetnuta je Beogradu i kod onog čuvenog potpisa Đelićevim penkalom na SSP.
Ispostavilo se da je cena tog pristanka, uz ukidanje viza (mo’š misliti), enormna, a od ove jeseni Srbi ostaju ne samo bez resursa (već rasprodanih), već i svedeni na podmićene plaćene predstraže EU, bez tla pod nogama, i to doslovno, jer će i zemlja biti na prodaju. Mislimo – oranice. Srbija kao zemlja je, još od dvehiljadite, izdata neoliberalnim pljačkašima na lizing i procenat.
Mogao se ovaj razvoj događaja i pretpostaviti. Ali „analitičari“, oni dežurni na TV i stranicama najtiražnije štampe, pogotovo oni otvoreno prorežimski, čuvaju se te goruće teme Balkanije. Koju je, inače, lansirao još „disident“, otac OVK Adem Demaći, kao gost Beogradskog kruga, 1999. u Domu omladine, sada – Američkoj kući, pozdravljen burno aplauzima članova GSS i demokrata, to svedoči ovaj hroničar.
Klone se oni, kao đavo od krsta, ulaska u tu priču, ali i zaključka da Vučićev autoput prema Prištini, koji je naredba Berlina (zapravo – Vašingtona), nikako ne može da završi na severu, u „Evropi“, ako ide na jug, prema bazama NATO u Albaniji.
Dotle će novi predsednik, verovatno i nadalje pravi (stari) premijer, ali kao glas iz trbuha novog, raditi, prema „načertaniju“ Maršala II, na izgradnji „treće Jugoslavije“, sve dok joj ne istekne strateški planiran rok. Baš kao i onoj drugoj, Titovoj.
Taj pravac naše sudbine zapravo je u nadležnosti budućeg javnog predvodnika EUropskog krila NATO – Nemačke. Realizacija je to starog američkog „Plana za jugoistočnu Evropu“, SECI, na čijem je čelu bio kum Zorana Điđića (podsetimo – „nemačkog đaka“, kome se ovih dana diže spomenik), bivši suvlasnik Politike, Bodo Hombah. Sve plod do ploda petooktobarske „revolucije“ koja je izrodila, sada je već jasno, najgoru trulež titoizma kao novu (samo)okupaciju Srbije.
Ništa posle puča 2000. nije rađeno neplanski, pa ni varijanta promene svesti od radikalne, kvazi nacionalističke i kvazi velikosrpske, u atlantističku. A potom i antirusku. Sve je to „korak po korak“ iste strategije. A ovo sada, sa inauguracijom Premijera u apsolutistu latinoameričkog modela, predsednika neograničenih ovlašćenja i „samodršca na berlinskom aufengeru“.
Na čelu propadanja imamo fenomen „može biti samo jedan“: samo on govori i pregovara u ime države, uz potpunu kontrolu medija i nepostojanje istinske opozicije. Svi su oni, i „pozicija“ i „opozicija“, u istom klubu odobrene „ekskluzive“ bavljenja politikom i sa „licencom“ promene svesti, a podeljeni u timove koji lažiraju rezultate izbora „na polzu“ sluđenoj publici ovog politikantskog rijalitija. To i jeste suštinski uslov i pretpostavka za uspešno stvaranje ludnice Balkanije, prvobitno carinske unije AV. A u stvari – sarkofaga za prvu nezavisnu državu na Balkanu.
(Vidovdan)
