Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Sastanak predsednika Vladimira Putina i Redžepa Erdogana u Istanbulu najavljen je za 5. mart, telefonski razgovori dvojice lidera su redovni. Ulozi u trenutnom rusko-turskom sukobu u sirijskom Idlibu su izuzetno visoki – i niko ne želi da izgubi bitku za Bliski Istok.
Ni Moskva ni Ankara nisu zainteresovane za otvoreni vojni sukob, ali Turska u rukavu ima „adut“ – moreuz Crnog mora koji kontroliše, a koji je Rusija potreban kao vazduh, sve dok su njene trupe prisutne u Siriji.
Šta će se dogoditi ako Turska za Rusiju zaista zatvori Bosfor i Dardanele, koji spajaju Crno i Sredozemno more?
Za sada se samo govori o “mogućnostima blokiranja moreuza za prolazak ratnih brodova kao odgovor na pogoršanje situacije u Idlibu”.
Barem o tome pišu turski mediji. Takvo pravo Turska može da primeni na temelju članova 20. i 21. konvencije iz Montrea, potpisane 1936. godine o regulisanju moreuza, koji Ankari pružaju takvu priliku ukoliko Turska smatra da je „ugrožena neposrednom vojnom opasnošću“.
Naravno, danas nema vojne opasnosti za Tursku. Turska vojska je u Siriji i napada sirijsku vojsku, ali turskoj teritoriji, nezavisnosti i bezbednosti niko i ništa ne preti.
Ipak, predsednik Erdogan možda može da primeni sličan argument iz arsenala političke demagogije. Na kraju krajeva, upravo prisustvo Rusije i akcije ruskih vazduhoplovnih snaga sprečavaju Tursku da sprovede svoju najvažniju vojnu operaciju u Siriji.
Erdogan je prilično sposoban da izda naredbu da se blokiraju moreuzi za brodove ruske mornarice, a tehnički to nije teško – Bosforski moreuz se vidi sa istambulske obale.
Šta bi se dogodilo u tom slučaju? Kratki odgovor je da za Rusiju to ne predstavlja ništa dobro, a još manje za sirijsku vladu. Rusija nema dovoljno „slobodne granice“ da nastavi da podržava Bašara el-Asada u Siriji.
“Zatvaranje crnomorskih prolaza je veoma ozbiljna stvar, u suštini je to ratno stanje između Turske i Rusije, što ćemo, naravno, pokušati da izbegnemo”, kaže Admiral Vladimir Komoedov, bivši komandant Crnomorske flote (1998-2002).
Ali, prisetimo se da je Istok izuzetno lukav. Možete očekivati bilo koji trik, uključujući zatvaranje Bosfora. U ovoj situaciji, Rusija se može spotaći na turske prepreke.”
Rusija u Siriji nema samo dve poznate baze – mornaricu u Tartusu i avijaciju u Hmejmimu, već i velika skladišta i zalihe oružja i municije.
Podrška sirijskoj vojsci iz vazduha i sa kopna zahteva svakodnevnu konzumaciju hrane (osoblje treba da jede tri puta dnevno), kao i stotine hiljada granata, raketa, municiju.
A kad je predsednik Vladimir Putin u martu 2016. godine objavio da je u prvih šest meseci operacije u Siriji iz ruskog budžeta potrošeno 33 milijarde rubalja (u proseku 156 miliona rubalja dnevno), bilo je jasno da su većinu tih sredstava „pojeli” troškovi municije, goriva, rezervnih delova kao i njihova isporuka.
Danas ima nekoliko glavnih ruta za snabdevanje ruskog oružja i potrebne vojne opreme u Siriju.
Glavni su pomorski tranzit kroz Crno more – Bosfor i Dardaneli – dalje kroz Sredozemno more do luke Tartus.
Duža ruta je severna, od Barencovog mora (Murmansk, Severomorsk), zaobilazeći Norvešku, Veliku Britaniju, Atlantski okean, Gibraltarski moreuz i zatim ponovo Sredozemno more.
Osim toga, „vazdušni koridor“ – preko Crnog mora i teritorije Turske, još uvek se može leteti nebom kroz vazdušni prostor ove zemlje. Duga staza je kroz Iran i Irak.
Najekonomičniji i najefikasniji u pogledu masovne isporuke oružja i municije je, naravno, upravo pomorski put kroz moreuz Crnog mora.
Zapravo, upravo ovim rutama se, do Sirije, obavljaju sve glavne isporuke, takozvani Sirijski ekspres.
Ako se ovaj “Sirijski ekspres” prekine, ruske baze u Siriji će odmah biti izložene “gladovanju”.
A ako Bašar el-Asad ne bude mogao da ih snabdeva gorivom i hranom, onda mogu nastati veliki problemi sa municijom i vojnim osobljem.
Dve ili tri nedelje takve blokade i to je kraj – Rusija može da smanji sve vojne aktivnosti u Siriji i da se, preko Gibraltara, evakuiše u svoju domovinu.
Lako je zamisliti koji će se politički problemi za Rusiju, a posebno za sirijsku vladu, pojaviti u takvom slučaju.
Problem je i u tome što ruska vojska nije imala za cilj stvaranje velikih vojnih rezervi u Siriji, što bi moglo da omogući dugotrajne vojne operacije u uslovima skoro potpune izolacije, a ako Turska zaista blokira moreuze, a istovremeno i svoj vazdušni prostor, tada će se u ruskim bazama u Tartusu i Hmejmimu police skladišta brzo isprazniti.
„Pomorska isporuka municije u savremenim uslovima je najperspektivnija“, nastavlja admiral Vladimir Komoedov. – Kad sam komandovao Crnomorskom flotom, pitanje mornaričke baze u Tartusu bila je hitna tema i ja sam zatražio da se zatvori – insistirao je glavni komandant mornarice, admiral Vladimir Kuroedov, ali se usaglasio sa razlozima za njeno očuvanje, shvativši da je Sredozemno more takav „svetski kazan uticaja“.
I kada su u junu 1999. godine naši padobranci izvršili legendarni marš na Prištinu i tamo zatvorili vazdušni prostor, brodovi Crnomorske flote su osigurali njihovo postojanje – sav teret prošao je kroz grčki Solun, a zatim kopnenim prevozom.
Podsetimo se Kube, gde su rakete i osoblje prebačeni preko okeana. Slična je situacija i sa našim prisustvom u Siriji, gde naša vojska ne može bez transportne podrške preko mora. Možemo reći da onaj koji kontroliše moreuz ima pristup moru.“
Više puta su Rusi pokušali da ospore status moreuza i da dokažu njihovo pravo na nesmetan prolazak kroz Bosfor i Dardaneli.
Svojevremeno je ministar spoljnih poslova SSSR-a Andrej Gromiko prilično agresivno izjavljivao da bi Crnomorska flota mogla da reši problem moreuza sa nekoliko raketnih napada i „da izgrade“ svoj novi moreuz.
Tada je pretnja delovala – Turska nije postavila prepreke. Sada se kolegi sovjetskog ministra spoljnih poslova Sergeju Lavrov ne žuri sa takvim „argumentima“.
Sada se odred brodova Crnomorske flote koji se sastoji od dve fregate Admirala Makarova i Admirala Grigoroviča i pomoćnih plovila kreće kroz Bosfor i Dardanele do Sredozemnog mora.
Na brodu su rakete Caliber-NB koje su uspešno branile Siriju od džihadista.
Jasno je da će i sada njihovi ciljevi biti položaji džihadista u Idlibu.
Da li će Turska pustiti ovu napadačku grupu, pod čijom bi vatrom mogla da se nađe i njena vojska? Najverovatnije da. Sastanak Putina i Erdogana 5. marta na obali Bosfora će konačno rešiti situaciju .
(Webtribune.rs)
