Piše: Slobodan Samardžić
Najviši zvaničnici Srbije, Vučić i Dačić, ubacili su u javni opticaj dve teme oko kojih se zapodenula živa javna rasprava. Najpre je Dačić obnovio ideju o podeli Kosova i Metohije, a potom je Vučić ovu temu obogatio idejom o „razgraničenju Srba i Albanaca“. To traje već tri nedelje a da nije jasno šta ovi autori misle pod svojim idejama.
Razume se, ni Vučić ni Dačić ne misle ozbiljno, jer bi, valjda, ovako kreativne i prekretne ideje izložili posle ozbiljnih analiza koje bi trebalo da garantuju njihovu minimalnu održivost.
Ali, to se od njih ne može očekivati imajući u vidu njihovu dosadašnju improvizatorsku politiku generalno gledano, a posebno u vezi Kosova i Metohije. Ako imamo u vidu dvojicu ljudi koji su aprila 2013. otišli u Brisel kao grlom u jagode i tamo potpisali sudbinski dokument o povlačenju Srbije sa Kosova i Metohije, a vrlo brzo potom, januara 2014, na početku pristupnih pregovora sa EU, bez pogovora preuzeli obavezu da de iure priznaju Kosovo, onda se može realno pretpostaviti da je skorašnja priča o podeli i razgraničenju najobičnija dimna zavesa.
Zanimljivo je da se ova javna priča raspreda u periodu između dva sastanka Vučića i Tačija (18. juli i početak septembra) koji su posvećeni već napisanom pravnom dokumentu o priznanju.
Uzgred, ovo je vreme kada se cela EU, ne računajući vratare, odmara, tako da su naši politički prvaci ovaj vremenski vakuum iskoristili za svoje unutrašnje demagoške aktivnosti.
Potrebno je, naime, uveriti ljude, a to su ti neverni Srbi, da borba za Kosovo još traje i da zahvaljujući nadljudskim naporima naših glavešina – kada se cela EU odmara – ipak postoji neka šansa.
Ako se pogleda stanje stvari, ta šansa realno ne postoji, ne samo zato što niko iz zapadnog sveta nije dao ni najmanji povod da se o nečem drugom razmišlja, nego još više zato što su srpski samodršci maksimalno utirali bespovratnu stazu prema pravnom priznanju Kosova.
Pošto je do cilja ostalo još samo nekoliko meseci, i pošto naše glavešine vide da narod nije ubeđen u stratešku genijalnost priznanja, njima ostaje još samo po neka retorička prevara. Poslednje dve su podela i/ili razgraničenje.
Svedoci smo procesa raspada Vučićeve optimalne kombinacije – vremenske koincidencije priznanja (potpisivanje pravnog dokumenta) i obesvešćivanja Srba. Sada te dve dinamike idu jedna kontra druge.
Ova prva – vreme potpisivanja – ide svojim tokom, a ona druga – otupljivanje Srba – topi se. Poslednjih meseci u ovoj drugoj dinamici primetna je promena. Podigla se Crkva, u koju narod još jedino ima poverenja.
Potom, što je sekundarno ali ne i za zapostavljanje, veći deo opozicije, koji obuhvata širok programsko-ideološki spektar, javno ne prihvata Vučićevu politiku priznanja.
Režim je odmah pokazao radikalnu netrpeljivost prema obe oponirajuće pojave ne birajući reči za crkvene velikodostojnike, a još manje za opoziciju. Koliko je glavešinska priča o podeli i razgraničenju utemeljena u političkoj stvarnosti, vidi se i po tome što se sada ova dva oponenta zajedno optužuju za sabotažu velike sretegije i njen „mogući“ neuspeh.
Režimu u njegovom nošenju sa pokrenutom srpskom javnošću odmaže i početno kolebljiva ruska podrška kosovskoj politici.
Nedavno saopštenje predstavnika Dume i Jedinstvene Rusije, u kojem se izričito kaže da nikakav sporazum sa albanskim separatistima ne treba potpisati, nije preneo ni jedan pisani ili elektronski, javni ili privatni, medij u Srbiji, ali ne treba sumnjati da su srpski zvaničnici to saznali.
Takođe, Marija Zaharova je po dolasku u Srbiju jasno rekla da Rusija ne podržava bilo kakvo razgraničenje sa Albancima, premda će poštovati svaku odluku Vlade. Za stav vlasti Srbije prema ovoj poruci karakteristično je prećutkivanje prvog dela poruke, a isticanje drugog, počev od RTS-a i Politike pa nadalje.
Pošto se kompletna kosovska politika Vučića i njegovih vlada zasniva na slici stanja koju treba naturiti javnosti, nije čudno što čelnik ove politike gubi konce – one jedine koje je držao – i postaje gotovo neurotičan. Od kada je (novembra prošle godine) bio prinuđen da srpskoj javnosti otvoreno saopšti da mora da se potpiše pravno obavezujući dokument o priznanju Kosova, on je ubeđujući ljude da je to najbolje za Srbiju iz dana u dan upadao u notorne protivrečnosti.
Evo nekih primera:
- To, navodno, nije dokument o priznanju, nego o „sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa“, premda, sam tvrdi, jeste međunarodni sporazum.
- Ako se ne potpiše, svi će se Srbi iseliti sa Kosova i Metohije, a ako se potpiše, imaće svakojake garancije opstanka.
- Srbija na Kosovu nema više ništa, a nešto će dobiti tek kada se dokument potpiše, tj. prizna Kosovo.
- Treba raspisati referendum o politički utvrđenom rešenju („kompromisu“); s druge strane, šef države će preuzeti istorijsku odovornost i sam obaviti posao i pored toga što se ogromna većina društva po anketama ne slaže sa predajom.
- Sve više omalovažava ustavni status Kosova i Metohije iako se na tom Ustavu zakleo; osporava važnost Rezolucije SB UN 1244; umesto ova dva važeća pravna dokumenta, drži se Prvog briselskog sporazuma kao Svetog pisma.
- Kritikuje prethodne vlade da su sve predali kosmetskim Albancima, a sam je nastavio takvu politiku i, istini za volju, predao Albancima mnogo više nego vlada demokrata (2008-2012);
- U vladi demokrata, socijalisti su bili drugi po jačini koalicioni činilac, isto kao u vladama Vučićevih naprednjaka od 2012. do danas; upravo socijalisti čine kontinuitet politike postepene predaje Kosova od 2008. godine do danas, ali broj jedan kao da to ne vidi.
- Kada je pre neki dan prvi put rekao da je rešenje u razgraničenju, izjavio je uz to da je to njegova stara, izvorna ideja; činjenica je da je ranije imao sasvim druge ideje a da „razgraničenje“ nije nikada ranije pomenuo. Itd.
U kontekstu ovakvih političkih vratolomija, ko šta može da veruje Vučiću? Kada kroz sito prođu sve njegove smutnje i obmane, ostaje samo njegova obaveza, lična obaveza, da potpiše pravni akt o priznanju Kosova.
Za to nikoga nije pitao, niti tražio saglasnost od bilo koga, pa nije lepo da u to uvaljuje ceo narod i državu. A pošto je rešio da nas sve uključi u krug teških posledica njegovih ličnih odluka, preostaje mu samo da nas u svom ličnom magnovenju i dalje mrcvari sa svojim prevarantskim idejama.
Izgleda da totalni raspad njegove unutrašnje logike rezonovanja ima i neki samosvesni refleks. Njegova unutrašnja neuroza ispada kao jedina logična stvar. Na to jednostavno ne treba reagovati, a najmanje benevolentnom raspravom o idejama izgubljenog vođe.