Siniša kovačević: Možemo mi to, Srbija nema nikog osim nas…

Naš uvaženi dramski pisac i reditelj, gospodin Siniša Kovačević, osvedočeni je istaknuti rodoljub, vrhunski intelektualac i odličan orator. Svoj stav iznosi jasno bez dvosmislenih poruka.

Na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu diplomirao je kao jedan od najboljih studenata u istoriji ovog fakulteta. Njegova književna dela prevedena su na nekoliko stranih jezika. Suprug je naše eminentne glumice Ljiljane Blagojević i otac Kaline Kovačević, mlade i uspešne glumice.

Scenarista je i tvorac niza predstava od kojih se najviše izdvojila „Velika drama“ i reditelj filma „Sinovci.“

*Gospodine Kovačeviću, rodoljublje odiše iz svake Vaše pore, te ne čudi podatak da se predstava „Velika drama“ izvodi od 2002. godine u Narodnom pozorištu u Beogradu, u kojoj su glavni akteri Vuk Kostić, Ljiljana Blagojević i Tanasije Uzunović.

Publika je kao najiskreniji kritičar to Vaše otelotvorenje kroz predstavu prepoznala, gledajući je punih 15 godina. U preko dve stotine izvođenja, predstava je bila veoma posećena, iako kao narod naizgled nismo zainteresovani za takve teme. Kako to objašnjavate?

Početi intervju sa rodoljubljem koje neko poseduje u najmanju ruku, zvuči čudno. Rodoljublje ili patriotizam je osećanje koje je podrazumevajuće, pri čemu odnos prema otadžbini spada u one prelepe iracionalne ljubavi, poput emocije prema roditeljima, detetu ili partneru.

Ako biste nekom strancu pokušali da objasnite da ga izuzetno cenite jer je patriota, naišli biste ili na potpuno nerazumevanje ili podsmeh. Pa svi Francuzi vole Francusku, patriotizam jednako pripada svakom Amerikancu, Rusi će se uvek zaklinjati u Rusiju…

Dakle, samo je ovde to prelepo osećanje nepodrazumevajuće, šta više često tretirano sa podsmehom ili kao hendikep. To je nešto što je u našim prostorima često znalo da bude unovčeno, politički zloupotrebljeno, medijski ofucano, sa često krvavim kusurom.

Otuda kod određenog broja ljudi neka vrsta odijuma prema patriotizmu. A on nije ništa drugo nego da učitelj podučava, pekar mesi odlične hlebove, lekar leči a sveštenik propoveda. Pravo pitanje je, citiraću Cicerona, „Ne šta Rim može da učini za tebe, nego šta ti možeš da učiniš za Rim.“

Sa patriotizmom se ne rađamo, on se uči. U porodici najpre, u školi, pozorištu, među prijateljima i među knjigama. I jako je važno povući tu liniju razgraničenja između vlasti i države sa jedne strane i otadžbine sa druge. Vlast pa i država mogu se ne voleti, prezirati čak, sa otadžbinom to ne sme da bude slučaj. A kako objašnjavam uspeh Velike drame, prosto, odličan komad, odlično izrežiran i odlično glumljen. Dobro pozorište.

*Trideset hiljada ljudi godišnje napusti otadžbinu, tražeći posao i hleb van njenih granica. Poražavajući je podatak da u Srbiji trideset hiljada ljudi više umre nego što se rodi. Kako to komentarišete?

Ukazujem na to dugi niz godina. Nestajemo kao narod, polako i čini se neopozivo. To su ogromne cifre za malu naciju. Naši najlepši osmesi ulepšavaju Toronto, Berlin, Njujork, Moskvu… Godišnje nestane jedna Ruma. Ono što nije kupovalo diplome ili je u inostranstvu ili u redovima za vize. Ostaće starci po domovima da čekaju doznake i petak da razgovaraju skajpom sa unucima, i ostaće neznalice sa kupljenim diplomama na mestima državnih sekretara. Jednoga ne tako dalekog dana, svi stanovnici Srbije koji nisu u penziji biće državni sekretari.

*Da li u istorijskom i demografskom smislu na osnovu navedenih statistika, Srbija pretenduje da postane, kako Vi kažete „Prazna, zašikarena, stara i ničija, čija stoka njegova planina“?

Nažalost, ona je već prazna, zašikarena, stara i ničija. Sela gotovo više da nema, iz crkvenih i školskih pragova rastu zove, a to već više nije ni političko ni demografsko nego etičko pitanje. Da li smo, kao generacija, imali pravo na takve propuste.

*Šta mislite, da se desilo sa narodom kojeg je krasilo dostojanstvo i junaštvo, čak smo izgubili i identitet, a gordosti nam ne manjka?

Pogrešnim izborom političara, poetičkih i ideoloških sistema vrednosti, negativnom selekcijom u svemu, konzistentnom i upornom upotrebom Parova, Farme, silikona, turbo njakanja, došli smo do ovoga danas. Svi grehovi stanuju u našem komšiluku, ne samo gordost.

*Smatrate li da se stidimo što smo izneverili svoje pretke koji su život dali za slobodu otadžbine kao i Teslu, Pupina, Svetog Savu i sve naše velikane i svetitelje?

Siguran sam da se ne stidimo. Jedan od osnovnih problema upravo i jeste nedostatak stida. Strašno je kad vi kao žrtva morate na sebe da preuzmete ulogu krivca, tuđ nedostatak sramote pretvorite u vlastiti stid. Kamo sreće da se stidimo.

*Ima li Srbija opoziciju, kvalitetan oponent trenutnoj vlasti?

Srbija u ovom trenutku ima jako lošu vlast, sastavljenu od političkih konvertita, ljudi uglavnom bez znanja, morala i akademske i elementarne čestitosti, gle čuda, još goru opoziciju.

*Okončani su protesti nezadovoljne omladine predsedničkim rezultatima. Smatrate li da su se samoorganizovali putem društvenih mreža ili pod nečijom ingerencijom, sa namerom da se izvrši destabilizacija države?

Mislim da ti protesti nisu usledili nezadovoljstvom izbornim rezultatima, nego načinom na koji je pobednik došao do pobede. Sasvim je svejedno da li su protesti nastali spontano ili su organizovani, nikada potreba i potraga za istinom i pravdom ne može destabilizovati ni jednu porodicu, ni jednu državu. Ćutaćemo da nas tata, kad popije maltretira, pored šamara ima tu i gorih stvari, da bismo sačuvali stabilnost porodice. Ajte molim vas. Naša je država destabilizovana glađu, nepravdom, neokolonijalnim tretmanom radeništva, odlascima, nezaposlenošću, bedom, trgovinom diplomama i zvanjima, lopovlucima… A destabilizovaće je subotički, novosadski i prestonički studenti. Naprotiv, oni su poslednja slamka spasa.

*Koje još elemente drame možemo do očekujemo nakon izbora i da li je kod nas moguć „makedonski scenario“?

Čuo sam od nekih makedonskih poznanika da se kod njih stvari odvijaju po srpskom scenariju.

*Svake godine 9. maja obeležava se Dan pobede nad fašizmom i Dan Vojske Srbije. Međutim za nas Srbe, ovaj datum predstavlja i početak stradanja od komunista, a i otimanje teritorija od gubitnika u Drugom svetskom ratu. Ima li smisla po Vašem mišljenju slaviti ovaj dan kao Dan pobede?

Doživljavamo najgrublji vid istorijskog revizionizma. Svakako ne slučajno, datum kapitulacije nacističke Nemačke u Drugom svetskom ratu je sada, gle čuda, Dan Evrope, a datum istog takvog poraza u Prvom ratu i takođe datum potpisivanja kapitulacije zove se sada Dan primirja.
Za mene će to uvek biti Dan pobede nad fašizmom iz moralnih i porodičnih razloga, a Dan primirja, datum kada su moj pradeda Vava i Srbi u Prvom ratu primirili okupatora.

*Kakva je uloga Amerike u svetu i kod nas nakon pobede Donalda Trampa?

Još uvek potpuno nejasna i neartikulisana. Pitanje je Trampovog karaktera hoće li ući u istoriju kao reformator koji je promenio sudbinu čovečanstva, odustavši od nepotrebnog rivaliteta i neprijateljstva sa arhineprijateljem iz Kremlja ili će, kako se to kolokvijalno kaže, leći na rudu američkog i svetskog mega kapitala. Saznaćemo uskoro.

*Na snazi je prisilna seksualizacija dece kroz obrazovni i vaspitni sistem, kroz udžbenike koje su pisale određene nevladine organizacije. Kako sprečiti scenario koji nas kroz ovakav vid obrazovanja može zadesiti za dvadeset godina?

Dobro ste to definisali kao prisilu. Ona nije bezopasna jer deformiše identitetske fenomene. No, kao i svaka prisila, osuđena je na neuspeh, pre ili kasnije. I ova vrsta edukacije mora se odvijati kao proces, prilagođen okolnostima, mentalitetu, erotskoj, moralnoj i identitetskoj matrici.

*Koji je Vaš stav o potpisivanju peticije protiv izučavanja Darvinove teorije evolucije?

Izgleda mi kao sudar dva jarca na brvnu. Branioci Svetog Darvina nisu ništa manje dogmate od napadača. To su samo dve u nizu teorija. Izgleda da je Darvinova štampana u koricama važnijim od onih u koje je ukoričeno Sveto pismo, ili su njegovi branioci glasniji i bolje organizovani.

*Nažalost, svedoci smo da u Beograd stranci hrle prvenstveno zbog noćnog provoda, te da je subkultura uzela primat. Kako privući turiste da posećuju kulturne i istorijske znamenitosti naše zemlje Srbije i prestonice?

Možemo ih privući tako što će imati i određenu ponudu temeljenu na tom obrascu. Muzeji, festivali, starine, provod… Taj provod svakako ne bi smeo da prvenstveno podrazumeva jeftine, mlade , erotične i darežljive žene.

*Naš narod je izgubio kulturu čitanja. Mladi naraštaji su retko upoznati sa delima Jovana Dučića, Alekse Šantića i Đure Jakšića. Koje biste knjige osim dela navedenih pisaca, preporučili kao svojevrsnu lektiru, nešto što mlad čovek danas mora da pročita?

Bojim se da bilo koja preporuka neće imati efekta. Ovo je vreme dajdžestiranih internet izdanja velike literature, vreme koje niti traži niti prepoznaje pesmu, niti mu ona treba. A stvari morate sagledavati u realnom filosofsko-istorijskom kontekstu. Moja generacija stasavala je na nacionalnim pesnicima, ruskim klasicima, anglosaksonskim dramama… Bojim se da ova neće imati tu privilegiju.

*Da li podržavate inicijativu da knjiga Arčibalda Rajsa „Čujte Srbi, čuvajte se sebe“ bude uvrštena u obavezan školski program?

Radi se o fantastičnoj analizi jednog naroda, odličnom prepoznavanju svih njegovih vrlina i mana, sa jednom objektivnom, intelektualno superiornom distancom, od strane dokazanog srpskog prijatelja. Svakako postoje škole koje bi to trebalo da unesu u svoj plan i program.

*Koji to put kao najviši ideal treba da sledi naš narod u 21. veku, prvenstveno mladi naraštaji?

To je put obnove nacije, njeno zamlađivanje i spasavanje od biološkog nestanka. To je i put očuvanja vlastitog identiteta, izlaska iz Augijevih štala korumpirane i odnarođene političke oligarhije, put moralne obnove, put demokratije i tolerancije i vere u vlastitu posebnost i potencijal. Možemo mi to, Srbija nema nikog osim nas.
Razgovarala: Slavica Mojsin

 

(SRBIN iNFO)