Slaviša Ristić otkriva: Severom KiM upravljaju kriminalci koje se predstavljaju kao aktivisti SNS-a. Njihov zadatak je da zastraše i odstrane svakog ko smeta Vučiću

Ako postoji jedna stvar koja obeležava više od četvrt veka dugu političku karijeru Slaviše Ristića, onda je to da nikada nikom nije išao niz dlaku.

Kao član Demokratske stranke od osnivanja, prešao je vrlo brzo u Demokratsku stranku Srbije sa Vojislavom Koštunicom, a tokom devedesetih je bio jedan od retkih srpskih političara sa Kosova koji se suprotstavljao politici Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja.

Posle rata je u dva navrata bio predsednik opštine Zubin Potok, a kao narodni poslanik u Skupštini Srbije od početka je oštro kritikovao Briselski sporazum i dijalog o normalizaciji Beograda i Prištine.

U aprilu prošle godine, u izbornoj noći (u isto vreme kada su „fantomi“ rušili u Savamali), nepoznata lica ispalila su rafale na Ristićevu porodičnu kuću u Zubinom Potoku, koja je u to vreme bila puna gostiju, a kasnije je u dvorištu pronađena neeksplodirana ručna bomba. U februaru ove godine, prostorije društva srpsko-ruskog prijateljstva „Otadžbina“ u Kosovskoj Mitrovici, čiji je Ristić član, izgorele su u požaru čiji uzrok nikada nije utvrđen.

U oktobru prošle godine, nakon promena u vrhu DSS-a, Ristić je napustio DSS, a prošle nedelje se pridružio opozicionom poslaničkom klubu „Za spas Srbije – Nova Srbija“, u kome su pored njega bivša predsednica DSS Sanda Rašković Ilić, Đorđe Vukadinović, bivša poslanica Socijalističke partije Srbije Dijana Vukomanović i dva poslanika Nove Srbije – Miroslav Markićević i Goran Pekarski.

„VREME„: Zašto ste posle dvadeset šest godina članstva u Glavnom odboru napustili DSS i prešli u novi poslanički klub?
SLAVIŠA RISTIĆ: Kao jednom od osnivača DSS-a, nije mi bilo lako da izađem iz stranke, ali morao sam to da učinim jer je stranka tokom poslednje dve godine odustala od demokratskog i nacionalnog principa na kome je zasnovana i prešla na autoritarni sistem rukovođenja. Čašu je prepunilo kada je DSS nakon izbora ušao u koaliciju sa Srpskom naprednom strankom u nekoliko opština, uključujući i Vračar, gde je sad, posle toliko godina, SNS uspeo da dođe na vlast.
Neko vreme sam delovao kao nezavisni poslanik, ali Poslovnik Skupštine je takav da, ako niste u nekom poslaničkom klubu, praktično možete samo da statirate, stojite i

gledate, jer ne možete da dobijete reč. Ovako ću imati mogućnost da govorim i zastupam svoje stavove. Sada nas ima ukupno šest, a minimalni broj poslanika za osnivanje kluba je pet. A zatim, sa Sandom Rašković Ivić i Đorđem Vukadinović delim mnoga politička uverenja, tako da je bilo prirodno da im se pridružim. Učinio bih to i ranije, ali je predsednica Skupštine Maja Gojković proglasila pauzu tokom izborne kampanje za predsednika Srbije, a bilo je i spekulacija da će Skupština biti raspuštena i da će se ići na još jedne vanredne izbore.

– Za vaš klub se priča da je vezan za Vuka Jeremića, koji ovih dana najavljuje povratak na političku scenu.
– O tome se pričalo u medijima, ali ja ni pre nego što sam ušao u taj klub nisam imao utisak da je to tačno. Činjenica je da su Sanda i Đorđe Vukadinović otvoreno podržali Jeremićevu kandidaturu za predsednika, ali ja lično sam podržao Boška Obradovića iz „Dveri“. Dakle, to nije Jeremićev klub, jer smo svi ušli pre svega sa željom da dobijemo mogućnost da govorimo pred parlamentom, ali je svako slobodan da zastupa svoje stavove.

– Šta ćete ako ipak bude vanrednih parlamentarnih izbora? Hoćete li osnovati stranku, ili se pridružiti nekoj od postojećih?
– O tome je rano govoriti. Niko od nas nema svoju stranku, osim dva člana koji su iz NS, ali šta god da odlučimo, biće to u funkciji promene stanja u Srbiji, koje je katastrofalno, i smene režima Aleksandra Vučića.

 

– Mnogi će se složiti sa vama u vezi sa stanjem u Srbiji, ali stiče se utisak da je ovdašnja javnost slabo upoznata o stanju stvari na Kosovu, uključujući severni deo, gde vi živite. Šta možete da nam kažete o tome?

– Tačno je da javnost ne zna mnogo o Kosovu, ali tako je bilo i ranije, tokom devedesetih, pa čak i za vreme bombardovanja 1999, a i posle toga. Danas, međutim, imamo situaciju da do javnosti ne dopire ništa što ne potiče od Vučića, Aleksandra Vulina, Marka Đurića i medija koji su pod kontrolom vlasti. Tako nikad nije bilo.
– Kada je vašem tadašnjem kolegi Marku Jakšiću zapaljen automobil, a na vašu kuću ispaljen rafal, mediji su to potpuno ignorisali, baš kao i požar u organizaciji „Otadžbine„.
– To je bio oružani napad na kuću u kojoj živim, dva sata nakon zatvaranja biračkih mesta na Kosovu. U kući je bila cela porodica, uključujući i mog brata, jer smo se svi okupili

da pratimo rezultate. Odjednom smo čuli rafale, i prava je sreća što je sve ostalo na materijalnoj šteti na fasadi i prozorima. Iste večeri je bačena bomba, koja srećom nije eksplodirala, pa smo je našli u travi tek dva dana kasnije. Takve stvari se, nažalost, već godinama dešavaju na Kosovu, ali o tome javnost malo zna.
– Imate li saznanja ko stoji iza toga?

Apsolutno. Ne samo ja, nego i mnoge druge žrtve sličnih napada znaju da su to organizovane kriminalne grupe koje rade po nalogu SNS-a. Takođe ne sumnjam da je u pitanju bio pokušaj zastrašivanja, zbog mojih političkih stavova i kritike na račun Vučića.
Dakle, da vam odgovorim i na prethodno pitanje: severom Kosova upravljaju grupe ljudi koje neki nazivaju aktivistima SNS-a, ali je u stvari reč o kriminalcima, a ne aktivistima. Oni su instruisani da zastrašuju svakog onog za koga se oceni da smeta Vučiću ili njegovoj stranci. I ne rade samo to, nego na neki način upravljaju životima ljudi u sve četiri opštine na severu Kosova. Od njih zavisi ko će dobiti posao, stan, ko će dobiti ugovor na tenderu… Postoji lokalna vlast koja je izabrana u okviru kosovskih lokalnih izbora 2013, ali ti ljudi samo figuriraju. Oni od tih kriminalaca i polukriminalaca dobijaju instrukcije za svaku odluku koju treba da donesu.

– U poslednje vreme se dosta pričalo o sukobima unutar Srpske liste, između onih koji podržavaju SNS i onih iza kojih stoji Vulin…
– To je potpuno pogrešna predstava i veštački napravljena podela, jer su Vučić i Vulin deo iste politike i to su isti ljudi, samo se bore oko podele plena. Mi smo i ranije imali slične probleme na severu, ali se situacija znatno pogoršala otkad je Vučić došao na vlast. Svi znaju šta se dešava, ali o tome se samo šapuće, jer se ljudi boje za goli život, a nemaju kome da se požale.
– Zar nije Euleks tu da im pomogne?

– O tome nema ni govora. Pogledajte samo šta se desilo Oliveru Ivanoviću, koji je bez krivice proveo tolike godine u pritvoru i tek nedavno je pušten na privremenu slobodu. Imam osećaj da i međunarodnom faktoru odgovara ovakva situacija, jer im te kriminalne grupe koje sam pomenuo završavaju poslove, disciplinuju Srbe. Vidite i sami da nema više nikakvog organizovanog otpora, barikada… Kriminalcima je zauzvrat obezbeđeno da se nesmetano bave svojim poslovima. Dakle, oni imaju podršku i Beograda i međunarodne zajednice, pa mogu da rade šta hoće.

– Slične grupe su postojale i u vreme prethodne vlasti, za vreme Borisa Tadića. Ime Zvonka Veselinovića se pominjalo u vezi sa spaljivanjem prelaza na Jarinju…
– Tačno je da je bilo toga, i da se o Veselinoviću govori još od 2011. Ja ga lično nisam tada poznavao, ali sam znao da je pomagao, da je bio sa narodom. On nije kao danas imao tu vrstu slobode da radi šta mu se prohte, nije bio vlast, niti je bio instruisan iz Beograda. Znao se neki red, postojale su institucije, kako na republičkom tako i na lokalnom nivou. Danas je Veselinović jedan od najbližih Vučićevih saradnika. Međutim, nije reč samo o njemu – taj kriminalni krug je mnogo širi i jači nego ikada.

– Hajde da popričamo o Briselskom sporazumu. Taj sporazum, kao i dijalog o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, ne forsira samo međunarodni faktor, nego su ga podržale sve srpske vlade od 2011. do danas. Vi ste, međutim, od početka bili protiv.

– Tačno, a i danas sam protiv, kao i većina ljudi sa severa Kosova. Već tada smo znali da će taj dijalog dovesti do poražavajućih rezultata i situacije koju imamo danas.
Najpre, nakon rata 1999. godine, kada je Kosovo stavljeno pod međunarodnu upravu, bilo je rečeno da naše snage moraju da se povuku, a da će se o statusu Kosova i Metohije razgovarati naknadno, kako o statusu Srba, tako i o statusu pobunjene albanske zajednice.

Umesto toga, razgovara se samo o položaju srpske zajednice, i to u okviru nečega što je odvojeno od Srbije i što bi trebalo da bude nezavisno Kosovo. Uopšte se ne razgovara o pravu Republike Srbije na tom prostoru, a to bi trebalo da bude glavna tema svakog dijaloga. Ovako smo stavljeni pred svršen čin.
– Na to bi se moglo odgovoriti da se Srbi i Albanci nikada neće složiti oko statusa Kosova, ali da se, u međuvremenu, mora razgovarati o praktičnim pitanjima.

– Nikada nismo bili protiv razgovora, nego o načinu na koji se razgovara i o temema koje su postavljene. Mi u severnim opštinama smo od početka bili spremni da razgovaramo sa predstavnicima međunarodne zajednice, o svemu pa i o praktičnim rešenjima. Ali kad je reč o statusu, mi ne prihvatamo da je Srbija 1999. izgubila Kosovo i da je to gotova stvar. Nije sporno da Albanci ne prihvataju Srbiju kao svoju državu, ali je realnost i to da Srbi ne žele da im država bude nezavisno Kosovo ili nekakva Velika Albanija.

Od toga je trebalo početi. Umesto toga, nameće nam se država u kojoj ne želimo da živimo i traži se od nas da se odreknemo srpskog državljanstva. Mi samo hoćemo da zadržimo status koji smo imali od kad smo rođeni, a Albanci traže nešto novo, to jest nezavisno Kosovo. Nažalost, Beograd je propustio šansu da se razgovor postavi na toj osnovi.

Lično mislim da nije sve izgubljeno i da Srbija treba da nastavi da se bori. Ne silom, i ne praznom retorikom da nikada nećemo priznati nezavisno Kosovo, nego insistiranjem da Srbi sa Kosova i Metohije imaju isto pravo na izbor koje je dato Albancima. Ne zagovaram podelu Kosova u geografskom smislu, ali bi trebalo razmisliti o institucionalnoj podeli.
– Zar Zajednica srpskih opština ne predstavlja upravo takvo rešenje?

– Ne. Ko god je malo pratio tu priču, zna da ta Zajednica, tako kako je zamišljena, neće imati gotovo nikakve nadležosti, čak ni na čisto lokalnom nivou. Razumem da je Srbija morala da povuče snage bezbednosti sa Kosova, ali nije trebalo da povuče sve svoje institucije. Uostalom, Priština ni ovakvu Zajednicu neće da prihvati, iako je Tači u pravu kada kaže da će ona biti samo nekakvo udruženje građana. Srbija je, nažalost, našu sudbinu potpuno prepustila albanskoj većini.
– U Briselu, međutim, kažu da je glavni cilj dijaloga da se poboljša život takozvanih običnih ljudi dok se pitanje statusa ne reši. Postignuti su mnogi dogovori, o pravosuđu, tablicama, prelazima…

Kako se po vama dijalog odrazio na status naroda koji živi na severu?
– Otkad je dijalog krenuo 2011. godine, prva stvar je bio sporazum o slobodi kretanja i ličnim dokumentima. Posle toga smo imali niz drugih sporazuma, a srpske institucije su se povukle sa severa, dok ih na jugu praktično nije ni bilo. Zašto bi Albanci, koji nikada u značajnijem broju nisu živeli severno od Ibra, odlučivali o našoj sudbini? Aleksandar Vučić im je to omogućio u ime približavanja Evropskoj uniji, mada ja ne vidim da smo danas bliže nego što smo bili pre pet godina.

A kad je reč o običnim ljudima, oni su u strahu. Građani nemaju ni fizičku ni pravnu bezbednost. Pre deset godina nije bilo moguće da Albanci nekontrolisano prelaze Ibar i napadaju Srbe, a u poslednje vreme smo imali nekoliko takvih slučajeva. Bilo je napada noževima i pištoljima na srpsku decu.
– Da, ali kada smo maločas pričali o napadu na vas, rafale na vašu kuću nisu ispalili Albanci, nego srpski kriminalci o kojima ste govorili.
– Nažalost, to je tačno i može se reći da mi od njih preti veća opasnost nego od albanske strane. Kosovska policija ne može da pomogne ni kad su jedni ni kad su drugi u pitanju, jer funkcioniše u okviru prištinskog sistema. Do 2012. smo bar imali bivše policajce, u civilu, koji su ipak dobijali neku platu, pratili su situaciju i bili su faktor odvraćanja. Sad je bezbednost jako narušena.

Druga stvar je to što ljudi danas daleko lošije žive nego do pre neku godinu, iako nas stalno ubeđuju da daju ogroman novac i investiraju u nas. Za vreme DOS-a, o kome Vučić govori kao o najgorim lopovima, Srbi su bolje živeli, imali su više posla, više para i institucije koje su ih štitile. Danas imamo kriminalne grupe Aleksandra Vučića. To se vidi i po tome što se ljudi iseljavaju, jer nemaju više veru u budućnost. Što je najgore, iako su ljudi potpuno svesni da ih je ova vlast izigrala, boje se da se zamere i postali su poslušnici te vlasti i rade kako im se kaže.

– Sve što ste maločas rekli, od ugrožene bezbednosti građana, preko samovolje jednog čoveka, do laganja o tome da nam je svakim danom sve bolje, beznađa i iseljavanja, zvuči kao opis stanja u užoj Srbiji. Na osnovu čega mislite da bi vam bilo bolje ako bi sever Kosova ponovo bio njen deo?
Mi vidimo da je situacija u Srbiji veoma slična našoj. Ova i ovakva Srbija i ovakva vlast sa Vučićem na čelu nam neće pomoći, i ljudi su toga svesni, čak i oni koji su glasali za njega. Razlika je samo u tome što je Kosovo okupirano spolja, a Srbija iznutra. Bez promene vlasti u Srbiji, ni ovde ni tamo neće biti napretka.

(Razgovarao Dejan Anastasijević)

(Agencije)