Home / TEMA DANA / SLOBODAN SAMARDŽIĆ: EVO KAKO ĆE SE ZAVRŠITI PREGOVORI OKO KOSOVA- OVO SU ČINJENICE I SVE ŠTO KRIJU

SLOBODAN SAMARDŽIĆ: EVO KAKO ĆE SE ZAVRŠITI PREGOVORI OKO KOSOVA- OVO SU ČINJENICE I SVE ŠTO KRIJU

Kako stvari stoje, Vučićevu politiku puzajućeg priznavanja „Kosova“ mogu da zaustave još samo kosmetski Albanci.

Kao što su to učinili pre četiri godine odbijanjem da sprovedu svoju obavezu iz Prvog briselskog sporazuma (2013) u pogledu Zajednice srpskih opština (ZSO), tako i sada kada EU reciklira ovu zamisao a Albanci se ponovo jogune.

U međuvremenu, navukli su na sebe nesimpatiju svojih najvećih saveznika, EU i SAD, uvođenjem carina od sto procenata na robu iz ostatka Srbije. Tako su upravo mentorima svog nasilnog otcepljenja zatvorili lagani put kapitulacije Srbije trasiran Vučićevom samodržačkom politikom. Ali nekako, sve im se oprašta.

U isto vreme, praktično od aprila 2013, na strani zvanične Srbije sve je učinjeno da se, uz određene koncesije režimu, prizna nezavisnost „Kosova“. Prvi briselski sporazum izrekom je utvrdio povlačenje svih organa i službi Srbije iz pokrajine.

Režim je isto tako eksplicitno prihvatio ustavni i zakonski okvir „Kosova“ za sve radnje i dogovore koji slede. Potom, već početkom 2014. godine Vlada Srbije obavezala se da će na ravnoj nozi sa „Kosovom“ potpisati obavezujući pravni sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji.

Istovremeno je u pokrajini instalirala svoju političku ispostavu, tzv. Srpsku listu, koja će slepo slediti njene naredbe, pa i u pogledu lojalnog učešća u albanskim organima vlasti. Kosmetski Srbi više nisu imali svog političkog predstavnika u pokrajini.

Potom su „Kosovu“ velikodušno predati elektroenergetski sistem i telekomunikaciona mreža. Tokom učestalih susreta („dijaloga“) sa kosmetskim Albancima istopila se i ona skromna zvezdica na krnjem imenu pokrajine, što je samo bio znak tihog navikavanja ovdašnje javnosti na normalnost i regularnost odnosa dveju ravnopravnih strana.

Nadalje, na osnivanje „kosovskih“ oružanih snaga (2017) režim nije reagovao, sem tiho i interno, reda radi. Na drakonsku carinu (2018) srpske vlasti ostale su politički gledano bez reči, premda bi svaka normalna država odgovorila nekom vrstom recipročnih mera.

Najzad, poslednjih meseci, režim je obustavio jedinu aktivnu i uspešnu politiku prema „Kosovu“ – delovanje na poništavanju priznanja nezavisnosti u većem broju država. U poslednjem NLO-dokumentu, koji je Vučić potpisao u Vašingtonu, ovaj mazohistički potez dobio je i pisanu formu.

Ovakvom „strateškom“ politikom Vučić je naprosto razmazio kosmetske Albance. Naučio ih je da u odnosima sa Srbijom mogu samo da dobijaju, do te mere da su izgubili osećaj i za male taktičke ustupke koji su mogli biti odlučujući za njihov konačni cilj – dobijanje priznanja od Srbije.

Na to se nadovezuje albanski nacionalno-romantičarski fundamentalizam kao preovlađujuće stanje političkih duhova. Niko ne sme Srbiji, ili bar kosmetskim Srbima, da pruži ni najminimalniju koncesiju, makar iz reda onih koje je predvideo Marti Ahtisari.

Kao da je njihova „nezavisnost“ jedan od onih monolita kojima i najmanja pukotina preti totalnim raspadanjem. A možda tako i jeste i možda oni iznutra bolje opažaju krhkost ove nasilne tvorevine nego mi sa strane. I zato se boje da Vučiću pruže i najmanju satisfakciju za njegovu istorijsku uslugu njima.

Da kosmetski Albanci imaju više političkog samopouzdanja i da, prema tome, imaju minimum razumevanja za Vučićeve simboličke zahteve, priznanje bi bilo obavljeno pre najmanje četiri godine.

Razume se da stvar ostaje u rukama gospodara situacije, a to su SAD i EU. Za njih, sve ovo mnogo dugo traje, ali i sami vide da za to nije odgovorna Srbija, nego upravo njihov štićenik.

Evropska unija nije bila sposobna da natera kosmetske Albance da realizuju briselski plan o ZSO, ali ni da primeni sankcije zbog enormnih carina, za šta je imala osnova u svom Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju sa tzv. Kosovom.

Za sve to vreme (2015-2019) SAD su problem tretirale na relativno niskom diplomatskom nivou. Sada su oba ova činioca znatno pojačala aktivnost. Nekako su uspeli i da podele poslove: SAD treba da ojača ekonomsko-finansijski mamac, a EU da nastavi sa svojom agendom međusobnog priznanja.

A kako se ponašaju Srbija i „Kosovo“ u svojim ulogama objekata ovih dveju komplementarnih politika? Isto kao i do sada: kosmetski Albanci čvrsto drže svoju odbrambenu poziciju prema bilo kakvoj koncesiji Srbiji; a „Srbija to sam ja“ ponovo nastoji da bude hiperaktivna u svom nesvakidašnjem lično-političkom projektu.

Pa pošto strane-objekti ne menjaju svoje pozicije, ni gospodari situacije nemaju potrebu da menjaju svoje navike. Ukratko, ponovo se oko Srbije plete mreža bez bojazni da će neko ko je zastupa, a to je samo i isključivo jedan čovek, bar pokušati da tome stane na put. Kako to sada i ovde konkretno izgleda?

Kosmetski Albanci odbili su da dođu na zakazani sastanak „na vrhu“ u Brisel (25. septembar), jer su još ranije stavili do znanja da o ZSO neće da razgovaraju.

Time nisu izrazili samo svoj negativan stav, nego su i onemogućili Vučića da odigra svoju pozitivnu rolu – da ako treba pogine za ZSO. Kako je, međutim, reagovala EU? Reagovala je istovremeno bedno i opasno. Bedno: jer ne samo da nije sankcionisala kosmetske Albance za najnoviju opstrukciju nego je našla providan način da izbegne objašnjenje o pravom razlogu neodržavanja sastanka, tako što je sam Miroslav Lajčak objavio da jedan saradnik ima koronu virus!

Ali, ovu bedu izgovora prekriva opasna namera ovog „posrednika“ (EU) da albansku obavezu iz Prvog briselskog sporazuma koja se tiče ZSO nadalje prenese na onaj obavezujući pravni sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji.

Ovu nameru je saopštio portparol EU Peter Stano na dan albanske opstrukcije sastanka u Briselu rečima: „Budimo jasni, ovo pitanje (ZSO, prim. S. S) mora biti rešeno kao deo sveobuhvatnog sporazuma kako je dogovoreno na prvom sastanku lidera u julu, a potvrđeno 7. septembra“ (Politika, 25. septembar, str. 1).

Portparol je rekao ono što Lajčak nije hteo: EU je opet popustila pod albanskim pritiskom i odustala da pitanje ZSO rešava kao nezavršen posao Briselskog sporazuma. To će neposredno biti deo novog sporazuma, ovoga puta onog o priznanju „Kosova“.

Rekao je i više od toga (što je još gore): da je to bilo već dogovoreno sa „liderima“ Srbije i „Kosova“. (Kladim se da nije mislio na Marka Đurića.) I to je pravi rezultat albanske politike sabotaže i Vučićeve „proaktivne“ politike. Taj do sada stvarno ništa nije odbio.

Sa ove tačke, ne zna se samo da li će kosmetski Albanci i na direktnim pregovorima u vezi „međusobnog“ priznanja prihvatiti ZSO, tu inače šarenu lažu iz sopstvenog ustava.

Kako stvari idu, njihova politika apsolutnog dobitka ima sve veće izglede. Oni žrtvuju vreme priznanja od Srbije da bi dobili sve, tj. da ne bi dali ništa, pa ni ono tričavo „nešto“ što bi zadovoljilo Vučića. On je mogao i ranije da prekine ovu hazardersku igru na račun Srbije, ali nije iz vrlo opakih razloga.

Da nije tako, iskoristio bi poslednju priliku, a to je bilo nedavno albansko odbijanje, da zaustavi ovo ponižavanje Srbije. Jasno je kao dan: ako ZSO nije više obaveza iz Briselskog sporazuma, zašto se on odmah ne poništi. Samim tim i obaveze Srbije iz ovog dokumenta bez obzira što ih je Vučić uredno a štetno po Srbiju sve izvršio.

Nažalost, imajući u vidu predmet, tj. osobu, o kojoj je reč, ovo su samo retorička pitanja. On sve to ne može, jer je vezan preuzetom obavezom. Zbog toga nije nikada smeo da udari u onaj albanski monolit i da mu napravi pukotinu koja bi se nezaustavljivo širila. Zaista, taj ništa nije odbio.

(srbijasvet.wordpress.com)

Check Also

NICOVIĆ OTKRIVA: SITUACIJA JE OZBILJNA, VUČIĆ JE OBJAVIO RAT VEOMA MOĆNOJ MAFIJI!

Sudar države i organizovanog kriminala je neumitan, a da bi se država obračunala sa organizovanim …