Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Vučićevo „krunisanje“ za predsednika države bio je događaj prethodne nedelje. Gomila simbola upotrebljenih „prvi put u novijoj istoriji“, direktno uspostavljanje veze između Stefana Prvovenčanog i kneza Miloša sa jedne i Aleksandra Vučića sa druge strane izazvalo je brojne (negativne) reakcije i sa levog i sa desnog pola političkog spektra.
Doduše, veći deo građana Srbije nije imao gde da te reakcije vidi, „krunisanje“ je na televizijskim kanalima tretirano kao prenos „Evrovizije“. Stoga je inauguracija bila povod za razgovor sa profesorom Filozofskog fakulteta u Beogradu, sociologom Slobodanom Antonićem, a prvo pitanje je bilo upravo to: na šta je njemu ličilo „krunisanje“ i šta ono simbolički predstavlja?
„Vučić je reformatorski cezar. Pobedio je tajkune, pobedio je deficit, pobedio je kompletnu opoziciju. Sada je na vrhu i neprikosnoven, a to je u sredu i simbolički potvrdio preko novouvedenih insignija moći, poput državnog pečata. Naravno, on poseduje i stvarnu moć: kontroliše srce države“, laže Antonić za nedeljnik Vreme.
A kako će izgledati Vučićevo predsednikovanje, hoće li se razlikovati od načina vođenja politike dok je bio predsednik vlade? I kakvu politiku možemo sada očekivati, naročito na spoljnom planu?
Vučić je politički Don Žuan. Ne znam da li ste gledali Mocartovog Don Đovanija. U trećoj sceni prvog čina zavodnik uspeva da obrlati još jednu žrtvu, Cerlinu. Ali, u trenutku kad namerava da je odvede u krevet, pojavljuje se njegova ranija pobeda, Elvira. No, majstor se, suočen s dve dame, ne da zbuniti. On najpre jednoj, a onda drugoj, kaže isto: „Ma ona je luda, ne obraćaj pažnju na nju, ja samo tebe volim.“ Obe dame to čuju i svaka misli da Don Žuan samo njoj govori istinu, a da onu drugu laže kako bi je umirio.
E, tako čini i Vučić. On uspeva da ga podržavaju i „drugosrbijanci“ i „nacionalisti“. Prvima govori da EU nema alternativu. Drugima kaže da će sa ruskim migovima da sačuva Kosovo i Republiku Srpsku. To je, naravno, protivrečno, ali – kao i Don Žuanu – obe strane mu veruju.
Takvu će politiku Vučić da nastavi i kao predsednik. Malo s jednima, malo s drugima. Malo s Vašingtonom, malo s Moskvom. Ali, problem je što strani moćnici nisu srpski birači. Mislim, oni ne gledaju Pink i ne čitaju „Informer“. Oni znaju šta Vučić radi. Pritisnuće ga da ispuni svoja obećanja. Ako u istom trenutku to zatraže obe strane, Vučiću se neće dobro pisati.
Vi i ja možemo da otrpimo ako nas političar za koga smo glasali izneveri. Da li mislite da će baje iz Vašingtona i Moskve otrpeti bilo šta? Zato kažem da Vučić može biti gotov čim ga obe strane istovremeno pritisnu.
Ovo što sad kažete je maltene poziv za opoziciju da digne ruke od svega – kao da apsolutno ništa ne zavisi od toga šta se događa ovde, već samo kada će stranci odlučiti da Vučić treba da ode.
I opozicija je deo tog odlaska. Za Srbiju i demokratiju bilo bi najbolje da postoji jaka opozicija i da se vlast smenjuje isključivo putem biračkih listića. Ali, kako sada stvari stoje, Vučić će se pre slupati sam nadigravajući se sa strancima, nego što će ga ovakva opozicija pomeriti.
Naša opozicija zapravo je lenja. Žali se na neregularne izbore i 2016. i 2017, a gde je papir sa argumentima, gde je bela knjiga koja bi to dokazivala? Ako su zaista izbori glavni problem, to je osnovno što opozicija mora da uradi. Ovako, sve ostaje na priči. Opozicija kaže „jeste“, vlast kaže „nije“, i nikom ništa – 2018. godine imaćemo opet isto što i 2016. ili 2017. Pitam se dokle?
Primetno je da moć ide tamo gde ide Vučić – nema veze što predsednik ima veoma uska izvršna ovlašćenja, moć odlazi sa njim zajedno na novu funkciju. Slično se dešavalo sa Miloševićem, koji se takođe „selio“ sa funkcije na funkciju, i sa njim se selila i moć. S tim u vezi, kolike su sličnosti Vučića sa Miloševićem? Mislim tu na način, tehnologiju vladanja.
Nije Vučiću uzor Milošević, već Đukanović. On već dvadeset godina kao inokosni izvršitelj evropeizuje i atlantizuje Crnu Goru. Zato ga vole i Vašington i Brisel. Milo redovno ima izbore i uvek na njima pobeđuje. Opozicija se, istina, žali da su izbori neslobodni i nepošteni. Ali, ako Vašington i Brisel kažu da su izbori okej, koga briga šta opozicija kaže?
Osim po tehnologiji vladanja, Đukanović je Vučiću uzor i po tehnologiji biznisa. Malo brat, malo premijer-predsednik i država polako postaje privatno preduzeće familije.
Problem je, ipak, što crnogorski model nije baš sasvim primenljiv na Srbiju. Naše društvo je desetak puta veće i složenije. Ne možete ovde dobaciti privatnim obećanjima do svakog glasača i ne možete amortizovati celu inteligenciju. Milo je mogao da, mašući sa izgledima za ambasadorska i konzulska mesta, pridobije pola podgoričke inteligencije. Beogradska inteligencija je brojnija, pa sa dvesta sinekura u izgledu nju baš nećete moći da podmirite.
Ono što se događa u Crnoj Gori, a i ono što se događa u Srbiji je daleko od „evropeizovanja“. Štaviše, to je upravo suprotno od ideala evropeizacije – počev od vladavine prava, antifašizma, pa nadalje. Mislim da niste fer kada to nazivate evropejstvom.
Mislio sam na evropeizaciju po birokratskom modelu iz Brisela. Ali, kad me već vučete za jezik, nema potrebe da pravimo kult od Evrope. Nije nacizam nastao u Indiji, već između Rajne i Dunava. I nisu Afrikanci prodavali Evropljane po Americi, nego su Londonci i Parižani lovili ljude po Africi i izvozili ih. A nešto se ne sećam ni da su Indijanci doplovili ovde, pa istrebljivali Dance i Bretonce. Pustite to…
Kao sociolog, kako biste okarakterisali Vučićevu vlast?
Posle nedavnih izbora imali smo demonstracije „Protiv diktature“. Ali, ovo nije diktatura. U diktaturi nema izbora. Diktator vlada bez izbornog legitimiteta, neograničen ustavom i zakonima.
Naprotiv, suštinski deo Vučićeve tehnologije vlasti su izbori. Najbolje ako može svake godine, čak svakog meseca. To je večito vanredno stanje. Vanredno stanje za kontrolisanu javnost i za vojsku stranačkih aktivista.
Javnost se anestezira pričama o „zaveri stranaca“ i o „državnom udaru“ opozicije i tajkuna. Stranački aktivisti se mobilišu najavom zaposlenja koje će uslediti čim se preuzmu svih dvesta opština, pa bogata Pokrajina, bogat grad ili cela Republika.
Stiče se utisak da je danas gotovo nemoguće zaposliti se ne samo u javnom već i u privatnom sektoru, bez partijske knjižice. Kažu da svaki istaknutiji privatnik mora da uzme člansku kartu SNS-a da bi zadržao biznis. A, kako čujem, u sledećem koraku učlanjenom biznismenu dostavlja se lista aktivista SNS-a koje će da zaposli. Privatnik onda otpušta deo svojih radnika, a na njihova mesta zapošljava SNS aktiviste. Da li mislite da je to normalno u tržišnoj privredi? To može biti normalno samo u političkom kapitalizmu.
Naš premijer-predsednik rado se poziva na Vebera. Upravo je Veber skovao pojam „politički kapitalizam“. On označava sistem u kome se može ozbiljno zaraditi samo ukoliko ste dobri s vlašću. U suprotnom, nema biznisa.
Bojim se da je to sistem koji nastaje: politički kapitalizam, plus plebiscitarni cezarizam evroreformatorskog tipa, plus kolonijalna ekonomija. Mi idemo u Evropu, ali tako da je jedna politička porodica sve bogatija i moćnija, da su strane banke i kompanije sve zaštićenije i osionije, a da smo svi mi drugi sve siromašniji i bespomoćniji. Nisam siguran da ćemo takav put u Evropu preživeti.
Dobro, šta je neophodno da se uradi kako bismo nakon Vučićevog pada izbegli novog Vučića, i novu turu autoritarizma? Šta može da se uradi – da li je to lustracija, otvaranje službi bezbednosti, neselektivno oduzimanje nelegalno stečene imovine…?
Odgovor na to je za knjigu, ne za intervju. Reći ću samo ovo: 5. oktobra ispali smo naivni. Ne zato što nije bilo 6. oktobra, već zato što smo počeli da radimo sve što nam kažu naši prijatelji sa strane. „Ukinite carine“, „zatvorite banke“, „sve privatizujte“, „prodajte šećerane i cementare za evro“, „ukinite SDK“, „dajte 10.000 evra za svako radno mesto koje otvorimo kod vas“… I, da li nam je bolje? Gde smo stigli?
Nisu stranci krivi za Vučića, a ni za to što smo sve rasprodali. Krivi smo mi jer smo poverovali da će neko drugi bolje brinuti o našim interesima nego mi sami. Krivi smo što ne verujemo u sopstvenu pamet nego samo tražimo recepte sa strane. A kad sednemo i razmislimo, doći ćemo i do toga šta bi tačno trebalo da uradimo kako bismo izašli iz dana mrmota političkog autoritarizma. A tome i služi opozicija.
Da li je moguće da čovek koji vodi najveću stranku i koji je postao predsednik Republike još ne zna ko će biti predsednik vlade? Šta to govori o njemu, a šta govori o njemu ako zna, a pravi rijaliti oko toga ko ispada, a ko ostaje?
Kada bira premijera, Vučić zapravo bira žrtvu. On je svašta izobećavao: plate od 500 evra, povećanje penzija, privredni rast, najviši u Evropi. Pošto je jasno da od toga slabo šta može da bude, neko mora da bude kriv. A krivac će biti novi premijer koji, eto, nije bio sposoban i preduzimljiv kao Vučić.
Vučić ne traži Mirka Cvetkovića. On traži žrtvenog jarca. Ili odgovarajuću žrtvenu kozu, svejedno. A to „odgovarajuće“ i nije tako lako naći.
Kako funkcioniše stranka u kojoj sve odluke, izvesno, donosi jedan čovek – od pisanja saopštenja, preko davanja materijala i zadataka botovima na društvenim mrežama, od oslikanog voza do odluka o izborima? I kakav to uticaj ima na društvo?
Nemojmo se zavaravati, Vučić je vredan i sposoban političar. On nije lenjivac-hedonista poput nekih ranijih predsednika koji su uživali u ženama ili rakiji. On se hvali da radi 25 časova dnevno i mi se tome smejemo. Ali, to ne znači da Vučić ne radi više od drugih političara.
Ne bi on mogao da, za pet godina, od potpredsednika vlade postane cela vlada da nije radoholičar. „Nema čovek ideju, već ideja ima čoveka“, kaže Hegel. Vučića je, rekao bih, zaposela ideja da ima kontrolu nad Srbijom, da ima potpunu i nepodeljenu vlast. I izgleda da je na putu da to ostvari.
Ali, „ne može se carstvo zadobiti, na dušeku sve duvan pušeći“, kaže narod. Vučić svoje carstvo nije dobio tako što se izležavao, već tako što je grozničavo radio. Preuzimao je medije, pratio analize javnog mnjenja, indukovao rasturanje opozicionih stranaka…
Osim toga, da se vratim na vaše pitanje, SNS nije prava politička stranka. To je više Vučićeva lična politička armija. On je general te vojske, talentovan i sposoban – on je Bonaparta. I naravno da o svemu odlučuje. Ili mislite da o tome treba da odlučuju Stefanović i Gašić?
Kako se (sada) suprotstaviti kreiranju paralelnog društva i institucija od strane Vučića i SNS-a, a kako ih (kasnije) što brže i efikasnije demontirati?
Ako poredite Vučića sa Miloševićem, onda smo sada u 1992. godini. Kao i onda, postoji konstruktivna ili blaga opozicija, a to su Čeda, Čanak i Šešelj.
A postoji i prava opozicija, ali ona je posvađana i pocepana. Između opozicionih drugosrbijanaca i nacionalista mnogo je veća razlika nego između konstruktivnog Čede i konstruktivnog Šešelja. Zato je Vučić jak.
I zato je Vučićev problem ne toliko opozicija, koliko moćni strani igrači.
Preigraće se. On misli da će Putina ili Merkelovu da omađija kao moju tetku koja kaže: „Ma vidi šta Vučić gradi na Savi, pusti, dobar je on, samo da se radi…“
Ne, oni ga neće pustiti. A što je manja zemlja, veći je uticaj stranaca. Zato i mislim da će Vučiću pre doći glave stranci nego ovdašnja opozicija.
Kako će, po vašem mišljenju, da se završi Vučićeva vladavina? Mirno, na izborima, ili će represija postati tolika da to neće biti moguće?
Đorđe Vukadinović je kod vas napisao da „ovo“ nije došlo izborima, pa isključivo izborima neće ni otići. To je takođe slikovito rečeno, ali nije netačno.
Prvo, Vučić nikad ne bi došao na vlast da nije bilo njegove prethodne Kanose po Vašingtonu i Briselu. Da se nije javno pokajao i preumio, mislite li da bi mu bilo dopušteno da pobedi 2012. godine? Možda se značaj briselske čestitke Nikoliću tri sata pre zatvaranja birališta precenjuje. Ali samo izborima i bez prethodne Kanose Vučić nikada ne bi došao na vlast.
I drugo, Vučić ne bi dobio odrešene ruke da nije predao Sever Kosova, odnosno da nije bilo Brisela 1 i 2. Briselski sporazum potpisan je 19. aprila 2013. godine. Posle toga je Vučić, što se Brisela i Vašingtona tiče, mogao sa srpskom demokratijom i medijima da radi šta hoće – samo da ostane garant mira i stabilnosti emaniranih Briselom 1, a posle i Briselom 2. U međuvremenu, Vučić je toliko ojačao da je počeo da kontroliše sve, pa čak i izbore. A izbori su srce demokratije, oni ne mogu da zavise od volje jednog čoveka.
Koštunica se povukao i pre nego što je izgubio izbore. Tadić je izgubio predsedničke izbore za samo 70.000 glasova. Ali, nije pravio dramu, nije optuživao opoziciju kako je zajedno sa američkim ambasadorom pokrala izbore. Pokupio je svoje stvari i otišao. Zamislimo sada da Vučić izgubi izbore za 70.000 glasova. Prva naša reakcija na ovaj misaoni ogled bila bi – pa to Vučić ne bi ni dozvolio.
Upravo to je problem s našom demokratijom. Izbori moraju biti toliko čisti da se gube ili dobijaju i sa 1000 glasova razlike, a ne da vam treba 300.000 glasova više da biste promenili vlast.
No to sa mirnim dolaskom i odlaskom sa vlasti je i Vučićev problem.
Koštunica danas spokojno šeta Beogradom, bez obezbeđenja. Hajde opet da napravimo misaoni ogled, pa da zamislimo da li će to, ako ovako nastavi, moći i Vučić?
Nisam siguran.
(Kurir.rs/Vreme, R. Marković)
