Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Piše: Sergej Belov, nezavisni ekspert
Razlog ovakve kratkovidosti krajnje je prozaičan.
Političko rukovodstvo Ukrajine nije smelo sebi da pogleda u oči, da evakuiše snage iz Debaljceva i ispegla liniju fronta. V tom slučaju bi, sve „vajne patriote“ nadigle dreku i tvrdile da ono „ukrajinsku zemlju predaju teroristima“.
Ne treba biti veliki prorok da bi se videlo kako će se na jugoistoku Ukrajine ređati događaji u narednim danima.
Vojno rukovodstvo koje bodre pozadinski borci za „Jedinstvenu Ukrainu“ očajnički pokušava da probije obruč. Zbog toga je ukrajinska armija već imala nekoliko stotina ubijenih, ranjenih i nestalih „kiborga“.
Novi pokušaj će Kijev otrezniti i u njemu će shvatiti da grupaciju koja se nalazi u obruču treba izvući iz „kotla“.
Taj pokušaj proboja, zbog vatrenih linija koje drže armije DNR i LNR, Ukrajinci će platiti mnogobrojnim žrtvama. Jedini način da se životi vojnika spasu jeste da budu zarobljeni. Razume se, da ukrajinska komanda ne može da izda naredbu o predaji. Zato oni koji su u okruženju moraju takvu odluku doneti sami.
Bez redovnog snabdevanja municijom i gorivom za tehniku kijevski vojnici su kiborzi bez baterija. Proces predaje zato će se odigravati kao lavina. Proticaće onako kako se budu gasile nade da će iz „velike zemlje“ stići pomoć.
Ukrajinski predsednik, po ko zna koji put, upada u teško stanje. S jedne strane, uništenje grupacije kod Debaljceva biće njegov je lični poraz, pa zato mora što pre da započne pregovore o primirju. S druge strane, ako prihvati uslove nepriznatih republika – to bi za njega bilo ravno potpisivanju bezuslovne kapitulacije Ukrajine. To jest, još jedno primirje značiće ozakonjenje raspada ukrajinske države. Ali, ultra-nacionalistička publika Porošenku neće oprostiti takvo primirje.
Osim toga, postoji još jedan debeo razlog koji dovodi u pitanje mogućnost miroljubivog rešavanja sukoba.
U rukovodstvu DNR i LNR ispravno smatraju da pregovarač u ime Ukrajine mora ne samo da potpiše „mirovni sporazum“, nego i da garantuju izvršenje postignutih dogovora. A očigledno je da Ukrajina nema takve pregovarače.
Predsednik Porošenko ne može da garantuje da primirje neće biti narušeno bukvalno već sledećeg dana posle potpisivanja. Gotovo je sigurno će se, ako ništa drugo, pojaviti neki borbeni odred van kontrole koji će isprovocirati nastavak rata.
Treba obratiti pažnju i na to da u Ukrajini postoji neka tajanstvena „treća sila“ koja može organizovati bilo koju provokaciju i upropastiti bilo koji dogovor. Upravo je ta sila pre godinu dana, na primer, izvela većinu provokacija na kijevskom „evromajdanu“.
„Treća sila“ je mirne proteste pretvarala u poprište bitke, pucala je iz vatrenog oružja i bacala molotovljeve koktele na policiju, jurišala i zauzimala administrativne zgrade. U početku su lideri evromajdana to pripisivali provokatorima „Janukovičevog režima“, a posle priznali da su to ipak bili njihovi i pokušali da se od njih distanciraju. Na kraju je bilo potpuno jasno da se iza „treće sile“ krio tzv. Desni sektor.
To jest, ako Porošenko želi mir, on on mora da se dogovori sa onima koji kontrolišu tu istu „treću silu“. Otvoreno govoreći, na pregovorima u Minsku nedostaju predstavnici SAD.
Ukrajinsko rukovodstvo uopšte nije istorodno, u njemu ima onih koji bi poraz armije smatrali ličnom pobedom. Njih je baš briga koliko će ukrajinskih majki dobiti obaveštenje o smrti, najvažnije je da odgovornost za neuspeh padne na Vrhovnog komandanta Ukrajine Petra Porošenka.
Upravo će taj deo političke elite uvek zahtevati nastavak rata, kategorički odbijajući svaku mogućnost za pregovore sa „separatistima“.
Kad poraz kod Debaljceva bude očigledan, protivnici Porošenka će se složiti da su armiju ponovo izdali, a da u Generalštabu sede idioti i agenti Kremlja. Da je reč o idiotima možemo se složiti, jer ko je osim njih mogao da obraduje Ukrajince planovima Generalštaba o povećanju armije do 250 000 ljudi?!
Ukrajinci su masovno počeli da shvataju da će rat neizbežno doći i do njihove kuće. Dakle, o svemu odlučuju idioti, a ozbiljniji udarac po reputaciji Porošenka nije mogao biti smišljen.
Da bi se razumela sva bezizlaznost situacije za samog Porošenka, treba obratiti pažnju na nedavne izjave direktora MMF-a Kristin Lagard. Ona je saopštila da zbog nastavka konflikta u Donbasu nema govora o bilo kakvoj finansijskoj pomoći.
Svojom izjavom gospođa Lagard je transparentno iznela aluziju da ukrajinski premijer Arsenij Jacenjuk neće videti kredite MMF-a jer se predsednik Porošenko nije snašao sa svojim obavezama Vrhovnog komandanta. Napominjem da su, u skladu sa novom redakcijom ukrajinskog ustava, zona predsednikove odgovornosti spoljna politika i pitanja odbrane, dok finansijsko-ekonomska pitanja spadaju u kompetenciju premijera.
Jacenjuk zato neće propustiti priliku da za svoje neuspehe odgovornost prebaci na Porošenka. Jer, ako MMF ne daje kredite zbog rata koji gubi predsednik, onda će i svi ostali problemi pasti na njega?!
Sa takvim gardom Jacenjuk može ojačati pozicije za smenu Porošenka, ali i istovremeno oboriti vrednost grivne koja je duže vreme precenjena, organizovati bankrot i sebe proglasiti za diktatora čitave Ukrajine.
Izgleda da je svrgavanje Porošenka samo pitanje vremena.
Stoga, pokušajmo da iznesemo prognozu za doglednu budućnost.
Ne treba sumnjati da će veoma brzo „kotao u Debaljcevu“ prestati da postoji. Nekoliko hiljada ukrajinskih vojnika, koji nisu ništa manje ozlojađeni na kijevsku vlast od novorosijskih ustanika, biće zarobljeni.
Oni ne smeju da se vrate kući jer će biti optuženi za dezerterstvo, a uz to i dobro poznaju situaciju u Donbasu.
Porošenkovi protivnici će poraz ukrajinske armije iskoristiti kao povod za naredni državni udar. Samo, smena „legitimnog predsednika“ dodatno će zaoštriti situaciju u „Jedinstvenoj Ukrajini“.
Očigledno je da jugoistočne oblasti imaju sve osnove da objave da ne žele da se potčinjavaju Kijevu. Pučisti nemaju dovoljno nacionalističkih bataljona da istovremeno uguše ustanke u nekoliko gradova.
Čak je veoma moguć zajednički pohod na Kijev snaga Novorosije i nekih jedinica ukrajinske armije, koje se nalaze na jugoistoku zemlje…
Zar o tome nije više puta govorio komandant mehanizovane brigade „Prizrak“ armije LNR Aleksej Mozgovoj?
A nakon što Kijev bude očišćen od nacionalista, više neće biti toliko fantastična ideja o stvaranju federalne države.
(Fakti)
