„SRBI SU JEDINI NAROD KOJI JE RATOVAO PROTIV NATO PAKTA DVA PUTA- I NIJE IZGUBIO..“

Doktor Aleksandar Raković se takođe odredio prema pitanju ko je bio na kojoj strani 5. oktobra 2000, ponosno ističući – ja sam bio na Miloševićevoj strani.

On je konstatovao da je to bilo retko za njegovu generaciju u to vreme – imao sam 28 godina, ali sam spazio balone na protestu 96. i 97. u Beogradu, na studentskom protestu, na kojim je pisalo «Milo».

Ja sam tada raskrstio sa studentskim protestima, rekao je Raković, zbog toga što nikada ne mogu da budem na strani nekoga ko je na strani crnogorskih separatista, kakav je Milo Đukanović.

Bilo mi je jako drago da pročitam knjigu Vladimira Kršljanina, istakao je Raković, u kojoj sam pored dobrih analiza, imao priliku da vidim i ljubav.

Vlada Kršljanin voli Rusiju i to se vidi iz njegovih reči i između redova. On voli ruski narod. Pisano je puno knjiga o fobiji, što je naravno legitimno i veoma dragoceno. Ali pisano je malo knjiga o tome kako ljubav pokreće narode. I ljubav srpskog naroda prema ruskom, i ruskog naroda prema srpskom. Dakle, mi možemo da pratimo da emocija igra tu ulogu i mnogi će mi zameriti i reći će mi «da su Rusi imali samo interese, da uđu na strani srpskog naroda u Prvi svetski rat», međutim to nije tačno.

Razgovor cara Nikolaja sa Nikolom Pašićem u Moskvi pokazuje duboku ljubav prema srpskom narodu i duboko razočarenje Cara Nikolaja prema bugarskom narodu koji je izdao pravoslavlje, po ko zna koji put.

Bio sam učesnik u mnogim događajima u našoj zemlji, primetio je Raković, gde sam video da uprkos toj ljubavi, nekako fali, nedostaje potpuna studioznost u proučavanju balkanskih pitanja. Da je Rusija studioznije proučavala srpsko pitanje u Crnoj Gori, ili crnogorsko pitanje, ne bi došlo do secesije Crne Gore i ne bi došlo do ulaska Crne Gore u NATO.

Da je Rusija na vreme bila uključena u Makedoniji, ne bi došlo do ovog scenarija do kojeg je došlo. I tako dalje. Dakle, uz emocije o kojima sam sada govorio, i koje su dobre kao prvi korak, kao osnova za uspostvljanje odnosa dva naroda i dve zemlje, mora da postoji studiozna interakcija između nas. I igranje na kartu ljudi koji su rodoljubi, pravi ljudi sa kojima Rusija može da uspostavi pravu, iskrenu komunikaciju, u kojoj će zajednički doći do rešavanja naših problema.

Mi sa Rusijom delimo pravoslavnu civilizaciju, konstatovao je Raković i citirao grčkog teologa Georgosa Metalinosa, koji je po njemu, u jednoj rečenici najbolje definisao razliku između pravoslavne i zapadne civilizacije: «Zapadni čovek žrtvuje druge za sebe, a pravoslavni čovek žrtvuje sebe za druge.» To smo mi, i to su Rusi, naglasio je Raković.

Rusi su napravili prvi veliki korak povratka na međunarodnu scenu nakon bombardovanja SR Jugoslavije i ulaska ruskih snaga iz Tuzle u Prištinu, primetio je on i dodao da je to je bila velika nada koju smo mi tada dobili. Ta nada se na kraju izjalovila i našom krivicom, jer vlada na čijem čelu je bio Zoran Đinđić nije bila zainteresovana za Ruse, koji su bili na Kosovu i Metohiji.

Dešavaju se međusobni nesporazumi i međusobni problemi, konstatovao je on, ali vreme je da se ti problemi prevazilaze, vreme je da krenemo putem koji bi nas vodio ka integracijama. Našim, pravoslavnim integracijama, za koje se, čini mi se, svi ovde zalažemo, jer su se zapadne integracije  pokazale kao loše. One su se pokazale kao neiskrene, i kao verolomne.

A čak i da uđemo u zapadne integracije, upitao je Raković, da uđemo u NATO pakt i Evropsku Uniju, ko nam uopšte garantuje da će integritet i suverenitet naše zemlje bilo gde biti sačuvan? Niko! – naglasio je on i to ilustrovao primerom Kipra:

Ko je Grcima garantovao da će sačuvati celovitost Kipra? Niko. A bili su u NATO paktu i izgubili su rat od Turaka. Izgubili su 40% teritorije na Kipru. Oterani su iz njihovog najvećeg grada Famaguste. Prestonica Nikozija je podeljena. Eto – bili su deo evroatlantskih integracija – i ništa!

Raković je istakao da u evroatlantskim integracijama jedna pravila važe za zapadne narode, a druga pravila važe za pravoslavne narode. I to je tako. I tako će biti i neće se to promeniti. E, s obzirom da se to neće menjati, onda je vreme, kao što Vladimir Kršljanin kaže, da imamo argumente za novu politiku, koja je integrativna za pravoslavnu civilizaciju!

Sa takvom politikom, ustvrdio je on – i Rusi i Grci moći će da prevaziđu nesporazume koji su nastali u poslednjim godinama, a koji su eskalirali priznavanjem protivkanonske jerarhije u Kijevu.

A naša budućnost, to je moj stav, naglasio je Aleksandar Raković, isključivo je u ujedinjenju četiri republike bivše Jugoslavije – Srbije, Republike Srpske, Crne Gore i Makedonije. Alib mi sami to ne možemo da uradimo, primetio je on, i dodao: nama treba patron zato što smo mali. Trenutno smo mala zemlja na rubu Evrope. A taj naš patron može da bude samo zemlja koju sanjamo i koju volimo. I koja voli nas. To je Rusija. Mi bez Rusije ne možemo. Rusija bez nas takođe ne može. Ona nema nikog bližeg od nas Srba.

Mi smo sigurno narod koji je pokazao najviše iskrenosti i ljubavi i najmanje verolomnosti prema ruskom narodu, od svih naroda Evrope, konstatovao je Raković i dodao da Rusija to mora da uvaži, kao i činjenicu da smo mi herojski narod.

Srbi su mali, ali herojski narod, istakao je Raković. Zamislite kad bi nas bilo 150 miliona! Šta bi bilo Zapadu!

Raković je zatim naglasio: Mi smo dva puta ratovali protiv NATO pakta! Ko je to još uradio? I u Bosni i Hercegovini, u Krajini, i u Saveznoj Republici Jugoslaviji, odnosno Srbiji i Crnoj Gori. Dva puta smo ratovali.

U jednom ratu protiv njih dobili smo državu zapadno od Drine. Taj rat nismo izgubili. U drugom ratu smo sačuvali celovitost svoje teritorije. Ni taj rat nismo izgubili. E, to svi treba da imaju na umu – da smo mi prvi narod koji je pružio otpor zapadnom imperijalizmu, i da s tim u vezi, treba da imamo, i kada je reč o Rusiji, posebno počasan i važan status, jer to mi Srbi zaslužujemo – zaključio je Raković.

(izlaganje dr Aleksandra Rakovića na tribini u Ruskom domu «Perspektive srpsko-ruskih odnosa»)