Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Šta ćeš na Kosovu i Metohiji, Aleksandre Vučiću, kad tamo “nemamo ništa”?!
Ideš nigde da onima koji su ništa objasniš kako će jedino razgraničenjem postati nešto- tuđini na svojemu doveka!
Povešćeš dežurne mahače da ti kliču dok bezočno lažeš sirake tužne kako je za njih najbolje ono najgore- da postoje ali da ne traju. Da tinjaju na zavetnoj “tuđini” dok ih ne podjarmi zaborav, trn, nesvršene letine, puste kolevke, zatravljena groblja…
Veliš da ćeš tamo gde noga srpskog državnika kročila nije, u daleka i zaboravljena sela- odakle ti pomisao da si državnik, junače potemkinovskih hodočašća?!
Državnik koji im ide u “položajnike” da im otme državu!
Da ih uteši kako si im pronašao strateškog partnera za dokapitalizaciju vekova na ognjištu- izdaju?!
Šta ćeš reći starcu kad stane pred tebe i ćutke te prostreli pogledom?
Hoćeš li tim očima punim Srbije objasniti kako se to vidik razgraničava, kako ćete to negde na horizontu povući crtu dokle je Srbija a odakle mit?!
Znaš li da te oči ne gledaju u tebe već u tebi nepojmljive daljine gde se Srbija za vjek- vjekova okumila s Gospodom Kosovom i Metohijom!
Ne znaš, naravno da ne znaš, to su tek oči za tebe a ne zbeg neprolaznosti u trajanju.
Te bore, prst duboke, nisu tek težačke spomenice već prečice do Gračanice, Samodreže, Dečana, Zočišta, Gorioča, Bogorodice Ljeviške, Svetih Arhangela, Sokolice, Deviča, Budisavca…
To su, nevero, korita Drima, Ibra, Sitnice, Laba, svih Bistrica…
Šta ćeš reći starici u crnini na pragu obezglavnjenog doma?!
Da će razgraničenjem minuti bol? Da će nestati grobova sinova? Da će zadušnice premetnuti u poklade?
Da će crnina vremenom izbledeti da suncu razgraničenog neba…
Naletiš li negde na starinu u šikari vitomiričkog groblja gde sakuplja rasute sinovljeve kosti objasni mu, molim te, kako da ih razgraniči?! Šta sina da ostavi tamo gde nemamo ništa a koliko da ponese u Srbiju?!
U stvari, nemoj! Ako ostavi šta opet ćemo i tamo gde “nemamo ništa”- imati nešto a taman ste lepo ovaplodili laž, najgnusniju laž, kako nam valja radovati se ako sve damo za još naramak vam puste, obezbožene i gole vlasti!
Objasni tamo gde ni jedan srpski državnik pre tebe nije kročio kako se boriš za trupac Dušanovih šam- dudova koje si satro i umetrio!
Objasni kako se ne zanosimo da će nam iko dati čitavo Kosovo i Metohiju, jer ga i ne tražiš!
Ne želiš ga, ništa ti ne znači, zvona su za tebe zveketi; tamjaništa opor miris izdaje; liturgije, ispovesti, pričesti… vapaj beskraja koji će plaćeni “apostoli” nadglasati jevađeljima jada o večnom prokletstvu Srbije bez Kosova i Metohije!
Ne ideš ti tamo gde ni jedan srpski državnik još bio nije, već tamo odakle se ni jedan Srbin nije drznuo da progna i prokaže Srbiju do tebe!
Čemu uopšte odlaziš ako na Kosovu i Metohiji “nemamo ništa”?!
Ako već odlaziš onda zastani, pogledaj u nebo, videćeš liniju koja se razgraničiti ne može i ne sme- liniju kojom je Srbija zanavek svezana za svod Kosovom i Metohijom, i to nije mit, Aleksandre Vučiću, već blagodat i milost Božija kojom je ova divna mučenica naša vazda vaskrsavala…
Potreš li je- umiraće u agoniji doveka, vaskrsenja će ostati da lutaju po jalovim koritima onih reka i prečica u borama starca koji će ćutke stati pred tebe zagledan kroz tebe.
Zagledan u ono što ti u slepilu izdaje videti ne možeš- Srbiju kako bez Kosova i Metohije vene ko božur.
Ne ište on ni vode ni sunca već Srbina da ga uzbere kako bi nanovo vaskrsao…
(Mihailo Medenica, Izvor: Dva u Jedan)
