Sve ovo što nas danas uništava i lomi, samo je posledica onog što se desilo 5. oktobra, zato će bedni i siroti ljudi Srbije, na ovim izborima, glasati za još veće „bednike“ od sebe!

Piše, Milanko Šekler

Došlo je vreme za nove izbore reče premijer Srbije. Nikome u Srbiji nije jasno zašto moramo ponovo da glasamo, ali premijerova se u Srbiji, danas ne poriče! I bi tako! Biraćemo ponovo, po treći put, u nešto više od tri i po godine. Biraće Srbija, biraće njeni građani, samo sada, još bedniji, još jadniji i još siromašniji, nego što su ikada bili pred neke izbore! Biraće Srbija, sada čak i sama sebe uplašena, više nego ikad!

Biraće tužna i žalosna Srbija, samo to, ko će da je vodi, ali ne i kuda i kako! Bedni ljudi Srbije, imaju ono isto pravo, koje bi imale i ovce, kada bi im dali da biraju samo svoje krvnike – vukove, ali ne i to, kako će i gde da žive! Biraće narod Srbije, kako svi vole da kažu, potpuno „slobodno i demokratski“! Ali, da li je baš tako?

Nevolja je u tome, i to velika, demokratska, rekao bih, što bedan čovek nije slobodan čovek. Bedan čovek je rob svoje bede. Bedan čovek je sluga svog siromaštva. Bedan čovek je ranjiv i slab. Bedan čovek je često i gladan. A gladan čovek je rob svog praznog stomaka, rob najnižih ljudskih pobuda! One se rađaju noću, u mračnoj tišini, u nesanici, čiji je uzrok zavijanje creva, sličnog onom zavijanju promrzlog i gladnog vuka! I samo tada, u tom gladnom mračnom beznađu, u teškom životnom bezizlazu, dok nesvesno „premotavaju“ dvadesetčetvoročasovne slike sa mnogobrojnih TV kanala, koje je gledao zadnjih dana, mnogi će konačno poverovati, kako ipak treba „glasati“ za samoproglašenog čudotvorca, a on će, za dobro svih nas, ako treba, opet protrljati arapsku Aladinovu čarobnu lampu (i naivnog Aladina neprimetno „odžepariti“), i duh iz nje će izaći, i velikim kulama i bogatstvom, celu Srbiju zasuti i spasti! Ovi izbori to i jesu, trljanje Aladinove lampe, i prizivanje moćnih duhova, u 21. veku!

Zato, i samo zato, njegov „čarobni“ glas, neretko vredi, koliko i kora bajatog hleba! A bedan čovek nema mnogo izbora, jer njemu je ostala još samo vera u nešto, pa makar ta vera značila i prodaju svog glasa, makar i za tračak nade, pogotovu one izrečene uz saosećanje i topli osmeh! Kod bednog čoveka, nadu može sve da pokrene, pa čak i veštački osmeh, onaj najgori, neiskren, i na momente preteći, koji uvek, i iznenada, lako preraste u pretnju i režanje neke pobesnele, i do tada, potpuno nepoznate i neotkrivene „političke zveri“.

Novo lice, već dokazano zlog gospodara, nikada ne donosi ništa dobro! Čak i kada nas, taj svima već dobro poznati gospodar, po svom ličnom priznanju, želi da usreći i protiv naše želje za tim, i zasipa nas i suvim zlatom, ne znači da nas neće, preko noći, sve pohapsiti, a poklonjeno zlato na prečac oduzeti! Samo oni retki, oni njemu odani, dok nas ostale, bedne i lakome, budu nabijali u zatvor, mogu deo prosutog zlata, da kao nagradu, zadrže za sebe!

Bedan i zato pohlepan čovek, glasa uvek iz svog straha, a kada strah gospodari čovekom, on poput uplašene ovce, sam potrči za svojim „vukom“, i tako glasa za one koji će ga već sledećeg trena, sigurno rastrgrnuti i pojesti!

I tako će žrtve, po prvi put, u modernoj istoriji Srbije, moći da glasaju samo za svoje krvnike i dželate! I tako će bedni i lakomi ljudi, glasati za najbedniju političku elitu Srbije u njenoj dugoj istoriji. Glasaće bedni i jadni, za one, koji su ih u tu bedu gurnuli, i još uvek im stoje jednom nogom na glavi, duboko porinutoj u političko blato današnje kukavne Srbije.

O kako je veliko i moćno bezdušje današnje političke elite Srbije! O kako je strašno bespuće, u koje su nas naterali da krenemo!

Glasaće bedni ljudi, prinuđeni i naterani na to, samo teškim beznađem, a ne verom u neko bolje sutra! Moraće da izađu na veliku buvlju pijacu, koja nije ništa drugo, do groblje već davno potrošenih ljudi, koji su uspeli da pokvare i kompromituju, i najbolje među nama, a koji su se na njihov poziv, iz najboljih ljudskih namera, makar i na jedan dan, njima odazvali!

Mi koji smo ostali još uvek časni, (još smo ubedljiva većina Srbije!), koji smo na sva ta dosadašnja iskušenja, i pesmu i „zlatna“ obećanja zlih „sirena“ politike Srbije, ostali gluvi, sada, po prvi put u svom životu gledamo, kako, usled nedostatka novih i neokaljanih žrtava, oni u ime nekakve svoje demokratije, dolaze po nas, ucenjuju nas i na silu privode sebi, stavljaju na svoje liste, i protiv naše volje, i tako „kolju“ kao svoje, utovljene ovce, a bogami i žrtvene jarce! Oni računaju, da tako postižu najmanje dve važne stvari za svoju politiku, a to je da tu pasivnu još uvek većinu časnih i neokaljanih ljudi u Srbiji tako dodatno slabe, i narušavaju im autoritet i dostojanstvo, a sebe pak jačaju i hrabre, svojim izmišljenim pričama, da sem njih samih, Srbiju više i nema, niti će ikada imati, ko drugi da vodi!

Demokratska pravila u današnjoj Srbiji su takva, da može da se glasa samo za one, koji su pred stranim i tuđim gospodarima, već dokazane i dobre sluge, za već u svim našim izdajama dokazani šljam, za one najalavije, za one koji se obrazuju samo brzom kupovinom diploma, a ne dugim školovanjem i učenjem, za one najnekulturnije, za one koji su posve nepismeni, i samo zato, apsolutno najposlušniji od svih!

Glasaće bedni ljudi Srbije, oni koji su u tu svoju bedu od drugih naterani, za one, koji su svoju bedu sami izabrali, i koje u životu vodi ono najbednije moralno načelo, od kada je sveta i veka – a to je – izdaja svoje zemlje, izdaja svih svojih prijatelja, i na kraju izdaja sebe samog, a samo zarad vlasti i sopstvene koristi!

Glasaće „bednici“ teški (bednici u materijalnom smislu, u smislu nemaštine), za bednike mnogo veće (teška sirotinja u duhovnom smislu!)! Glasaće bednici i sirotinja Srbije, iz samo jednog razloga, a to je da čovek dok god je živ, i makar samo zbog svoje dece, poput i svake druge životinje, mora da bira kako zna i ume, da nekako preživi i bar još jedan dan duže živi!

Čini mi se, da na ovim izborima, od bednika Srbije, očekuje se samo jedno: da izađu na izbore, i daju postojećoj političkoj eliti (bolje reći šljamu), novu moć i snagu, kako bi imali nekakvo „demokratsko pokriće“, da nam „učine“ sve ono, što su im njihovi pravi „gospodari“, a naši dokazani prijatelji (EU; SAD; MMF) već naredili da što pre sprovedu u delo, kako bi nas sve, u narednom periodu, potpuno i beskrajno usrećili, svojim „teškim“ i mukotrpnim radom, makar pri tome, svi mi pocrkali!

Zašto je Srbija pala na tako niske grane? Kako je došla u ovo bespuće i beznađe?
Čini mi se, da je sve ovo što nas danas uništava i lomi, samo posledica onog što se desilo 5. oktobra 2000. godine!

Tog dana, gomila minornih i bednih političkih lidera iz Srbije, sa svojim još bednijim i jadnijim političkim strankama, zatrpana silnim novcima, kao i logističkom podrškom u svemu i svačemu, od svojih stranih i tuđinskih gospodara, iz nama sigurno kao državi Srbiji nenaklonjenih država (i to iz onih istih zemalja koje su nas prvo ubijale dugogodišnjim „nevidljivim“ ekonomskim sankcijama, a zatim i mnogo „vidljivijim“ i ubitačnijim bombama), i to bez ikakvih ljudskih i stručnih kvaliteta, usudila se, podržana, zavedenim i bednim ljudima (bednim koa što su i ovi danas!), da izvede nasilni puč i smenu vlasti u Srbiji! Znam da nije lako priznati sebi svoje velike zablude, ali pogledajte samo kako je to mnogo uočljivije na primeru drugih zemlja: Ukrajine, Gruzije, Libije, Iraka, Sirije, itd.

Nasuprot tim „revolucionarnim“ strankama, i debelo (po njihovim sopstvenim izjavama) „potplaćenim“ liderima, tih dana, bile su samo dve političke stranke (SPS i SRS), koje su od svog osnivanja bile zaista nezavisne, suverenističke i državotvorne, jer za ti i takvu svoju dugogodišnju politiku, nisu nikada primile ni centa iz inostranstva!

Ti navodni „revolucionari“ demokratije (a ustvari obični strani plaćenici), nisu se libili da strvinarski rasture sve resurse države Srbije, ispunjavajući zdušno preuzete „naloge“ i obaveze prema svojim stranim gospodarima! To su činili, bez ikakve mere, slugeranjski i podatno, uništavajući još uvek postojeće temelje države Srbije! Tome su se, za sve to vreme neviđene „demokratske“ pljačke, i dalje suprotstavljali samo članovi dve pomenute političke stranke u Srbiji: SPS i SRS! A onda, kada su im te bedne i minorne „revolucionarne“ stranke, isporučile njihove lidere (Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja), na milost i nemilost stranim gospodarima, došlo je konačno i do onog najgoreg: žrtve su se pridružile svojim dželatima! Na poslednjih nekoliko izbora se to traži i od svih glasača!

Ove dve političke stranke, koje su čitavog svog postojanja bile nezavisne, suverenističke i patriotske (ne ulazeći u njihov ideološki okvir!), prešle su na stranu demokratskih „revolucionara“ i „stranih plaćenika“! Tim činom, oni su i politiku svojih stranaka, odjednom preveli na stranu „petooktobarskih revolucionara“ i „stranih plaćenika“! Začudo, one iste strane gazde, koje su nekada plaćale „petooktobarske revolucionare“, bile su i prema njima izdašne ruke! Čak su im, čini mi se, priznali, povezali i isplatili sav nagomilani i zaostali „borački staž“ (skoro 8 godina), kao da su se i oni tada borili da sami sebe skinu sa vlasti tog 5. oktobra 2000. godine! I tako su čitavu Srbiju, preko noći, preveli na stranu „petooktobarskih revolucionara“!

I zato se cela politička elita Srbije danas (mislim na politički šljam, naravno), i nekoliko poslednjih godina, prosto utrkuje i takmiči u uvek istim disciplinama: izdaji, prodaji, predaji i servilnosti, prema istim gospodarima!

Ovi novi „petooktobarski revolucionari“ (SPS i SNS), usled političkog kompleksa poznatog i kao „prelazak iz četnika u partizane 1945. godine“ (jedino lider SPS danas sanja da je prešao iz „partizana u četnike“, mada mu Milan Nedić i dalje ne da mira!), prosto se utrkuju u ispunjavanju naloga svojim novim bogatim i moćnim gospodarima!

I zato bedni ljudi Srbije, već nekoliko poslednjih izbora, ideološki gledano, mogu da glasaju samo za one koji su za pogubno nasleđe i posledice koje „petookotobarske revolucionarne promene“ nosi!

Srbijo, oprosti mi ako možeš, na ovim mojim možda grešnim mislima i rečima, i ako je tako, neka sav greh ide na mene i moju grešnu dušu, ali sve mi se više čini, kako vreme prolazi, da nas je stigla zaslužena kazna, jer smo 5. oktobra 2000. godine, na mestu našeg vođe, skinuli svog, po mnogo čemu lošeg domaćina (ali ipak našeg), i na njeno čelo stavili, dobrog slugu, ali ipak tuđeg!

(za SRBski FBReporter autor Milanko Šekler)