Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Tragično je da je tokom istorije sudbina Kurda bila to da su lišeni svoje države, uprkos tome što su jena od najbrojnijih nacija na svetu (ima ih 30-40 miliona). Dva puta u prošlom veku – prvo u Prvom svetskom ratu, a zatim u Drugom svetskom ratu – približili su se postizanju nacionalnog suvereniteta, ali su oba puta spoljne snage intervenisale kako bi ugasile te nade.
Britanci su prvo koristili kurdska plemena kao deo sopstvene borbe protiv nemačkog saveznika, Turskog carstva, ali su nakon toga, pošto su očuvali svoje kolonijalne interese, upotrebili vojnu silu da uguše želju Kurda za nezavisnošću.
Drugi put, isti ti Britanci, zajedno sa Amerikancima, pritisnuli su Kurde da se bore protiv infiltracije nacista u Iran i Irak, ali nakon što je Treći rajh poražen, pomogli su vladama ovih zemalja da potisnu kurdske proto-državne vladavine (na primer, Republika Mahabad.) I tako se istorija ponavlja.
Ponovo anglosaksonci (ovog puta prvenstveno Amerikanci) koriste Kurde kao sredstvo za promovisanje svojih ličnih geopolitičkih interesa na Bliskom istoku. I ne postoji garancija da Kurdi, uprkos njihovom tužnom istorijskom iskustvu, neće ponovo upasti u zamku.
Pošto su Kurdi takva tesno povezana grupa, dva miliona njih koji žive u Siriji su završili u centru tog građanskog rata. Oni su oslobodili velike granice na severu zemlje i duž reke Eufrat od Islamske države (IS) i proglasili Rožavu za kurdski autonomni region.
Turci su istakli da su sve tri glavne brane preko Eufrata pod kurdskom kontrolom, pa samim tim i snabdevanje Sirije energijom i vodom.
Kurdi u Siriji i Turskoj su izuzetno bliski, etnički i politički, što objašnjava posebnu antipatiju Ankare prema njima i žestok otpor ideji o bilo kakvoj nezavisnosti tog naroda u Siriji. Vodeća kurdska politička sila u Siriji – Stranka demokratske unije (PYD) koju vodi Saleh Muslim – ima bliske veze sa Kurdistanskom radničkom partijom (PKK), koju je Turska označila kao terorističku organizaciju. Amerikanci se slažu sa tim, ali ipak sarađuju sa PKK.
Naravno, Kurdi nisu zaboravili kako su ih anglosaksonci tretirali u prošlosti, ali nekako izgleda da osećaju da će ovaj put biti drugačije. Možda im je toliko privlačno sećanje na to kako je Zapad pomogao da se uspostavi nezavisna albanska država Kosovo.
Američki savetnici SDF-a verovatno koriste “kosovski presedan“ da ubede Kurde u to da mogu računati na SAD, i na taj način ih čine voljnim da se bore za američke interese. Međutim, to teško da je kompletna analogija – ima mnogo više razlika. Na Kosovu, jedini vojni protivnik Amerikanaca je bila Srbija, koja je oslabljena sankcijama, a sada se moraju suočiti sa otporom najmanje četiri države – Iraka, Irana, Sirije i Turske.
Ne postoji situacija koja je istinski analogna sa iračkim Kurdistanom. Mnogo bi se tamo moglo promeniti do 25. septembra – datum referenduma o iračkom Kurdistanu – jer bi to data iračka vojska mogla biti na njihovim granicama, a zahvaljujući iskustvu u borbi protiv IS, ta borbena sila je već mobilisana i obučena za manevrisanje u potpunom skladu.
Još je verovatnije da bi Islamska država u Iraku mogla biti potpuno desetkovana i izbrisana sa mape, ne do kraja 2018. godine kako se tvrdi već u roku od dva do tri meseca. Većina teritorije koje drže IS snage u Siriji i Iraku su daleko od homogenosti.
Tri četrvrtine je pustinja u kojoj žive plemena beduina, koji su se samo zakleli na pripadnost IS, bez potpunog integrisanja sa njima. Beduini neće imati problem da promene svoju lojalnost, kao ni da ponude “bakšiš“ novim šefovima kada stignu. IS nema mnogo realnih oblasti snage, a one koje poseduju su pod opsadom. Neke od njih, kao što su Mosul u Iraku i Raka u Siriji, će pasti u roku od nekoliko dana; a druge, kao što su Tal Afar u Iraku i al-Sukhnah, Deir ez-Zor i Uqayribat u Siriji, biće preuzete za nekoliko nedelja. To će imati domino efekat.
Ne možete a da ne saosećate sa tužnom sudbinom kurdskih pokušaja da dobiju legalno priznanje za svoju naciju, ali nema smisla stati na iste grablje tri puta zaredom.
Ni Vašington ni London nisu ponudili, niti će ponuditi, nikakve garancije o stvaranju nezavisne kurdske vladavine u Siriji ili nezavisne države u Iraku. Niti se takve obaveze nalaze u bilo kom sporazumu o saradnji koji su tokom decenija potpisivani između Pentagona i Pešmerge. Sve te stvari su samo vruć vazduh. Skorašnje decenije su ponudile mnogo primera o tome kako su SAD omalovažavale čak i pravno obavezujuće sporazume, a da ne pominjemo njihova verbalna obećanja koja je dao “neko negde.“
Treba napomenuti da je tokom čitavog sirijskog rata, Rusija bila ta koja se zalagala za interese lokalnih Kurda. Na primer, Moskva je pokušala da osigura da se Kurdi predstavljaju na svakom međunarodnom forumu za rešavanje sirijskog pitanja, uključujući i u Ženevi, dok Zapad nije ni prstom mrdnuo.
Samo je Rusija uspela da zaustavi sprovođenje turskih planova da se desetkuju Kurdi kao deo njihove operacije “Štit Eufrata.“ Kurdska prava su eksplicitno uključena u nacrt sirijskog ustava koji su sastavili ruski savetnici i predložili Damasku. Pre nekoliko dana, Bašar al Asad je najavio administrativnu reformu u zemlji, predlažući da Kurdi zaista zauzmu svoje mesto u svim javnim i državnim institucijama u Siriji, i da im se dozvoli da ostvare svoje nacionalne i kulturne želje. To predstavlja stvarnu, opipljivu “pticu u ruci.“ Do nedavno, rukovodstvo PYD-a, koje predvodi Saleh Muslim, prepoznavali to i izuzetno cenili pomoć Rusije.
Ali nažalost, Kurdi su nedavno pritisnuti da nesmotreno izaberu između ove “ptice u ruci“ i ponude Amerikanaca za “dve u žbunu.“
Ovo je postalo naročito primetno nakon neuspelog pokušaja Pentagona u maju da osigura da jedinice Slobodne sirijse vojske (FSA) koje oni kontrolišu, drže potpunu kontrolu nad čitavom južnom Sirijom. Razočarani borbenim veštinama FSA i tražeći način da se “svrgne Asad“ po svaku cenu, američki “savetnici“ su promenili fokus svoje pažnje na severoistok i Sirijske demokratke snage (SDF), koje se uglavnom sastoje od Kurda.
Obaranje vladinog SU-22 od strane Amerikanca u blizini Rake (navodno je planirano da avion bombarduje položaje SDF-a, iako je u stvari bio zadužen za gađanje ciljeva IS) je označilo prekretnicu. Vašington je pokazao da smatra da je borba protiv Damaska važnija od poražavanja IS i da je spreman, ili bar tako kažu, da brani kurdske interese svim svojim vojnim moćima.
I nažalost, mnogi komandanti kurdskih snaga su poverovali u to, iako na duže staze to ugrožava Kurde sa novom nacionalnom katastrofom. Ovo je naročito tačno ako nastave sa svojim kratkovidim odbijanjem da omoguće vladinoj vojsci da prođe kroz teritorije koje oni zauzimaju.
Ali u stvarnosti, Amerikanci nemaju nameru da u Siriji razbacuju istu onu vrstu vojne snage koju su raspoređivali protiv Srbije onda kada su pomagali da se izdvoji Kosovo. Čak i u njihovim najgorim noćnim morama nisu zamišljali da se bore protiv vojske Irana, Iraka, Sirije i njihovog saveznika – Turske, kako bi osvojili nezavisnost Kurda. A takva perspektiva uopšte nije fantazija, jer ove države nezavisnost Kurda vide kao njihovu najveću pretnju. Za Tursku, na primer, će ova pretnja uvek podrivati njihove obaveze u okviru bilo kakvog saveza, uključujući i NATO.
ARANews, polu-zvanični servis za štampu sirijskih Kurda, čak citira bivšeg američkog ambasadora u Siriji, Roberta Forda, da u završnoj fazi rata SAD “neće braniti Kurde protiv Asadovih snaga.“ Ford je tvrdio: “Ono što mi, Amerikanci, radimo sa Kurdima nije samo politički glupo, već i nemoralno. Sirijski Kurdi prave svoju najveću grešku time što veruju Amerikancima.“ ARANews se ne slaže i citira i druge analitičare, ali bezuspešno: nećete pronaći poštovanijeg stručnjaka za sirijsku krizu od Roberta Forda, koji je bio prisutan prilikom njenog nastanka.
Niti će ogromna površina zemljišta koje SDF drže u Siriji (čak 45.000 kvadratnih kilometara) zadržati Kurde od štete. Kurdske snage su izuzetno tanke na terenu u tim regionima (samo 30.000 boraca), a njihove komunikacijske linije su rastegnute. Ukoliko dođe do suočavanja, regularna sirijska vojska neće imati problema da razbije područje koje drže SDF. Dve trećine zemljišta koje su zauzetli Kurdi (koje oni žele da zadrže) se sastoje od arapskih zemalja, a Kurdi nemaju resusrse za stvaranje bilo kakvog normalno života tu.
Između Damaska i pro-turskih snaga, neće imati nikakvih problema da ojačaju arapska naselja tamo da ustanu, ukoliko bi stvari eskalirale, a Kurdi bi izgledali kao “surovi ugnjetači.“ Onda bi bilo potpuno bez opcija da pronađu međunarodnu podršku.
Prema najnovijim izveštajima, Turska je već rasporedila orgoman broj vojske na granicama kurdskih kantona u Siriji i čeka zeleno svetlo od Moskve i Damaska. Neko bi se mogao pitati zašto bi te zemlje nastavile da drže Turke pod kontrolom, ako sami Kurdi okreću leđa Damasku i Moskvi?
Lideri sirijskih Kurda sada moraju da se nose sa velikom odgovornošću donošenja odluke o sudbini svog naroda. Oni mogu ili da se uzdrže od bacanja prepreka na putu Damaska, pomažući u izgradnji nove verzije države u kojoj će imati daleko više prava nego što su imali u Siriji, ili mogu da izaberu suprotan put, učestvujući u ponudi onih koje je Robert Ford nazvao “nemoralnim“ stranim političarima i krenuti u avanture koje će se završiti tako što će izgubiti sve što su stekli.
Webtribune.rs
