Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Postoje dve zemlje koje više nego bilo koje druge pokazuju kako zapadni svetski poredak prolazi kroz duboke promene. Japan i Turska zauzimaju dva različita i raznolika geografska područja, ali dele mnoge iste strateške odluke o njihovoj budućnosti. Njihova geopolitička putanja se sve više odaljava od Vašingtona i približava se Kini, Rusiji, Indiji i Iranu.
I Japan i Turska su dve važne države u američkoj strategiji za kontrolu Bliskog istoka i Azijsko-Pacifičke oblasti. Obe zemlje imaju ekonomije koje su konkurentne u poređenju sa njihovim susedima, i obe se često nalaze u savezima sa zemljama u orbiti Vašingtona.
Japan ima dobre odnose sa Južnom Korejom, a Turska je (do pre nekoliko godina) imala privilegovan odnos sa Saudijskom Arabijom i Izraelom. Imajući u vidu da SAD imaju za cilj produženje i konsolidaciju svoje regionalne dominacije, Vašington je oduvek pokušavao da ima odlične odnose sa ove dve zemlje, kao način da obezbedi svoje stalno prisustvo u regionalnim pitanjima.
SAD imaju tendenciju da kontolišu određena geografska područja zbog svoje voojne i ekonomske moći koja se izražava direktno ili indirektno kroz usaglašene saveznike poput Turske i Japana.
Japan, na primer, izgleda da istorijski ima poželjnu poziciju da može da se suprotstavi kinesko-ruskom uticaju u Pacifiku. Japan, ključni saveznik SAD-a, podvrgnut je vojnim diktatima Vašingtona još od završetka Drugog svetskog rata, i uvek se posmatra kao lanac ostrva idealnih za zadržavanje vojne ekspanzije Rusije i Kine.
Prvobitno, u mislima zakonodavaca kao što je Bžežinski, zemlje poput Japana i Turske su od vitalne važnosti zbog njihove dvostruke uloge.
Trampova pobeda, opadanje unipolarnog svetskog poretka, i niz razumnih strateških izbora od strane Irana, Rusije i Kine su služili da se podstakne proces transformacije u ova dva regiona.
Način na koji se ova transformacija dešava se značajno razlikuje. Na Bliskom istoku, snage koje podržavaju Damask okončavaju sukob i pomeraju Tursku od agresorskog kampa. Ankara je odlučila da ostane jednom nogom u svakom kampu, pa čak iako je Moskva savršeno svesna ovoga, to je i dalje bolje nego da je Turska jedan korak od proglašenja rata sa Rusijom.
Na isti način, neuspeli državni udar u Turskoj, koji Ankara pripisuje Gulenu i CIA-i, imao je neposredan efekat zbližavanja Teherana i Ankare, uprkos njihovim razlikama oko situacije u Siriji i Iraku.
Drugi faktori koji su pomogli približavanju Turske kinesko-rusko-iranskoj osi se tiču raspada unutar Saveta za saradnju u Zalivu, uz trgovačku i industrijsku blokadu protiv Katara, saveznika Turske, koju su sproveli Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati, i uz Trampov blagoslov.
Do sada možemo dodati i razumevanje između Sirije, Iraka, Irana i Turske o Kurdima i teritorijalnom integritetu Sirije. Suprotno onome što bi Erdogan očekivao, Sirijske demokratske snage (SDF) su Vašingtonov alat za ilegalno okupiranje Sirije i uticanje na događaje u zemlji.
I na kraju, još jedna stvar koju treba uzeti u obzir su sve snažnije tenzije između zemalja Evropske unije i Turske, posbno između Berlina i Ankare, sa Erdoganom i Merkelovom koju su sve više podeljeni humanitarnim i strateškim pozicijama zbog migrantske krize od 2014. godine.
Iako Japan uživa relativno dobre odnose sa Vašingtonom, trgovinske tarife su Abeu dale dodatni podsticaj za nastavak nezavisnije politike nego u prošlosti. Trampovo napuštanje Trans-pacifičkog partnerstva (TPP) je potvrdilo strahove Abea i japanskog establišmenta.
Ono što se jasno može videti u analizi situacije Turske i Japana jeste da se oni nalaze u veoma različitim situacijama, ali oboje imaju širok spektar opcija na raspolaganju. Ove dve zemlje su u tranzcionoj fazi koja ne može trajati zauvek. Obe trenutno uživaju prednosti plodnog dijaloga sa obe strane, SAD i Evrope sa jedne strane, i Rusije, Kine i Irana sa druge strane.
Izgleda strategija Abea i Erdogana ima za cilj da izbegnu da moraju napraviti izbor u budućnosti po pitanju toga na kojoj će strani biti. Za Tursku, važnog člana NATO-a, gotovo je nemoguće da napusti NATO, s obzirom na strateški začaj te zemlje. U tom smislu, težnja Turske za sistemima oružja treće strane, poput ruskih S-400, već izgleda da postavlja kurs za obračun sa Vašingtonom.
Japan i dalje izgleda da više okleva u raznovrsnosti svojih odnosa nego Turska, preferijajući nastavak plodnog dijaloga sa Vašingtonom i njegovim glavnim saveznicima u regionu.
Jedan element koji bi mogao ozbiljno sprečiti Abeovu podršku Trampu, odnosi se na pregovore sa Severnom Korejom. Abe nema razloga da navija za mogućnost saveza dve Koreje. Japan bi se našao suočen sa snažnim konkurentom u regionu što bi neizbežno završilo potpunom integracijom sa Kinom, jačajući trijadu Kine, Rusije i Koreje na štetu Japana, koji bi ostao izolovan od kontinentalnog bloka.
Ova promena se već dešava na Bliskom istoku, sa Turskom, Iranom i Rusijom u Astani koji pokušavaju da zavedu mir u Siriji bez učešća SAD. To bi predstavljao veliki gubitak američkog uticaja u regionu gde bi Tokio započeo važnu trgovinsku saradnju sa ASEAN-om, energetsku saradnju sa Rusijom, i učestvovao bi u infrastrukturnom projektu poput BRI-a sa Pekingom.
Ovi procesi zahtevaju značajne promene koje se neće dogoditi preko noći. Ekonomski pokazatelj koji ukazuje na to da se Japan i Turska možda odvajaju od sistema američkog dolara je ulazak u bilateralne sporazume koji nisu denomirani u dolarima. To je urpavo ono što Turska radi sa Iranom.
Moskva, Peking i Teheran će morati da ponude Japanu i Turskoj mir, razvoj i uzajamnu dobit, kako bi ubrzali zamenu SAD kao centralnog igrača u međunarodnim odnosima ove dve zemlje.
Neće biti lako, s ozbirom na prirodu Abea i Erdogana, ali su se Si i Putin pokazali kao majstori pametnog kombinovanja komercijalnih, ekonomskih, vojnih i diplomatskih veština Kine, Rusije i Irana.
Webtribune.rs
