Home / TEMA DANA / THE SAKER: Zapamtite Mart 2018. godine – Imperija sada mora ili da se savije ili UNIŠTI RUSIJU…

THE SAKER: Zapamtite Mart 2018. godine – Imperija sada mora ili da se savije ili UNIŠTI RUSIJU…

Mart 2018. godine će ući u istoriju kao istinski istorijski mesec.

1.mart, Vladimir Putin čini svoje istorijsko obraćanje ruskoj Saveznoj skupštini.
4. mart, Sergej Skripalj, bivši britanski špijun, navodno je otrovan u Velikoj Britaniji.
8. mart, britanski zvaničnici optužuju Rusiju za korišćenje nervnog gasa u pokušaju ubistva Sergeja Skripalja.
12. mart, Tereza Mej zvanično optužuje Rusiju za trovanje i daje Rusiji 24-časovni ultimatum da se opravda; Rusi ignorišu taj ultimatum. Istog dana, američki predstavnik u UNSC preti da će napasti Siriju čak i bez odobrenja UNSCA-a.
13. mart, šef ruskog generalštaba Valerij Gerasimov je upozorio da “u slučaju pretnje po život naše vojske, ruske oružane oružane snage će preduzeti mere odmazde preko raketa i nosača.“ Istog dana, šef generalštaba ruskih oružnanih snaga, zamenik ministra odbrane, general vojske Valerij Gerasimov je imao telefonski razgovor sa generalom marinskog korpusa Džozefom Danfordom, predsednikom Zajedničkog generalštaba SAD-a.

15. mart, Velika Britanija je blokirala izjavu Rusije o nacrtu Saveta bezbednosti UN-a o slučaju trovanja Skripalja, tražeći “hitnu i civilizovanu istragu“ u slučaju Skripalj. SAD, Velika Britanija, Francuska i Nemačka su izdale izjavu u korist Velike Britanije okrivljujući Rusiju. Ministar odbrane Velike Britanije je rekao Rusiji da “začepi i ode.“
16. mart, general-major Igor Konašenkov je britanskog ministra odbrane nazvao “neotesanom oštrokonđom“ i “intelektualno impotentnim.“
17. mart, ruski generali su upozorili da SAD pripremaju hemijski napad pod lažnom zastavom u Siriji.
18. mart, Putin je ubedljivo pobedio na predsedničkim izborima. Istog dana, general Votel, komandant CENTCOM-a u svedočenju Komitetu za oružane snage izjavljuje da se razllike sa Rusijom moraju rešavati “putem političkih i diplomatskih kanala.“ Na pitanje da li bi bilo tačno reći da je “uz pomoć Rusije i Irana, Asad osvojio građanski rat u Siriji?“ General Votel je odgovorio: “Mislim da to nije previše izraženo. Mislim da su mu oni obezbedili sredstava da dobije prevlast u ovom trenutku.“
19. mart, Savet za spoljne poslove EU izdaje izjavu u potpunosti podržavajući Veliku Britaniju.
21. mart, rusko Ministarstvo spoljnih poslova poziva sve ambasadore na brifing o slučaju Skripalj. Jezik koji je koristio predstavnik na ovom brifingu je možda najotvoreniji koji su koristili bilo koji ruski (ili čak sovjetski) zvaničnici prema Zapadu još od Drugog svetskog rata. Francuski, švedski i američki predstavnici na sastanku su ustali da iznesu svoju “solidarnost“ sa Velikom Britanijom.

22. mart, šef Generalštaba ruskih oružanih snaga, zamenik ministra odbrane, general vojske Valerij Gerasimov, imao je još jedan telefonski razgovor sa generalom marinskog korupusa Džozefom Danfordom, predsednikom Zajedničkog generalštaba SAD-a. Istog dana, general Gerasimov je takođe održao još jedan telefonski razgovor sa komandantom američke Evropske komande i vrhovnim komandantom NATO saveza Kertisom Skaparotijem.

Dakle, šta se stvarno dešava ovde? Sigurno niko ne veruje ozbiljno da Britanci zaista misle da su Rusi imali bilo kakav motiv da pokušaju da ubiju Skripalja, ili da su imali motiv da to urade na tako glup način? I kakav je dogovor sa Sirijom uopšte? Da li će SAD sprovesti svoj napad pod lažnom zastavom i bombardovati?

Mislim da u ovom trenutku ne bi trebalo da se zaglavimo u detaljima o svemu ovome. Iza ovih stabala se nalazi šuma. Ono što je sada najvažnije je to da su najsnažnije frakcije vladajućih elita AngloCionističke imperije uložile napore da naprave jedinstvenu antirusku koaliciju.

U tom smislu, prilično je efikasno to da su SAD, Francuska i Nemačka 15. marta izdale izjavu bez da su se čak i potrudili da se konsultuju sa svojim takozvanim “saveznicima“ u NATO-u ili EU. Odmah možete reći “ko je šef“ u tim kriznim situacijama kada ostatak evropskog ološa jednostavno nije bitan (jadni istočni Evropljani sa svojim zabludama o tome da ih Zapad ceni ili poštuje!).

Štaviše, prilično je jasno da je u ovom slučaju “Anglo“ komponenta AngloCionističke imperije mnogo više uključena nego Cionistička, barem kada se radi o prednjoj sceni (iza scene neokonzervativci napadaju Trampa zbog toga što je pozvao Putina da mu čestita i ponudi pregovore). Mislim da je niz ključnih događaja primorao SAD i Veliku Britaniju da pokušaju da ojačaju ostale zapadne nacije kako bi “zaštitili“ Imperiju:

  1. SAD sramotno nisu uspeli u svojim pokušajima da uplaše i primoraju DNRK na potčinjenost.
  2. AngloCionisti su izgubili građanski rat u Siriji.
  3. Velika Britanija i ostatak NATO-a postaju vojno irelevantni.
  4. Ukrajina je propala i gori, a napad ukrajinskih nacista na Donbas je više verovatan.
  5. Političke snage u Evropi, koje su se suprotstavile antiruskoj politici, su u usponu.
  6. Rusi osvajaju mnoge zemlje EU preko ekonomskih sredstava uključujući Severni tok, dok sankcije oštećuju EU mnogo više nego Rusiju.
  7. Kampanja protiv Putina je propala i Rusija je u potpunosti ujedinjena u svom stavu protiv Imperije.

Šta sve ovo znači je vrlo jednostavno: Imperija treba da savije ili udvostruči svoje napore, a savijanje nije ono što su elite spremne da razmotre još uvek. Stoga koriste alate koje smatraju najefikasnijim:

  1. Napadi pod lažnom zastavom: ovo je zaista zapadna tradicija koju koriste skoro sve zapadne sile. Pošto je široj javnosti ispran mozak i većina njih ne može ni da zamisli da “liberalne demokratije koje vole slobodu“ mogu koristiti metode koje se obično pripisuju zlim, krvožednim diktatorskim režimima, napadi pod lažnom zastavom su idealan način da se javno mnjenje dovede u pravo stanje uma da odobre agresivne, neprijateljske, pa čak i nasilne politike protiv pretnji ili prepreki za hegemoniju.
  2. Laka moć: da li ste primetili kako na dodeli Oskara i festivalu u Kanu uvek izaberu upravo onu vrstu “umetnika“ koje Imperija politički promoviše? Pa, to je istina ne samo za Oskara ili festival u Kanu, već i za skoro sav kulturni, društveni i politički život na Zapadu. To osebno važni za takovane oranizacije “ljudskih prava“ i “mira“ koje su jednostavno politički pit bulovi, koji mogu biti nahuškani na bilo koju zemlju kojoj je potrebna subverzija i/ili intervencija. Rusija nikada nije razvila takvu vrstu političkog alata.
  3. Verbalna eskalacija: ova taktika je izuzetno surova, ali vrlo efikasna. Počinjete glasnim objavljivanjem neistine. Činjenicom da ste je objavili na tako glasan i hiperboličan način, postižete dva neposredna rezultata: to svim vašim prijateljima i saveznicima šalje jasnu poruku “ili ste sa nama ili protiv nas,“ što ne ostavlja nikakvog prostora za analizu, i onemogućava političarima da odstupe, čime se ojačava njihova “rešenost.“
  4. Skupljanje u gomilu: postoji sigurnost u brojevima. Dakle, kada se bavite potencijalno opasnim neprijateljem, poput Rusije, ovi mali momci se udružuju kako bi izgledali veće, ili barem težim za izdvajanje. Takože, kada su svi odgovorni, niko nije odgovoran. Stoga je skupljanje u gomilu takođe politički pogodno. Na kraju, ono je promenilo inter-realacionu dinamiku od jednog prijatelja ili saveznika do onog koji se tipično nalazi među saučesnicima u zločinu.
  5. Direktne pretnje: Imperija se mnogo decenija izvlačila sa iznošenjem pretnji, i ovo je navika koju je teško iskoreniti. Oni koji vole Niki Hejli ili Hilari Klinton verovatno iskreno veruju da su SAD kvazi svemoguće ili, suprotno tome, da su možda prestravljene zbog čvrstih sumnji da to možda nisu. Pretnje su takođe laka, ako ne i neefikasna, zamena za diplomatiju i pregovore, pogotovo kada je vaš stav objektivno pogrešan, a druga je strana jednostavno mnogo pametnija od vas.

Veliki problem je u tome što nijedna od ovih metoda ne deluje protiv Rusije ili, da se ispravimo, više ne deluje (u prošlosti su delovale). Rusko javno mnjenje je u potpunosti svesno svih ovih metoda (zahvaljujućim ruskim medijima koji nisu pod kontrolom AngloCionista).

Istina je da daleko od želje da napadne, umiri ili na bilo koji drugi način zadovolji Zapad, Rusija nema apsolutno nikakvu potrebu, niti interes, za to. Nikakav. Vekovima su ruske elite bile toliko fokusirane na Zapad da niko od njih nije mogao ni zamisliti manje zapadnu Rusiju.

To važi i danas, ruske “elite“ i dalje žele da žive kao (veoma bogati) Britanci ili Nemci, i još uvek mrze običan ruski narod i Vladimira Putina. Ali te ruske elite su sada skrhane veličinom Putinove pobede na predsedničkim izborima. Prirodno, to bi trebalo da dovede do još veće progona ruskih “biznismena“ u Velikoj Britaniji, Francuskoj ili Izraelu, ali je problem što sada Britanci prave buku oko njihovog kažnjavanja zbog toga što su Rusi (čak i rusofobični, prozapadni “Rusi“).

Kao rezultat toga, ovi “siroti“ prozapadni liberali mogu samo d se žale na društvenm medijima i nekoliko prozapadnih medija koji su ostali u Rusiji (ne, ne zbog represije, već zbog njihove političke nekorektnosti, koje podržava između 2 i 5 odsto stanovništva).

Ali, ostavljajući po strani bogatu “elitu“ na trenutak, Rusija kao zemlja i kao nacija jednostavno nema koristi od Zapada i onoga što on predstavlja. Oni koji fantaziraju o tome da je Rusija zainteresovana za “Evropu“, “beli identitet“ ili “zapadno hrišćanstvo“ se samo zavaravaju. Oni se nadaju da će se trenutno kulturno i duhovno oživljavanje u Rusiji nekako preliti po njima i omogućiti im da izađu sa dna na kom se trenutno nalaze. Neće.

Za većinu Rusa “Evropa“ miriše na Napoleona, “beli identitet“ na Hitlera a “zapadno hrišćanstvo“ na stvaranje Ukrajine i “istočnih krstaša.“ Ne, Rusija nema interesa da se osveti ni za šta od toga, ona jednostavno nema poštovanja niti interesovanja za ono što ovi koncepti predstavljaju. (Poljska je verovatno poslednja zemlja u kojoj se sve te stvari shvataju ozbiljno). Ipak, Rusi su i dalje voljni da pregovaraju o uspostavljanju održivog suživota između zapadne i ruske civilizacijske oblasti.

Ali, ako su se AngloCionisti ustremili na svetsku dominaciju putem rata, onda je i Rusija spremna na to. Ne agresivan rat, naravno, niti protiv malih baltičkih državica, Putin je to jasno rekao: “Mi ne pretimo nikome, nećemo napasti nikoga niti oduzeti bilo šta od bilo koga pod pretnjom oružja. Ništa nam ne treba. Upravo suptrono.“ Ali ako bude napadnuta, Rusija je spremna da se odbrani.

Zašto je nuklearno pitanje toliko značajno? Zato što su Rusi u potpunosti svesni činjenice da AngloCionisti ne mogu osvojiti konvencionalni rat protiv Rusije. Stoga je presudno za Ruse da ubede AngloCioniste da nisu ni vojno nadmoćniji ni neranjivi. Ali kada se neki način življenja uspostavi sa Zapadom, Rusija će svoje napore fokusirati u drugim pravcima: neophodne unutrašnje reforme i razvoj, rad sa Kinom na uspostavljanju jedinstvene evroazijske zone ekonomske bezbednosti, mira i prosperiteta, restauracija mira na Bliskom istoku, razvoj ruskog Dalekog istoka i Severa – šta god. Rusija ima mnogo posla koji je potrebno obaviti, a ni jedan od njih ne uključuje Zapad.

I naravno, to je ono što je u potpunosti neprihvatljivo za Zapad.

Zbog toga su ovomesečni istorijski događaji doveli Rusiju i Zapad na kurs direktnog sukoba. Kao što je već rečeno, Imperija sad može ili da se savije ili udvostruči svoje napore. Ako odluči da se savije, rat će biti sprečen i konačno će ući u značajne pregovore. Ako udvostruči svoje napore, što je nešto što neokonzervativci uvek rate, onda to znači rat sa Rusijom.

Ovo je ozbiljan i veoma težak izbor (ne, ne za normalne ljude, već za psihopate koji vladaju Zapadom). I ne postoji mnogo toga što bi Rusija mogla ili trebala da uradi u ovom trenutku.

Kao i svaki put kada se desi ozbiljna kriza, ujedinjene elite koje vladaju Zapadom će se sada raspasti u odvojene frakcije, a svaka od tih frakcija će nastaviti da promoviše sopstvene, uske interese. Biće intenzivna borba, uglavnom iza scene, između onih koji će želeti da udvostruče svoje napore ili čak izazovu rat protiv Rusije i onih koji će biti prestravljeni tom idejom (ne nužno iz duboko moralnih razloga, nego samo zbog osnovnog i zdravog insinkta za samoočuvanje).

Što se tiče toga ko će prevladati, može se samo pretpostavljati. Ali činjenica da je Tramp zamenio Mekmastera sa ratnohuškačkim psihopatom kao što je Džon Bolton, jasan je znak da su neokonzervativci na vlasti u SAD.

Webtribune.rs

Check Also

NEOČEKIVANI OBRT: EVROPA IMA NOVOG SAVEZNIKA U OTPORU PREMA AMERICI!

Saradnja između Rusije i Evropske unije je sve izglednija, pre svega kada je reč o …