TURSKU ČEKA PAKAO: Rusija Kurdima obećala naoružanje i pomoć u stvaranju države?!

Posle obaranja ruskog aviona SU-24 i zahlađenja odnosa sa Turskom, Rusija se ponovo okrenula Kurdima. Najogorčeniji u Moskvi otvoreno traže od vlasti u Kremlju da kazne Tursku tako što će ponovo, kao u sovjetsko vreme, pomagati pokrete Kurda ne samo u Siriji i Iraku, nego i u Turskoj. Poznavaoci istorije ističu da je carska Rusija u vreme loših odnosa sa Turskom takođe pokušavala da igra na kartu Kurda želeći da tako oslabi svog starog neprijatelja Tursku.

Prošle srede Moskvu je posetila delegacija prokurdske Demokratske partije naroda, koja igra značajnu ulogu u političkom životu Turske. Oni imaju svoje predstavnike u turskom parlamentu, a njihov lider, advokat Selahatin Demirtaš, sreo se prošle srede sa ministrom spoljnih poslova Sergejom Lavrovom.

– Znamo mi da su među onima koji se sa oružjem u rukama bore protiv Islamske države sirijski i irački Kurdi. Oni ratuju za svoje kuće i za pravo da žive na svojoj zemlji – rekao je Lavrov.

Dolasku lidera prokurdske partije u Moskvu protivilo se rukovodstvo u Ankari. Jer, Demirtaš je već kritikovao rukovodstvo Turske zbog rušenja ruskog bombardera SU-24. Ali Ankara ne može da zameri Moskvi što je primila Demirtaša jer je on turski parlamentarac, a osim toga Turska godinama pruža gostoprimstvo teroristima sa Kavkaza, a sada podržava Krimske Tatare, koji maštaju da imaju svoju državu na Krimu koji se nedavno vratio u sastav Rusije. Inače, u Turskoj, koja ima oko 75 miliona stanovnika, dva najbrojnija naroda su Turci i Kurdi. Ali osim njih ima nekoliko miliona Čerkeza (došljaka sa Kavkaza), zatim toliko Krimskih Tatara, pa Jermena i drugih.

Komentari zapadnih listova bili su očekivani. Oni su počeli da pišu da, ako Rusija uspostavi tesnu saradnju sa Kurdima, Turskoj će zapretiti velika opasnost. Neki su se prisetili sovjetskih vremena, kad je Moskva pomagala Radničku partiju Kurdistana koju u Turskoj smatraju terorističkom organizacijom. Njen lider Abdulah Odžalan je u zatvoru od 1999. godine, osuđen na doživotnu robiju. Turske vlasti ratuju na svojoj teritoriji sa Kurdima “niskim intenzitetiom” još od 1984. godine.

Nema sumnje da “kurdski faktor” može da zakomplikuje situaciju u Turskoj. Poslednjih deset dana turska vojska je ubila 127 Kurda, a u 17 gradova uveden je policijski čas. Predsednik Erdogan je izjavio da će vojno-policijska akcija trajati dok celi region ne očisti od pristalica Radničke partije Kurdistana.

Da Ankara želi da iskoristi sadašnju situaciju u Siriji da se obračuna sa svojim starim protivnicima, dokaz je i nedavna izjava američkog ministra odbrane Eštona Kartera u Američkom kongresu, koji je kazao da turski avioni bombarduju kurdske separatiste iz Radničke partije Kurdistana, a ne Islamsku državu. Moskovski ekspert za irački Kurdistan Stanislav Ivanov objašnjava da Turska odavno smatra da su Radnička partija Kurdistana i Partija demokratskog saveza Sirije terorističke organizacije i zbog toga su minirali granicu sa Sirijom i ogradili je bodljikavom žicom.

Onaj deo Sirije gde žive Kurdi je najsiromašniji i ima najveći broj nepismenih. Granica prema Turskoj je zatvorena za Kurde.

Među sirijskim Kurdima je jako popularan Putin i oni žele da otvore svoje predstavništvo u Moskvi. Obični Kurdi, bez obzira na to gde žive, u Siriji, Iraku, Iranu ili Turskoj, podržavaju rusku vojnu operaciju u Siriji, kaže irački politikolog Ramazan Osmanov. Kurdi ne ratuju protiv jedinica lojalnih predsedniku Sirije Bašaru Asadu. Zbog toga nije malo onih koji u Moskvi smatraju da bi zbog stvaranja jačeg zajedničkog fronta Asad trebalo da ponudi Kurdima autonomiju.

Što se tiče Kurda kao naroda, njihova glavna nevolja je što nisu jedinstveni. Sirijski Kurdi ne vole rukovodstvo iračkog Kurdistana jer ga smatraju izdajničkim. Turska je uložila milijarde dolara u irački Kurdistan. Iako ratuje sa Kurdima u Turskoj, rukovodstvo u Ankari podržava odnose sa liderom iračkog Kurdistana Masudom Barzanijem. On je nedavno posetio Ankaru i nije nimalo slučajno da je tada prvi put u istoriji uz tursku bila i zastava Kurdistana. Barzani sigurno neće žrtvovati svoje odnose sa Turskom da bi se zbližio sa Rusijom. Videlo se to i kad su Rusi dokazivali da Turska trguje naftom iz okupiranih područja Sirije i Iraka. Tada su predstavnici iračkih Kurda izjavili da su snimljene velike cisterne zapravo njihove a ne turske.

Da podsetimo, u proleće 1991. Savet bezbednosti OUN je doneo odluku da da se stvori bezbednosna zona na severu Iraka gde nije smela da ulazi vojska Sadama Huseina. U periodu 1991. do 2003. Kurdi su dobili neku vrstu polunezavisnosti. Mogli su da formiraju svoju samoupravu i vojsku. Oni su u periodu 2003. do 2006. uspeli da u okviru Iraka postanu federalni subjekt – irački Kurdistan – koji ima tri provincije. U skladu sa ustavom Iraka, Kurdistan ima pravo da dobija 17 odsto od prodaje nafte za razvoj svog regiona. Sada se opet vode razgovori između Kurda i Bagdada. Irački Kurdistan ima svoj parlament, vladu i oružane formacije, ali oni nemaju novac da bi plaćali svoje vojnike. Bagdad ne želi da Kurdistanu daje 17 odsto od prodaje nafte, pa su tamošnji Kurdi odlučili da nafta ne ide preko Bagdada već da se eksportuje preko Turske.

MAŠTAJU O DRŽAVI

Kurdi su starosedelački narod koji ima svoj jezik i živi uglavno u četiri države: Turskoj, Iraku, Siriji i Iranu. Manji broj Kurda živi i u Libanu, Jermeniji i Azerbejdžanu.

Najveću autonomiju imaju u Iraku. Kurdi vekovima sanjaju zajedničku državu Kurdistan. Ukupno ih ima oko 35 miliona. Najviše ih je u Turskoj gde prema različitim podacima živi od 11 do 15 miliona Kurda. U Iranu ih je oko sedam, u Iraku oko šest i po miliona, U Siriji ih je oko tri. U Azerbejdžanu živi oko 180.000 Kurda dok ih je u Jermeniji oko 37.000 i Gruziji oko 20.000. Na zapadu je najbrojnija dijaspora ona u Nemačkoj – oko 800.000 Kurda.

MALO IMAJU, MALO NEMAJU

Krivac što 1920. godine Kurdi nisu dobili svoju državu bio je Ataturk. Dogovorom u Sevru bilo je predviđeno da Kurdi iz Turske i Iraka imaju svoju državu. Posle Ataturkove pobune, Kurdistan je podeljen između Turske i Iraka. Kurdi se sa time nisu mirili pa su od 1921. do 1924. na severu Iraka imali Kraljevinu Kurdistan, a 1925 su to napravili i u Turskoj, ali je iste godine ona likvidrana.

U Iraku su Kurdi dobili autonomiju 1970. Od 1991. do 2003. bili su praktično nezavisni, ali su se kasnije integrisali sa Irakom, sa dosta velikom autonomijom jer čak imaju i svoju vojsku.

ZAHRAN ALUŠ PAO POD BOMBAMA

Glavni komandant sirijskih pobunjenika Zahran Aluš ubijen je u vazdušnom napadu sirijskih snaga na obodima Damaska, saopštile su aktivističke grupe i sirijska vlada.

On je ubijen u napadu na okupljene komandante pobunjenika u blizini predgrađa Damaska Otaja, navodi Sirijska opservatorija za ljudska prava. Opservatorija je navela da je zasad nejasno da li su vazdušni udar izveli sirijski ili ruski vojni avioni, ali je sirijska vojska kasnije preuzela odgovornost za napad u saopštenju koje je objavila državna novinska agencija SANA.

(Večernje novosti)