Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Kada je istovremeno sa održavanjem ovogodišnje, majske sednice Svetog Arhijerejskog Sabora SPC, u susednoj prostoriji upriličena audijencija za predsednike Dodika i Vučića (ovde), van Crkve se govorilo o tome kao da su predsednici učestvovali u radu Sabora, što ne čudi jer je to i bio naum Vučićevog štaba.
Vučićev agitprop se za to pobrinuo. Ali, nije se na tome završilo. Gospodar Vučić je obezbedio predominicaju u vrhu SPC, sve više ljudi to primećuje, a SPC se sve više u skladu s tim ponaša. Vučić, istine radi, nije učestvovao u radu Sabora, ali kasniji događaji pokazuju kao da jeste.
Mnogi su se prerano obradovali šansom da je Sabor smogao snage da se odbrani od davljeničkog ropca nakon Vučićevog nežnog zagrljaja, naročito nakon donošenja nedvosmislenog i jezgrovitog saopštenja o Kosovu i Metohiji kojim je Vučić dobio pesnicu u ne baš lepo lice.
No, bila je to samo prolazna neprijatnost, jer je Vučić čak i tu bitku dobio uspešno time što je njegov štab obezbedio za plebs dovoljan uspeh samim pojavljivanjem u Patrijaršiji, što je i bilo primarno, a fina politička nivelisanja ostala su van vidnoga polja primitivnog biračkog tela.
Aferama se zataškava predaja Kosova i Metohije
Njegov uspeh, međutim, nije samo njegovih ruku delo. U SPC nije mogao da ima bolje saveznike od prve dvojice na njenom čelu, šefa i prvog operativca. Onog u liku patrijarha sa kojim se oko svega može dogovoriti, i sive eminencije i komesara koji bezmalo sve može da realizuje, Irineja bačkog. Dva Irineja, sa pripadajućim resursima uključiv i nemale intelektualne potencijale vladike bačkog, državni (bezbednosni i finansijski) aparat i slab ljudski materijal mnogih koji su se okitili panagijama zaposeli su trenutno, u Vučićevo ime, SPC.
Da se Vlasi ne dosete, Vučićev štab, u kojem već neko vreme kulja dim iz kandila Bebe Popovića, kanonadom sporednih afera skreće pažnju sa osnovnog, primarnog zadatka srpske vlasti, NATO, američke i EU administracije i svih ostalih potkupljenih najamnika – zadatka o pre(o)daji Kosova i Metohije.
Kako se nekolicina časnih vladika tome glasno i beskompromisno usprotivilo i kako nije moguće prelomiti ih, odlučeno je da se proizvodnjom afera i skretanjem pažnje, žiža mnogih zavede za Goleč planinu i odgura daleko od Kosova i Metohije. Da ih zatrpavaju koječime kako bi se Kosovom što manje bavili u ovo najrovitije vreme, kada proces priznavanja nije završen i kada bi mogao da se zaustavi. Nakon toga, svim spoljnim igračima van SPC više ne bi bilo bitno kako se crkveni problemi rešavaju, ne bi se time bavili i ne bi ih zanimalo vidanje ranâ iz tih bitaka.
Spregnuto s tim, otpočeta je medijska kampanja s glupavom mantrom da NATO i Amerikanci rade na uništavnju SPC, kako bi dodatno patriotizovali aktuelni vrh SPC čiji se patriotizam, s pokrićem, doveo u pitanje. Kao da su NATO i Amerika ikada ranije činili nešto što pomaže rad i postojanje SPC! Kao da oni već decenijama ne škode svemu srpskom, a osobito nacionalnim institucijama od kojih je Crkva par ekselans takva bila. Puštena je, dakle, gusta magla kroz tabloide i režimske medije koja indirektno “dokazuje”, da je Crkva danas apsolutno protiv američkih interasa.
Na drugoj strani, među Arbanasima, došlo je do dubokog političkog komešanja koje su takođe Amerikanci aktivirali uznemiravanjem njihovih uticajnih političara zločinačke prošlosti. Izgleda da su se neke okolnosti promenile, i danas ta prošlost opterećuje mehanizme nastavka procesa nadziđivanja kosmetske nezavisnosti, i smeta slici koju o tom rešenju imaju Amerikanci.
Haradinaj je izgleda završio političku karijeru, ili danas ulogu ugroženika dobro glumi. Naime, prilično je lako zamislivo da ovaj potres bude samo privremen, i završi se bez ikakvih posledica po Haradinaja, a nakon potpisivanja međunarodnog, srpsko-arbanaškog sporazuma, određujući njegovu ulogu u tome samo kroz stvaranje privida za koliko-toliko podmazivanje srpskog potpisa.
Vučić i njegov štab razbijaju SPC
Treće, neko je prepoznao da je osnova otpora suludoj, samoubilačkoj, veleizdajničkoj politici Vučićevog režima, u SPC utemeljena oko vladikâ Amfilohija i Atanasija (Jevtić). I u tom pravcu usmereni su svi napadi. Amfilohije je oklevetan kao neko ko želi da otcepi Mitropoliju Crnogorsku, a Atanasiju koji je umirovljen, kako ne mogu da iskonstruišu ništa opipljivo i lako lepljivo, tovare na odgovornost navodne jeresi njegovih čada, učenika i prijateljâ koji su episkopi ili crkveni velikodostojnici.
Prvo su napadali Grigorija nemačkog, ali je ovaj tip previše pametan za njih i jednostavno im nije dao dovoljno solvetnosti za tu rabotu. Ali se za to, slučajno, pobrinuo vladika američki Maksim. Slučajno, zato što je, potpuno nedužan, okrivljen za “jeres dervinizma”. Jedno veoma složeno, ali u biti potpuno nesporno viđenje perspektive u vezi sa naučnom definicijom evolucije, zloupotrebljeno je kao krucijalni dokaz vladikine jeresi koja se njemu pripisuje, a zaračunava Atanasiju.
Učitali su njegovom pogledu na stvar smisao koji im odgovara i odmah udarili plotunima. A među prvima koji ga napadaju su uglavnom oni lumeni koji nisu sposobni čak ni da razumeju smisao te nesretne peticije. Maksim je bio neoprezan. I započet je Maksimov progon. Terajući Maksima isterali su Atanasija, koji nije mogao, ni ovom prilikom, da oćuti nepravdu.
Onda je angažovana laka rimska konjica, onaj skoro zaboravljeni deo slavnih ekvita koji se nije proslavio umešnošću vojevanja, snagom i sopstvenom udarnošću, nego onaj deo što je bio zadužen za skretanje neprijateljeve pažnje. Oni su bili toliko nevični u jahanju da su se ponekad borili sjahavši i pridružujući se onom prvom redu najsiromašnijih građana/vojnika koji uglavnom nisu viđali drugih bitaka sem te jedne jedine.
U njoj bi završili kao neprijateljske mete ili topovsko meso kako se to nazivalo dve hiljade godina kasnije. E jedan takav laki rimski konjanik, vladika kruševački David, džilitnuo se na Atanasija čitajući mu moralne, teološke i ontološke lekcije. Razume se, kako je to i Atansije lucidno primetio, nije to bio napad iz kruševačke, već iz „krušebačke“ eparhije.
Vučić, njegov štab i lenglijevska menažerija razbijaju jedinstvo SPC prema Kosmetu jednom specifičnom taktikom. Fabrikovanjem različitih problema unutar SPC kojima bi se SPC primarno i širokopojasno bavila dok za to vreme “lisice meso jedu”.
Izgleda da i Britanci ovome daju svoj doprinos pa se vide i Bebini otisci. Moglo bi da čudi samo to otkud toliki stepen saizvršilaštva od strane Irinija bačkog. Iako je njegova neprestajna kooperativnost sa svokojakim vlastima i negovani simbiotički habitus dalekog datuma nastanka – toliko dalekog da sa visokim stepenom izvesnosti čvrsto branimo fakat da drugačije i ne može biti – iako smo dakle, i mi, a kamoli on, sviknuti na njegovo saradništvo s vlastima, ovom prilikom je ono prevršilo meru. Ne meru posle koje štetuje samo Crkva, nego meru posle koje štetu ispašta narod, nacija, identitet i svetosavski obris Srbinov.
Neki će brzopleto zaključiti da bi ovome moralo sledovati kakvo visoko postavljenje i bezgranična asistencija države u kompenzacijskoj raboti za ovoga vladiku. I možda je u njemu sazrela i formalna ambicija da zapatrijarši, konačno, srpskom Crkvom, ali izvesno je da uz pomoć države radi na širokom uništavanju dobrog, a utvrđivanju bedema svoje samovolje i bezobalne moći.
Ali, i pored toga što ga je istorijski trenutak zasigurno poneo, morao bi da pronađe snage da se priupita šta će posle toga od svega ostati? I dičnu je vojsku za to okupio i opremio. I u Crkvi, a i van nje. Ratos mu i takve pobede, a pobediti neće. Samo će izgubiti. Svi ćemo izgubiti posle ove bitke za Kosovo. I ovi koji su davali i ovi koji su branili. Samo ovi koji su davali izgubiće još i obraz i tome pripadajuće i dugovečnije.
(Slavko Živanov, izmedjusnaijave.rs)
