VARTOLOMEJ I VAŠINGTON SPREMAJU SERIJU CRKVENIH `MAJDANA` U PRAVOSLAVNOM SVETU

Piše: Viktor Marahovskij

Raskid Ruske Pravoslavne Crkve sa Carigradskom patrijaršijom izazvao je pravi talas reakcija i komentara.

Ali, šta je u svemu što se događa uistinu važno?

Iza fanarskog patrijarha Vartolomeja (kao i iza inicijatora svega – kijevskog predsednika Petra Porošenka) potpuno otvoreno stoji Amerika, u kojoj je i većina pastve carigradske patrijaršije. A dobro se zna kako dejstvuju SAD pri zauzimanju tuđih teritorija.

Ukrajinske pravoslavce najverovatnije čeka dosta i glupog i strašnog. Ključno pitanje je ipak: kako će se prema svemu postaviti pomesne pravoslavne crkve. Jer, od toga će zavisiti i sudbina ukrajinskih pravoslavaca.

Carigrad je odlukom da prizna ukrajinske raskolnike i da im da autokefalnost poslao poruku celom pravoslavnom svetu (tačnije, njegovom sveštenstvu) prost i jasan signal da se i unutar crkava mogu organizovati `majdani`.

Odsad će svaki raskol imati `krov` – u carigradskom kvartu Fanar, još tačnije – u glavnom gradu supersile koja ima ambiciju da vlada svetom.

Taj signal nije poslat samo Ukrajini, nego i Srbiji, Crnoj Gori, Makedoniji, Bugarskoj, Gruziji i Molaviji i – ne samo njima. Rusiji takođe.

Svi crkveni velikodostojnici koji se sukobe sa onima iznad sebe, pa se upuste u raskol i budu izopšteni iz svoje crkve – odsad će znati da anatema nije presuda, a postoji alternativa. Poručeno im je: uzimajte sve što možete odneti i prelazite pod kišobran Carigrada koji je dobio sertifikat na Kapitol Hilu.

Poruka je takođe: očekujte svestranu podršku jer države u kojima živite, najveći broj njih, nema politički suverenitet i pokorno leže pod Sjedinjenim Državama.

U suštini, to je destilovani – majdan.

Sve obojene revolucije tokom protekle dve decenije izvedene su u državama koje nisu bile suverene. Imale su proameričke ili lavirajuće vlade, pa su ih – ne nailazeći na bezmalo nikakav otpor – rušili od strane Zapada licencirani borci za pravu demokratiju a protiv korupcije.

Otpora nije bilo zato što te vlade nisu bile suverene, pa su pokušavale da se „dogovore, da ne bi izgubile sve“. A obojeni revolucionari imali su faktički zvanične `tomose` Vašingtona da su njihovi pogromi u duhu istinskre demokratije.

Carigrad je povodom Ukrajine koristio mehanizam koji je po svojim funkcijama jednak onome što je u Kijevu izgovorila Viktorija Nuland „pljucka mi se na Evropu“.

Zato jer u najmanju ruku glupo verovati da će u Ukrajini posle `crkvenog majdana`nastupiti crkveni mir i blagostanje.

Petar Porošenko – hoće li se poslednji smejati?

Sve u svemu, pred pomesnim pravoslavnim crkvama je težak izbor.

Ili će jasno osuditi delovanje Carigrada i time izazvati nezadovoljstvo Sjedinjenih Država i svojih proameričkih vlada.

Ili neće ništa činiti, apstraktno pozivajući na mirno rešavanje protivrečnosti, ali će to biti ravno kapitulaciji.

Ili će trgovati i na kraju dobiti garancije koje ništa ne znače, što će takođe biti ravno kapitulaciji (indikativno je što se već govorka da će Carigrad lojalnost Rumunske crkve `kupiti` odlukom o podeli Moldavije).

Ili će potpuno otvoreno kapitulirati i podržati Vartolomeja. A tim samim legitimisati sve `crkvene majdane` na svojim teritorijama u budućnosti.

Ako se ima u vidu kako se SAD odnose čak i prema svojim saveznicima – `crkveni majdani` će biti.

Zato se treba nadati da će pomesne pravoslavne crkve pokazati volju da budu jedinstvene. Na to će ih navesti ne samo želja da same opstanu. Uticaće i činjenica da Moskva – za razliku od Carigrada – ne pretenduje na pravoslavni papizam i ne bori se za svetsku vlast nad hrišćanima.

A svi znaju šta o majdanima misle o Rusiji.