Home / TEMA DANA / VAŠINGTON U ŠOKU: PUTIN ODBIO TRAMPOVU PONUDU- Evo šta se dogodilo…

VAŠINGTON U ŠOKU: PUTIN ODBIO TRAMPOVU PONUDU- Evo šta se dogodilo…

Od 1991. godine i zvaničnog završetka prvog Hladnog rata između SAD i Sovjetskog Saveza, svet je doživeo američki “unipolarni momenat“ dok je dvostranački američki politički establišment nastojao da konsoliduje i održi svoju hegemonističku kontrolu nad čitavom planetom.

Osuđeni na propast čak i pre nego što su 1996. godine dobili svoju potpunu artikulaciju od strane neokonzervativnih ideologa Vilijama Kristola i Roberta Kagana, taj pogrešni momenat se srećom završava.

Glavno pitanje danas jeste da li ovo zaustavljanje, toliko glupo i destruktivno, može mirno preći u tripolarni entitet između SAD-a, Rusije i Kine – ili će utvrđeni establišment Vašingtona, u stilu Sampsona, u očaju sve srušiti, u uzaludnom pokušaju da zadrži svoju moć i privilegije. Izgleda da se približavamo vrhuncu gde će se to pitanje rešiti na jedan ili na drugi način. Ono što će Trampova administracija uraditi sledeće u odnosu na Iran će biti ključni, možda i odlučujući, indikator.

Međutim, kasnije je došlo do alternativnog koncepta koji se može smatrati srednjim putem između Amerike koja se tvrdoglavo okačila o nestajuću hegemoniju, i razvijanja novog Koncepta moći sa dve zemlje koje je Trampova administracija nazvala rivalima u novom “takmičenju za veliku moć.“ Ovaj koncept ukazuje na to da bi SAD trebale da se udruže sa jednom od dve velike sile protiv treće. Takva triangulacija bi mogla ovekovečiti i povećati ameriku globalnu dominaciju (pretpostavlja se da bi druga nacija bila mlađi partner), dok bi ograničila uticaj određenog protivnika.

Igranje na kartu Rusije protiv Kine je čak predstavio i bivši indijski diplomata M.K. Badrakumar kao deo dugoročne strategije (“Tramp ima veliku strategiju, on želi da učini suprotno od onoga što je Nikson – da bude partner sa Rusijom za savez protiv Kine“), čija je navodno ideja Henrija Kisindžera.

Ne može se odbaciti mogućnost da bi Tramp ili neki ljudi u njegovoj administraciji mogli ozbiljno razmišljati o toj ideji. Treba istaći da je Laura Ingraham sa Fox News-a rekla : Tramp “želi triangulaciju sa Kinom i Rusijom, zar ne?“ kao  i da je Taker Karlson spomenula: “Kina je prava pretnja, a ne Rusija.“

Međutim, bez obzira da li su SAD otvorene za to da se udruže sa Rusijom protiv Kine ili ne, to ne daje odgovor na pitanje da li bi takav potez bio objektivno održiv. Postoje tri jaka razloga za pretpostavku da ne bi bio:

Američko neprijateljstvo prema Rusiji neće biti promenjeno u doglednoj budućnosti. U kontekstu racionalnog kreiranja politike, trebalo bi da bude očigledno da ne postoji inherentan razlog za animozitet između SAD i Rusije. Osnovni interesi ove dve zemlje se ne sukobljavaju i postoji mnogo toga, osim Kine, što bi trebalo da bude osnova za saradnju, kao što je zajednička pretnja od islamskog terorizma (za razliku od višedecenijske američke sklonosti angažovanja džihadista protiv Rusije i drugih zemalja, poput Srbije, Libije i Sirije).

Beskompromisna netrpeljivost ka Rusiji, koju obični ljudi ne treba da vide kao ništa drugo sem neprijatelja, neodvojiva je od zavere da se Tramp zbaci sa funkcije. Zaista, Trampovo obećanje da će poboljšati odnose sa Moskvom je jedan od glavnih razloga zbog čega je Tramp na meti za uklanjanje.

Neprijateljstvo ka Rusiji (i prema bilo kojim Trampovim nadama za umanjenje neprijateljstva) ujedinjuje praktično sve demokrate, skoro sve istaknute republikance, sve medije (naravno), skoro svaki prestižni istraživački centar, i naizgled svakog visokog zvaničnika u Trampovom ličnom timu.

Senatori obećavaju novi zakon o sankcijama, čak i dok Tramp insistira na tome da će postojeće sankcije ostati tu, verovatno zauvek. Nova mera Senata uključuje čak i zahtev da državni sekretar donese odluku o tome da li Ruska Federacija ispunjava kriterijume da bude proglašena državom koja sponzoriše terorizam – očigledno ignorišući činjenicu da su SAD više od sedam godina naoružavale i finansirale povezane sa Al Kaidom u Siriji.

Društveni mediji imaju misiju “nađi i uništi“ protiv svega što ima čak i najmanju sumnju da je “vezano za Rusiju,“ šta god to značilo. Kijevu je obezbeđena pojačana vojna pomoć. NATO je spreman da pruzme sledeću državu (Bivše Jugoslovenske Republike) Makedonije, dok je u procesu otuđivanja Rusije od dugogodišnjeg pravoslavnog hrišćanskog prijatelja Grčke.

Nije ni čudo što ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov može gledati samo sa ciničnim osmehom.

Ukratko, sve i svašta što je rusko je toksično i postaje sve više takvo. Čak iako je Tramp zaista želeo da promeni ovo stanje stvari kako kaže bivši direktor CIA-e Leon Paneta – on to nije mogao učiniti. Ne samo njegova opozicija, već i njegov tim, bi imao uvid u to. Američki ambasador u Ujedinjenim nacijama Niki Hejli kaže da Rusija “nikada neće biti naš prijatelj.“ Rusi imaju sve razloge da je drže za reč.

To bilo kakvu ideju da se Rusija uvrsti u saveznike protiv Kine čini nepraktičnom, u najmanju ruku. Da bi uopšte razmišljali o tome, SAD bi morali da prošire neku vrstu maslinove grančice do Rusije, ali to se ne može desiti uskoro, ako se ikada i desi.

Rusija je jednom gorela, dva puta neće. Čak i u slučaju, trenutno nezamislivom, da SAD ponude da zakopaju sekire sa Rusijom, Rusi bi morali biti suviše naivni da to prihvate.

Osim najmanjih, lako verifikovanih okolnosti, zašto bi iko u Moskvi verovao u bilo kakvo uveravanje od bilo koga u Vašingtonu? Da li su SAD poštovale njihovu posvećenost Borisu Jeljcinu da ne pomera NATO “ni centimetar“ dalje na istok nakon ponovnog ujedinjenjenja Nemačke? Da li su SAD poštovale Povelju UN-a, Helšinski završni akt, i Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN-a tokom vojne agresije administracije Bila Klintona 1999. godine protiv Srbije oko Kosova, ili predvođenja kosovske secesije 2008. godine od strane administracije Džordža Buša? Da li SAD pokazuju dobre namere u pogledu neosnovanih optužbi o ruskoj krivici za hemijske napade pod lažnom zastavom u Siriji i Velikoj Britaniji?

Iako ruski zvaničnici po prirodi ostaju otvoreni za “poslovne“ i profesionalne razgovore sa onima sa kojima i dalje insistiraju na tome da ih nazivaju “partnerima,“ oni takođe znaju da prepoznaju slepu ideologiju kada je vide.

Čak i ako bi SAD sutra ponudile Rusima sunce, mesec i zvezde u zamenu za saradnju protiv Kine, oni ne bi zagrizli. Niti bi trebali.

Rusija ima više objektivnih podsticaja da sarađuje sa Kinom nego sa SAD. Glavna stvar koja Rusiji treba od SAD je u suštini – pa, ništa. To znači da postoji vrlo malo praktične, naročito ekonomske, prirode koja je Rusiji potrebna u poztivnom smislu iz SAD, i obrnuto. Ono što Rusija uglavnom želi od SAD je negativno: da prestanu da smatraju Rusiju neprijateljem i odustanu od Moskve koja je od vitalnog značaja za Rusiju.

Bez zalaženja u dubiozu Orvelove analogije 1984 (sa Amerikom kao primarnom komponentom Okeanije, Rusije Evroazije, a Kine Istočne Azije), geografski Amerika i Rusija ne samo da nemaju razlog za sukob, već imaju malo prirodne potrebe za međuzavisnošću.

Rusko-kineski odnos može biti neprijateljski (kao što je to bio slučaj krajem 1960-ih godina, kada su se tadašnji komunistički giganti borili u kratkom graničnom ratu koji je pretio da će eskalirati u nuklearni sukob i postavio pozornicu za Niksonovu inicijativu za Kinu), ili može biti kooperativan.

Podstaknute delom pojačanim američkim animozitetom prema Rusiji i rastućim ka Kini, Moskva i Peking su odabrali potpuno partnerstvo preko Šangajske organizacije za saradnju (SCO), Inicijative Pojas i put (BRI), Evroazijske ekonomske unije (EAEU), Nove (bivše BRICS) razvojne banke (NDB), i drugih inicijativa. Konačno, Rusija i Kina rade na konceptu dedolarizacije svojih finansijskih sistema u korist domaće valute i zlata, koje obe zemlje kupuju u ogromnim količinama.

Takve veze između Rusije i Kine su prirodne, dobre i očigledne, kao američke sa Kanadom i Meksikom.

Ako Tramp preživi napore da ga uklone (bilo politički bilo fizički) – težak zadatak, s obzirom na snage koje su postavljene protiv njega – i ne gurne SAD i Bliski istok u nesreću Irana koja bi uništila njegovo predsedništvo, i dalje je otvoreno pitanje da li on može ispuniti politiku Amerike na prvom mestu. Uz uspostavljanje kontrole na grancima i obnavljanja američke industrijske baze, koja je oštećena lošim trgovinskim politikama, to mora značiti ispunjenje njegovog demoliranja propalog neoliberalnog poretka čiji su SAD garant i izvršilac.

Jedini stabilan i uzajamno povoljan aranžman za Ameriku je sporazum Velike trojke sa Rusijom i sa Kinom. Ideju okretanja jedne države protiv druge treba odbaciti kao smetnju, što i jeste.

Webtribune.rs

Check Also

RASPORED SEDENJA U PARIZU JE PORUKA ZA PUTINA! EVO ŠTA SE KRIJE IZA SVEGA

Najsnažniji utisak za Srbiju sa jučerašnje ceremonije u Parizu ostavio je raspored sedenja svetskih zvaničnika. …