Vraća se “kosovski paket” iz 2007 ali kao vešto upakovana zapadna klopka..

Piše: Mr Danijel Igrec

Početkom ove godine srpsku javnost obradovala je vest da je sa funkcije „zamenika pomoćnika američkog državnog sekretara“ za Evropu i Evroaziju smenjen Brajan Hojt Ji, poznat po svojim antisrpskim stavovima i ucenama koje je mimo svih diplomatskih manira otvoreno iznosio tokom svojih diplomatskih šetnji po Balkanu.

Međutim, kako stvari stoje ispostavlja se da će radovanje zbog Brajanovog odlaska biti kratkog daha jer je ovog fanatičnog rusofoba na funkciji službenika Stejt departmenta zaduženog za Srbiju zamenilo „novo lice“ američke stare politike, Ves Mičel.

Ovaj diplomata, sa uskim vezama u Atlantskom savetu, jednoj od najuticajnijih lobističkih grupa američke „duboke države„, čovek koji za razliku od svog prethodnika vešto krije svoju rusofobiju, stiže nam ovih dana u Beograd kako bi državno rukovodstvo Srbije podsetio na „staru obavezu“ i „uslov svih uslova“ koji Srbija nikako da ispuni – odustajanje od borbe za Kosovo i Metohiju.

Prema pisanju pojedinih domaćih medija Ves Mičel će srpskim državnim zvaničnicima predstaviti „najnoviji predlog konačnog rešenja statusa Kosova„. On se sastoji u pružanju (navodno) „većih izvršnih ovlašćenja“ Zajednici srpskih opština na severu KiM pod uslovom da Beograd zauzvrat prestane da blokira ulazak Prištine u sve međunarodne organizacije, uključujući i onu najvažniju, Ujedinjene nacije.

Šta je „novo“ u predlogu Vesa Mičela, treba li Beograd da razmotri prihvatanje vašingtonskih rešenja i ko zapravo stoji iza još jedne u nizu američkih diplomatskih invazija na Srbiju?

U nastavku dajem (svoje) odgovore na pomenuta pitanja.

Onom ko je poslednjih meseci pratio dešavanja vezana za briselski „dijalog“ Srbije i tzv. Kosova odmah će biti jasno da je „kosovski paket“ Vesa Mičela ništa drugo do direktna posledica lobiranja Prištine kod američkih zvaničnika.

Podsećam da su krajem 2017. godine samoproglašene prištinske vlasti na čelu sa Hašimom Tačijem od američkog Kongresa i Stejt departmenta zatražile da Vašington pojača svoj pritisak na institucije EU kako bi ubrzale proces „sveobuhvatne normalizacije odnosa“ sa Beogradom. Iritirani sporošću Brisela po pitanju finalizacije projekta „nezavisnog Kosova“ i njegove međunarodne afirmacije prištinski separatisti pozvali su Ameriku da zauzme aktivniju ulogu u procesu pregovora sa Srbijom kako bi se naša država primorala da što pre prizna tzv. Republiku Kosovo. Setimo se samo poziva Ramuša Haradinaja „najvećem prijatelju Kosova“ da se i zvanično uključi u pregovarački proces sa Beogradom.

Krajnji cilj Albanaca je da na briselski pregovarački sto na mala vrata ponovo vrate Ahtisarijev plan koji počiva na ideji srpskog formalnog priznavanja tzv. Kosova. U tom kontekstu potrebno je posmatrati i sve veće insistiranje Prištine na izmenama postojećeg Sporazuma o Zajednici srpskih opština.

Njena namera je da se kroz reviziju tog sporazuma implementira odluka tzv. kosovskog Ustavnog suda prema kojoj se ZSO percipira kao obična nevladina organizacija, kao asocijacija opština koje deluju isključivo u okviru kosovskog pravnog poretka i prema kosovskim zakonima o lokalnoj samoupravi bez ikakve pravno-institucionalne vezanosti na državu Srbiju i njene propise.

Podsetimo da je Srbima nešto slično pre deset godina obećavao i ozloglašeni Marti Ahtisari u svom posebnom planu za KiM.

Sada je na delu pokušaj da se Srbiji nametne modifikovana verzija tog Ahtisarijevog plana koja Srbima na KiM navodno garantuje „širu“ autonomiju ali u okvirima nezavisnog Kosova. Iza lepih reči i ovoga puta krije se vešto upakovana zapadna klopka srpskog konačnog i neopozivog priznanja Prištine pri čemu srpski narod na KiM ne bi imao ni „a“ od autonomije.

Upravo taj cilj sledi i najnoviji američki „kosovski paket“ – on Srbiji ne donosi ništa novo već joj nameće ono što je ona 2007. godine decidno odbacila kao neprihvatljivo i što zahvaljujući ruskom vetu nije prošlo ni u Savetu bazbednosti UN.

Štaviše, taj paket sadrži još jednu opasnu zamku. Naime, prema rečima samog Mičela, koji je danas završio svoju posetu Prištini, „niko ne može da spreči transformaciju Kosovskih bezbednosnih snaga u vojsku Kosova„, jer je to „jasan stav od kojeg Amerika ne odustaje„. Drugim rečima, prištinski tutor Ves Mičel zahtevaće od Beograda da ne ometa formiranje „oružanih snaga Kosova„, da dopusti rađanje nove OVK, što je direktan udarac na Rezoluciju 1244 i perfidan pokušaj njenog ukidanja.

Ukoliko pak Srbija ne prihvati američki „paket“ (starih) uslova i ucena Vašington joj preti „potpunom blokadom evropskog puta i obustavom stranih investicija„.

Ovakav američki pristup odnosima sa Beogradom ne samo da potvrđuje kontinuitet antisrpske i okupacione politike koju ova „svetska sila“ godinama sprovodi na ovim prostorima. Štaviše, on jasno pokazuje svu nespremnost Vašingtona da se suoči sa novom realnošću međunarodne politike u kojoj Amerika sve očiglednije gubi poziciju „svetskog policajca“ čijoj volji su se u prošlosti sve države bezuslovno potčinjavale.

Ovo nije 1999., već 2018. godina. Srpski narod više ne živi u iluzijama i zabludama o „lepšoj budućnosti u evropskoj porodici naroda“ i na članstvo u EU sve manje gleda kao na „spasonosni poklon Zapada„. Najlepši poklon koji danas Amerika može da pruži srpskom narodu je upravo blokada daljih EU integracija jer je jasno da ogromna većina građana ne podržava briselsku politiku daljih pritisaka i uslovljavanja članstva u EU odricanjem od dela državne teritorije.

A što se tiče pretnje obustavom stranih investicija Vašington treba da shvati da EU nisu samo američki verni vazali Hrvatska, Poljska, Letonija i Litvanija koje bi prve potrčale da kazne „ruskog piona na Balkanu„. Evropu čini mnogo država koje više nisu spremne slepo da slede diktate koji im stižu „preko bare“ i da zbog američkih geopolitičkih aspiracija ugrožavaju svoje stabilne ekonomske i političke odnose sa Srbijom.

Beograd ni za vreme ratnih devedesetih, kada je geopolitička situacija išla u korist njegovim neprijateljima, nije bio spreman da preduzima ovakve samoubilačke poteze. Zbog čega bi on to činio sada kada su usled izmenjene klime u međunarodnim odnosima globalne pozicije pokrovitelja kosovske nezavisnosti ozbiljno poljuljane?

Prihvatanje američkog „paketa“ bio bi sa aspekta današnjih (geopolitičkih) pozicija Srbije akt iracionalne i nerazumne politike, politike kojoj je mesto u prošlosti. Srbija je za poslednjih nekoliko godina uz pruženu rusku i kinesku ruku saradnje uspela da olabavi briselsko-vašingtonsku omču oko svog vrata što joj je pružilo veći manevarski prostor za primenu strateških i državotvornih rešenja u spoljnoj politici; rešenja koja su na liniji odbrane državnih i nacionalnih interesa i u duhu nove realnosti svetske politike, koja sve više poprima elemente multipolarnosti.

Ali očigledno je da pravilo „nova vremena, nova politika“ ne važi i za SAD; svet se menja ali američka (spoljna) politika ostaje ista. Ona ostaje ideološki zarobljena u hladnoratovskim okvirima, nju i dalje diktiraju kadrovi zadojeni histeričnom rusofobijom i srbofobijom, ljudi koji na svet i dalje gledaju kroz naočare američkog intervencionizma. Isti ostaju i paketi američkih ultimatuma prema Srbiji, menja se samo njihov isporučilac. Juče su to bili Holbruk i Hojt Ji, danas Ves Mičel, a sutra neka nova klintonistička pudlica.

Ali ko god bio, Srbija ne mora da trpi njihove pritiske. Sada su tu Rusija i Kina koje i u vojnom i u ekonomsko-političkom pogledu mogu da pariraju Americi. Sada su tu i „sile u usponu“ poput Brazila i Indije koje svoje „mesto pod suncem“ nalaze u strateškom partnerstvu sa Moskvom i Pekingom. Pred našim očima rađaju se i novi savezi u Evropi koji odbacuju propali projekat EU i svoju budućnost grade na politici suverenizma.

Sve ovo govori da Srbija ima alternativu, da ima saveznike i mehanizme međunarodne saradnje koji joj omogućavaju da se odupre pritiscima i  sačuva nepovredivost svoje teritorije.

Zahvalimo se Amerikancima i poručimo Vesu Mičelu da svojim gazdama u Vašingtonu prenese da Srbija njihove „poklone“ (više) ne prima.

(Vidovdan)