Home / TEMA DANA / „VUČIĆEV REŽIM SPREMIO DVA IZLAZNA SCENARIJA, OBA ZA SRBIJU KATASTROFALNA! KOSOVO NEZAVISNO I BEZ POTPISIVANJA…“
Foto: Tanjug, Sava Radovanović

„VUČIĆEV REŽIM SPREMIO DVA IZLAZNA SCENARIJA, OBA ZA SRBIJU KATASTROFALNA! KOSOVO NEZAVISNO I BEZ POTPISIVANJA…“

Vučić ispisuje najsramnije stranice u novovekovnoj istoriji Srbije. On nema ni snage ni mudrosti da se zaustavi, da istupi iz svog tragičnog faustovskog ugovora. Spremio je dva opaka scenarija za dovršavanje predaje Kosova i veleizdaju Srbije. Jedan scenario je brutalno pokradeni referendum, drugi je usaglašeni „svršeni čin”.

Oba doslovno katastrofalna za zemlju i narod. Srbija koja bi se sama odrekla svetinje Kosova i Metohije, ili prećutala kad to neko učini u njeno ime, ne bi više bila otadžbina nego raka. Normalan i čestit Srbin ne bi u njoj više mogao živeti, podnositi sebe i svet.

Jedini preostali srpski visoki autoritet koji se može delotvorno suprotstaviti ovome je Crkva. Njena odgovornost za opstanak Srbije je ogromna, sudbonosna. Šta Crkva mora uraditi da bi zaista sprečila ostvarenje ubilačkih planova kolonijalne uprave?

Proveravaju jednom nedeljno, mere odasvud, zaprepašćeni i nervozni: žaba još nije skuvana. Ni posle toliko godina, ni uz tako jake doze zaluđivanja i obeznanjivanja, ni uz krajnju bezočnost u srozavanju naroda u marvu. Ni uz opaki socijalni inženjering i sistem navikavanja na zlo. Ni uz ogoljeno nasilje imperije kiča i razvrata, razornu diktaturu banalnosti.

Žaba još nije skuvana.

Preko 80 odsto ispitanika u Srbiji, na reprezentativnom uzorku, odbija ulazak u EU ako je uslov za to srpsko odricanje od Kosova i Metohije. Nasuprot onome u šta nas ubeđuju mediji okupacionog raspamećivanja naroda, takav stav ima i čak 85 odsto srpske omladine, uključujući i onu studentsku. I spremni su, izjavljuju, da taj stav brane svim neophodnim sredstvima. (…)

A ističe i treća „nadoknada vremena” koju je kolonijalna uprava Aleksandra Vučića dobila od svojih stranih nalogodavaca, stvarnih gospodara u ovom tužnom protektoratu, da okonča veleizdaju Srbije. Da Kosovo i Metohiju — „sakralno središte srpstva”, „zemlju koja se prostire između Srba i neba”, „zemlju–hram”, „zavičaj srpske države”, „srž srpskog mita, vrednosne vertikale i metaistorijske sudbine”, ali i „jedan od najvažnijih geopolitičkih i rudnih basena u ovom delu Evrope” — preda narko-tvorevini zvanoj Velika Albanija. I to na „pravno obavezujući” način. Nepovratno.

Zato ovoga leta, iako potpuno raskrinkan, specijalni rat koji Vučićeva kolonijalna uprava vodi protiv srpskog naroda toliko dobija na žestini i histeričnosti. Režim sračunato plaši narod. Zbunjuje. Podmeće. Potkupljuje. Preti. Reži. Ujeda. Vređa. Izmišlja, pa se onda na krv i nož obračunava sa svojim izmišljotinama.

Raspaljuje psihozu vanrednog stanja, hronične predizborne kampanje, zavera i državnih udara. Pola Srbije drži „u VD statusu”, što je samo poluga za neprestano ucenjivanje. Bar dva puta mesečno priređuje prostačke skečeve, sa primitivnom i potcenjivačkom dramatikom, što kod pametnih izaziva zgađenost i rezignaciju, kod onih drugih zabezeknutost i tupost, a u oba slučaja ciljanu pasivizaciju. (Setimo se džipa sa oružjem na Avali, spasavanja beba iz smetova, ukradene lične karte naivnog bate, pa batine provokacije sa žandarmerijom tokom parade čmaroljubaca, našaranog voza tobože poslatog na Kosovo, svih onih preskupih „marketinških hapšenja”, kidnapovanja čudnog novinara kod Bele Crkve, ponižavajućeg privođenja Marka Đurića u Mitrovici, eskadrila i raketnih sistema koji nekoliko puta mesečno kroz tabloide stižu u Srbiju, višekratne invazije Šiptara na sever…)

Delujući protivdržavno, režim širi kukavičluk i malodušnost. Preuveličava moći neprijatelja, krije njegove ogromne probleme i slabosti, uključujući i one demografske, a omalovažava snage Srba, najvećeg i najutemeljenijeg naroda na južnoslovenskim prostorima. Šef kolonijalne uprave u Srbiji dugo već govori kao osrednji šiptarski lobista, uz vulgaran i kriminalan pristup srpskoj državi, Ustavu i zakonima, vojsci i službama bezbednosti, ekonomiji i resursima, kulturi i pameti, veri i etici. O nacionalnom dostojanstvu i poretku da i ne govorimo ovom prilikom.

TEHNOLOGIJA UBIJANjA IZNUTRA

Ta politička tehnologija, zastrašujuća u niskosti svog opšteg nivoa, potpuno je pročitana i objašnjena. Dovoljno je pogledati, na primer, tekstove Poslednji skeč za Srbiju, Kultura malodušnosti i „bapski identitet”, Usne koje lažu… Objašnjeno je i zašto, zapravo, Vučić čini tako.

U leto 2018, međutim, konačnost jedne spoznaje izaziva krajnju zabrinutost kod ozbiljnih i odgovornih ljudi u svim srpskim zemljama. Iako su nas plaćeni mistifikatori do skora ubeđivali u njegovo rodoljublje i visoku političku inteligenciju, u to da će s nekim kečevima iz rukava uneti potpuni preokret u ovu opasnu igru, sada je svakome razumnom jasno: Vučić sve vreme igra na samo jednu kartu.

Na slamanje Srbije.

Na podmetanje Srbima da pristanu na sve na šta je on pristao, pa i na odricanje od svetinja, na krletku postmodernog ropstva, na samoponištenje.

Na prokletstvo veleizdaje.

Svim silama svoje brutalne propagande ubeđuje nas da mi na Kosovu i Metohiji nemamo ništa, ali njegovi kolonijalni gospodari sve vreme baš od nas traže nešto. Šta li to, i zašto?

Nemamo tamo ništa, ali ako ne poslušamo njega izgubićemo sve. Predao je šiptarskom narko-kartelu preko 1.000 kvadratnih kilometara teritorije, i odatle svojevoljno povukao sve javne i tajne strukture srpske države, demontirao i efikasne mehanizme samoodbrane tamošnjih Srba, a sada se tobože mučenički danonoćno satire u borbi da nam na Kosovu obezbedi „makar jedan metar”.

Pre podne kaže: „Mi sve ustupke činimo da bismo odbranili naš narod na Kosovu i omogućili mu da živi bezbedno.” A popodne: „Naš najveći problem je u tome što na Kosovu nema našeg naroda.”

Uveče se kune da se nikakva „Oluja” (Izgon Srba iz Krajine) nigde ne može ponoviti dok je njega i njegove vlasti, a sutradan preti pitanjem: „A šta ako Šiptari napadnu?”

U trenucima naročitog nadahnuća, kao pravi kolonijalni guverner, o ovom narodu ume da govori kao o fukari, zarobljenoj u prošlosti, smrti i priviđenjima: „Srpski narod je lenj. Nije glup, ali je lenj. Stalno kuka i čeka, valjda da padne nešto sa neba, šta li. E pa, nema više toga. (…) Srbija, u koju ste danas došli, prestala je da se nada smrti i počela da želi život. (…) Mitovi su nam stvarnost, i to u tolikoj meri da nam budućnost izgleda kao nešto sasvim nepotrebno, a sutra nam je najstrašnija reč, jer bismo zauvek živeli u onom juče, pošto sa onim danas ne znamo šta da radimo.”

Ako mislite da je ovo samo lično rastrojstvo, sa elementima šizofrenije i patološkog mesijanizma, i da se to neplanirano prelilo u ceo politički sistem, varate se. Reč je o metodologiji za zbunjivanje sistema protivrečnim informacijama i za paralisanje reakcije pojedinaca i grupa. Za masovnu hipnozu i širenje osećaja nemoći. (Protivotrov je isti kao za vašarske mađioničare i šibicare: „Ne slušaj šta govore, pažljivo gledaj šta rade.”)

Vučićeva vlast se u proteklih šest godina pred našim očima preobrazila iz marionetskog režima u kolonijalnu upravu, a sada iz kolonijalne uprave prerasta u svojevrsnu okupacionu strukturu. Ta struktura kontroliše sve velike medije u Srbiji i oko 70 odsto interneta, golem deo biznisa sa obe strane zakona, glavne tokove novca, sve jače mafijaške klanove i navijačke grupe.

Ima i zaprepašćujućih 100.000 ljudi pod oružjem u privatnim vojskama, zaposlenim u nizu firmi za obezbeđenje. Tim firmama neposredno upravlja četiri do pet ljudi iz najbližeg Vučićevog okruženja i iz onog dela nekadašnje Službe državne bezbednosti koji je preko Jovice Stanišića stavljen pod američku kontrolu.

Prema dostupnim podacima, u samo dve od tih firmi zaposleno je ukupno 56.000 naoružanih ljudi. Reč je o obučenim ljudima koji u svom naoružanju imaju i duge cevi. (Poređenja radi, zvanična Vojska Srbije svedena je na samo 28.000 vojnika.)

Sa takvom socijalnoinženjerskom pripremom, inostranim blagoslovima i sopstvenom kartelskom organizacijom, kao i sa ogromnim novcem van sistema, kolonijalna uprava ulazi u poslednju fazu veleizdaje Srbije i izručenja Kosova i Metohije.

Ali, neverovatno, žaba još nije skuvana, i to unosi veliku nervozu u redove srpskih izvršilaca ovih sramnih poslova, najsramnijih u istoriji novovekovne Srbije. Iako se čini da stvari još nekako drže pod kontrolom, niz je znakova da gube kontrolu nad sobom. U čudnim trenucima razumnosti i oni znaju: „I Odisej je lutao, ali Itaku nije vodio sa sobom.”

DVA SCENARIJA ZA JEDAN SLOM

Kada se odagnaju sve magle i razgrne prašina koju propagandna mašinerija baca u oči srpskoj javnosti, ovakav Vučićev režim po svoj prilici ima samo dva izlazna scenarija. Oba za Srbiju katastrofalna, dakle nedopustiva. Oba smišljena tako da do Vučićevog direktnog potpisivanja nezavisnosti Kosova ne mora da dođe, da sve bude gotovo i bez toga.

Prvi scenario je takozvani referendum.

Bio bi organizovan do detalja po obrascu Đukanovićevog referenduma za otcepljenje Crne Gore 2006. Blokada medija, podmuklo pitanje, masovno potkupljivanje i ucenjivanje, „prelamanje u mozak”, krivotvorenje biračkih spiskova i dupli tiraži glasačkih listića, dovoženje fantomskih glasača i štancovanje ličnih karata, aktiviranje svih štetočinskih spavača u opoziciji i izbornim komisijama, sve do doslovnog otimanja i zamene vreća sa listićima.

„Nije problem, samo reci koliko ti procenata treba.” Za takav referendum Vučićev režim je logistički i organizaciono već spreman. Ostvarivanje na terenu jemči, pored ostalog, pomenuta privatna vojska od 100.000 naoružanih ljudi. Zapadni kolonijalni gospodari, dabome, unapred će priznati lažirani referendum.

Takvim krivotvorenjem i najtežom krađom Vučićeva veleizdaja bila bi prekonvertovana u „volju naroda”, a on sam u izvršioca te volje.

Drugi scenario je takozvani „svršeni čin”.

Uvežbavan je i nedavno, po ko zna koji put, kada je tobože očekivana šiptarska invazija na sever pokrajine, ili bar desant na jezero Gazivode i tamošnja elektroenergetska postrojenja. Više autora, uključujući i mitropolita Amfilohija, tada je objasnilo ovaj jednostavni a opaki naum.

Organizuje se incident koji će poslužiti kao pokriće za ponovni talas šiptarskog nasilja u krajevima južno od Ibra. Nasilje prerasta u pogrom i etničko čišćenje. Isplaniranim koridorima kilometarske kolone srpskih zbegova idu ka centralnoj Srbiji. Na Kosovu gore srpski hramovi, gore naselja, gori srce Srbije.

Da bi se predupredila stvarna srpska iskonska i zavetna reakcija na sve ovo, čemerna „Vojska Srbije”, ponižena i rašrafljena, tobože hrabro ulazi u tri opštinice na severu pokrajine i staje na Ibru. Tako i Tači i Vučić izlaze na dogovorenu „liniju razgraničenja”. (Amerikanci bi, dakle, samo ponovili svoj zločinački scenario pražnjenja Republike Srpske Krajine iz 1995.) Vučić potom na višesatnim konferencijama za medije i u celovečernjim intervjuima slavi svoju herojsku odbranu Kopaonika i „našeg naroda na severu Kosova”, napadajući neku mračnu opoziciju koja je, razume se, sve učinila da ostanemo i bez Ibarskog Kolašina.

Tači zakazuje referendum u etnički očišćenoj pokrajini i pripaja Kosovo i Metohiju međunarodno priznatoj Albaniji. Vučić više ne mora i formalno da prizna otcepljenje, za koje je toliko toga već uradio, a Tačiju to priznanje više nije ni potrebno. Obojica će, svaki pred svojima, slegnuti ramenima: „Šta ćeš, to je sada faktičko stanje, realnost. Dobili smo više nego što smo imali.”

I obojica će proglasiti velike pobede, Tači s razlogom. Kolonijalni gospodari pohvaliće obojicu za uspešno izvršene zadatke. Daće im odrešene ruke za nove mandate i nastavak poslova na kojima su i zgotovljeni ovi mračni planovi, ovi uvodi u buduće tragedije.

Prema psihičkom, etičkom i duhovnom stanju Vučića i njegovog režima, na žalost, jasno je: ako bitne stvari u ovim i sličnim scenarijima ne krenu po zacrtanom, od njega se ne može očekivati ništa dobro. Sa psihologijom malog opozicionog političara koji je u stanju hronične predizborne kampanje, „sklon jeftinim skečevima i potcenjivanju publike”, kao i „histerčinim ispadima”, on se neće libiti da na ulici izazove srpsko-srpske sukobe.

Da pomoću svojih dresiranih jurišnika Srbiju zatetura po rubu krvoprolića, optužujući za to ovu šaku jada od stranačke opozicije. Neće se libiti ni da kod svojih šiptarskih partnera isposluje paljenje Dečana i Patrijaršije, te da onda u Beogradu kaže: „I šta ćemo sad?! Neka idu vaši popovi i pesnici, pa neka odbrane manastire!

Kad sam ja pozivao na kompromis, oni su to odbacivali! Sad zovite njih!” Nije ga teško zamisliti ni kako organizuje neuspeli atentat na sebe, uz poznatu spin-orkestraciju, zamene teza i hapšenja sporednih likova. Potrošiće i mnogo „ljudi s greškom”, raspoređenih na važnim mestima a ucenjenih, poput predsednika Srpske i onih nekoliko sasvim ofucanih akademika (Kovačević, Simović, Kostić, Varadi…).

Na takve stvari, u Vučićevom slučaju, naprosto se mora računati.

Ali, gde je u svemu tome Srbija, ona prava, normalna i časna, rodoljubiva i otadžbinska, većinska?

Šta ona smisleno da čini, da ne bi bila saučesnik u ovom zlu i zatiranju sebe same?

POD MITROM SVETOG SAVE

Čas je takav da među Srbima sve mora biti rečeno, smireno ali prečicom, bez viška protokola a manjka jasnoće. Ništa se više među nama ne podrazumeva, i svako, od prvog do zadnjeg, mora iznova posvedočiti ko je i šta je. Pred ogledalom i pred svojom decom, pred Bogom i rodom.

Sve što je ma ko od nas uradio dosad zavisi od toga što će uraditi sad. Svemu se sada može dati ili oduzeti smisao.

foto: arhiva – KOOPERATIVAN; Sava Janjić i Džo Bajden na KiM 2008.godine

Dugo već potpuno je jasno da je Crkva, uprkos svim svojim problemima, jedini preostali srpski visoki autoritet koji se može delotvorno suprotstaviti ovakvim ubilačkim planovima kolonijalne uprave. Preseći programirano rastrojstvo, zaustaviti napredovanje ka provaliji. Odreći legitimitet veleizdaji, kao plodu postmoderne okupacije, te pozvati narod na otpor.

Jedini autoritet iza čijeg predvodništva mogu stati ostaci svih drugih rastočenih srpskih autoriteta, od neosramoćenog dela SANU i univerziteta do potisnutih časnih pripadnika vojske i službi bezbednosti. Jedini autoritet koji može pokrenuti i oblikovati delovanje višemilionske rodoljubive i časne Srbije, sada planski gurnute u zgađenost i rezignaciju. Jedini autoritet koji Srbima sada može skinuti stranačke dresove i sastaviti ih u celinu.

Jedini preostali srpski autoritet čija reč obavezuje svakog pripadnika normalne Srbije, čak i kad ovaj iz ideoloških razloga tvrdi da nije tako.

Zato je Crkva proteklih godina toliko puta provlačena kroz blatište Vučićevih tabloida, zato su na nju toliko puta huškani kerovi njegove najniže propagande. Sveštenici su, kad god se moglo, na naslovnim stranama bili i dileri droge, i pedofili, i kurvari, i trgovci ljudima, i pijanice, i palikuće, i srebroljupci, i đavolovi šegrti. Ali Vučićeva svakonedeljna interna merenja stvarnog javnog mnjenja pokazuju, i u avgustu 2018, da poverenje naroda u Crkvu ne opada. Naprotiv. To je adresa kojoj se veruje daleko više nego svim ostalim ustanovama i organizacijama zajedno, u svim srpskim zemljama.

Kada je Patrijarh zimus izjavio da se Vučić „lavovski bori za srpsko Kosovo”, što je u prvi mah izazvalo mnoga razložna negodovanja, bio je to izgleda pokušaj psihoterapeutskog delovanja. Plemenit i rizičan. Pokušaj da se neuravnoteženi šef kolonijalne uprave, i posle svih užasnih šteta koje je naneo srpskoj stvari na Kosovu i Metohiji, prodrma i obaveže očinskom pohvalom.

Čuvši to, sam tako kaže, Vučić je plakao. Ali pozitivni učinci, ako ih je uistinu i bilo, prekonoć su iščileli. Pritisnut obavezama zbog kojih ga je strani faktor i pripustio na vlast, Vučić je potom dodatno ubrzao ka ponoru. Uveliko je curela „treća nadoknada vremena” i njega je sve vidljivije obuzimala panika.

Majsko izjašnjavanje Sabora Srpske crkve otklonilo je smutnje i bilo prekretnica. Iako je kolonijalna uprava mnogo radila na unutrašnjoj podeli i teškim svađama u Crkvi, i to uglavnom uz pomoć dve zapadne i jedne bliskoistočne obaveštajne službe, kao i nekih slobodnozidarskih loža, na Saboru se dogodilo upravo suprotno.

Divno čudo. Kao da su se umešali oni najviši zastupnici i zaštitnici, „krilata gospoda”. Jedinstveno i čvrsto, Crkva je odbacila i pomisao na priznavanje otimanja Kosova i Metohije. Odbacila je i podelu i sve druge varijante „kreativnog razigravanja izdaje”. Ako dosad niste, pažljivo pročitajte tu Poruku Svetog arhijerejskog sabora. Celu. „Pitanje Kosova i Metohije predstavlja srpsko crkveno, nacionalno i državno pitanje prvog reda. (…)

U svetskoj istoriji nema primera da neki narod u miru, dve decenije posle oružanih sukoba, daje svoje za svoje. (…) Apelujemo na naše državnike da ne smeju nikada da daju svoju saglasnost na otuđenje Kosova i Metohije. Jer ono što se silom uzme, to se i vrati; ono pak što se pokloni nekome, to je za svagda izgubljeno. A to Srbi i Srbija ne smeju dozvoliti…”

JESEN PATRIJARHA

Premda potpuno skrajnuta u kolonijalnim medijima, ova važna poruka doprla je duboko. Ohrabrila čestite a pokolebane, ojačala hrabre. I mnogi valjani ljudi u vladajućoj strukturi su se ućutali i zamislili. Ali Vučić, na žalost, ne pokazuje ni najmanje znake da ima mudrosti i snage da se zaustavi, da istupi iz vrzinog kola. Bliži se trenutak, tragičan i sudbonosan, kada će on pokrenuti jedan od dva rečena scenarija. (Daj, Bože, svojom milošću i svedržiteljstvom dometni svega što je potrebno da se to ipak ne desi.)

Ključ srpske sudbine tada će držati onaj koji danas nosi mitru i žezlo Svetog Save. Kao što je Lazar u junu 1389. sazvao kneževu večeru i na njoj izrekao Kneževu kletvu, sada, u avgustu 2018, pred 800. godišnjicu osamostaljenja Srpske crkve, vreme je za PATRIJARHOVU VEČERU. Sasvim drukčiju a zapravo istu. Da se vidi ko je vera a ko nevera.

Ako Crkva na bilo koji od scenarija veleizdaje bude reagovala neodlučno i mlako, načelnim osudama i novim apelima, postaće saučesnik u zlu. Pocepaće se, zakrviti iznutra i potonuti. Ona ovom pokolenju Srba neće više imati šta da kaže. U Srbiji više neće imati ko ni kome da propoveda.

Odgovornost Crkve je ogromna, a pred njom samo jedan istinski put. Onaj put i dužnost koji su joj uvek jedino preostajali kada su Srbi bivali bez istinski svoje države i slobode.

Crkva se mora, dakle, krajnje odlučno usprotiviti zločinu kolonijalne uprave.

Odbiti da prizna veleizdajničke ugovore i potpise. Odbiti sve akte koji predstavljaju kršenje Ustava i zakona Srbije.

Neizostavno odbiti tobožnji referendum o Kosovu i Metohiji kao što bi odbila glasanje o Hristu. Ako režim ipak zakaže takav referendum, Crkva mora pozvati narod na potpuni bojkot.

Izreći anateme i izopštenja svih učesnika u krivokletstvu i veleizdaji, na čelu sa Vučićem, kao što je to učinila 1937. sa potpisnicima Konkordata.

Proglasiti Kosovo i Metohiju okupiranom teritorijom (što će ozakoniti buduća Narodna skupština oslobođene Srbije). Zahtevati od međunarodnih snaga na okupiranoj teritoriji da poštuju sve norme međunarodnog prava koje važe u takvim uslovima.

Od pravoslavnih crkava i prijateljskih država treba zatražiti konkretnu podršku i pomoć, duhovnu i kanonsku, političko-diplomatsku, vojno-bezbednosnu, svakojaku. (U zemljama koje su odbile da priznaju otcepljenje Kosova živi preko pet milijardi ljudi.)

Zahtevati od patriotske javnosti i naroda da stanu jedinstveno iza svoje Crkve i njenih mera. Patrijarh i svi arhijereji moraju u zakazani čas izaći na ulicu i lično povesti milionsku litiju za srpsko Kosovo i Metohiju. Milionska litija mora nenasilnim otporom da blokira sve institucije kolonijalne uprave u Beogradu. Cela Srbija mora da stane. Sva crkvena zvona, u svim srpskim zemljama, moraju da zvone. Na sve provokacije režima i pokušaje izazivanja srpsko-srpskih sukoba mora se odgovoriti promišljeno, bez nasedanja. Nema razilaženja sa ulica dok krivokletnička vlast ne odstupi. (…)

Redosled poteza, potom, zna se. Na toj platformi Srbi neće glasati o Kosovu i Metohiji, ni o Hristu, ni o tablici množenja, ali hoće o prihvatljivosti savezâ u koje bi trebalo da uđu četvoronoške, sakati i nakazni.

Ako Vučić politički preživi krivokletstvo i veleizdaju, Srbija neće. I obrnuto.

Nema tu, dakle, mnogo izbora i femkanja.

Kosovo i Metohija mogu biti okupirana teritorija još neznano koliko dugo. I ne mora tamo, pod okupacijom, biti ni jednog jedinog Srbina; to ništa suštinski ne menja u statusu okupirane pokrajine. Sve što se učini na okupiranoj teritoriji privremeno je, i sve će, svima, opet biti premereno kad se jednom vratimo tamo, kući. A vratićemo se u ovoj generaciji. I neće to biti prvi put.

Ali Srbija koja se sama odrekne Kosova i Metohije, ili prećuti kad to neko učini u njeno ime, više ne može biti otadžbina. Srbija koja u ovakvim okolnostima ne bi smogla snage da proglasi svoju južnu pokrajinu okupiranom teritorijom sama bi postala bezimena okupaciona zona. Ne znam uopšte kako bi čestit i normalan Srbin još mogao živeti u njoj, podnositi sebe i svet, svoje ime i sećanja. Ne znam kojim vrednostima bi mogao učiti svoju decu. Ne znam u kojoj bi se crkvi molio. Ali znam mnogo ljudi oko sebe koji to više ne bi mogli smatrati svojom zemljom i svojim narodom. Takve rane ne zaceljuju.

(Branislav Matić, Izvor: NACIJA)

Check Also

SAMO ŠTO NIJE PUKLO! RUSIJA OKRIVILA IZRAEL ZA RUŠENJE IL-20, PRETI OSVETNIČKOM OPERACIJOM

Izraelske snage raketirale su u ponedeljak Latakiju, na šta je odgovorila sirijska vojska, koja je …