ZAPADNI MEDIJI ROVARE PO SRBIJI I SPREMAJU KAPITULACIJU: 3 MODELA ZA KOSOVO

Model dve Nemačke, pa razgraničenje, zatim maksimalistički model pojedinih prištinskih političara da Srbija prizna Kosovo, a poslednje vreme i dvostruki suverenitet. Sve to su predlozi za rešavanje kosovskog problema sa kojima smo se suočili u proteklih godinu dana.

Svi oni figuriraju u javnosti, neki od ranije, neki od skoro, ali je suština da su manje-više svi u domenu nagađanja, jer konačnog predloga nema, niti bilo ko ima ideju kako će on izgledati. Jedino što je izvesno jeste da se stvari dešavaju i intenziviraju, tim pre što je zapadna javnost, ali i pojedinci u domaćoj, ovu godinu označili kao prelomnu kada je u pritanju “kosovski čvor”.

Ove nedelje održan je sastanak u Berlinu, gde su se posle gotovo pola godine sastali srpski i kosovski predsednik Aleksandar Vučić i Hašim Tači, sa kancelarkom Nemačke i predsednikom Francuske Angelom Merkel i Emanuelom Makronom. Međutim, tumači se da je ovaj susret lidera dve najveće zemlje EU i onih koji dolaze sa Zapadnog Balkana poslužio da se ideja o prekrajanju granica stavi ad akta.

Naime, nije nepoznat stav Nemačke da joj ideja razgraničenja nije ni najmanje bliska. Iako na skupu u Berlinu to nije eksplicitno rečeno, u sižeu ovog samita, inače objavljenom na zvaničnom sajtu kancelarke Merkel, navodi se da su se učesnici skupa saglasili da će nastaviti sa naporima kada je reč o normalizaciji odnosa i postizanju sporazuma, kao i da on “treba da bude sveobuhvatan i politički održiv i da doprinese stabilnosti u regionu”.

I pojedini evropski analitičari ovaj skup vide upravo kao odustajanje od ideje razgraničenja. U iščekivanju raspleta u javnosti se i dalje najčešće raspravlja o tri modela – razgraničenju, modelu dve Nemačke i dvostrukom suverenitetu.

“Dvostruki suverenitet” je neprihvatljiv

Ovaj model se kao opcija pojavio pre petnaestak dana i on bi, prema pisanju štampe sa KiM, podrazumevao da Kosovo očuva teritorijalni integritet, ali da Srbija uživa neki suverenitet nad kosovskim Srbima i srpskim crkvama. Kako su naveli, postoji mogućnost da Kosovo prenese deo svog suvereniteta na Brisel, a Brisel na Srbiju, “kako ideja ne bi zvučala previše agresivno”.

Šta tačno ovaj model znači pokušao je da objasni i srpski šef dipolatije Ivica Dačić. On je kazao da bi to značilo da će na severu Kosova posle desetak godina moći da se održi referendum.

– To rešenje podrzumeva da Srbija prizna Kosovo, da taj deo (sever Kosova) bude pod dejstvom dvostrukog suvereniteta, a da se nekada održi referendum. Po Srbiji, to je jedna ideja koja je neprihvatljiva – kazao je Dačić, i naveo da niko nije zvanično predložio ovo rešenje.

Predsednik Srbije takođe je reagovao, istakavši da ne zna šta dvostruki suverenitet znači, da mu to niko nije ponudio, i da tako nešto neće biti prihvaćeno u Berlinu.

Razgraničenje, opcija koja je podigla buru

Za razliku od “dvostrukog suvereniteta”, daleko je više tumačena ideja takozvanog razgraničenja. Ni ona nije naišla na bespogovorno odobravanje, ali jeste pokrenula ozbiljnu debatu i na međunarodnom planu, koja se kretala od podrške za ideju do potpunog protivljenja.

Razgraničenje je model koji je još pre 10 godina pomenut u javnosti, kao jedna od opcija daleko starijeg modela – podele. Po njemu, ideja bi bila da se zna šta je na Kosovu “srpsko”, a šta “albansko”.

Ovaj model su u poslednjih godinu dana intenzivno pominjali i Vučić i Tači, koji su sa jedne strane zbog njega kritikovani, a sa druge strane dobijali “impulse” da bi ono moglo da bude i konačno.

Suština razgraničenja je da se, grubo rečeno, zna šta je čije, a korekcija bi mogla da znači i promene postojećih granica, pa su u igri mogli biti razni modeli po kojima bi deo pokrajine Kosovo u konačnom rešenju ostao Srbiji, a pominjalo se, sa albanske strane i zahtev za pripajanjem Preševske doline. Takođe, prema tumačenjima, insistiralo bi se na posebnom statusu za srpske crkve i manastire i Zajednicu srpskih opština.

Glavna zamerka, pre svega u međunarodnoj areni, je bojazan da bi ovakav model zapravo bio okidač za promene granica u drugim slučajevima, a najčešće su pominjane Bosna i Hercegovina i Republika Srpska, Makedonija…

Upravo se prekrajanju granica izričito protivi Nemačka, čiji je stav čvrst – toga neće biti. Međutim, zanimljivi su signali koji su stizali iz institucija EU, koje doduše neki krive da je dovela do prekida dijaloga zbog toga što je otvoreno prihvatila ideju promene granica, i po kojoj je prihvatljivo rešenje ono oko koga se sve strane saglase. Sličan stav je iznela i američka administracija, što je izazvalo još veću pažnju javnosti, jer se prvi put desilo da SAD nisu toliko isključive. Najveća promena koja se dogodila po pitanju Kosova u poslednjih godinu dana upravo je u stavu SAD.

Dve Nemačke

Ovaj model je možda i najistrajniji od svih postojećih: pominjao se tokom pregovora o Kosovu još 2007. godine, kada ga je izneo predstavnik EU u posredničkoj trojci Volfgang Išinger, a često se mogao čuti i od strane zapadnih političara i stručnjaka za Zapadni Balkan. Poslednji put ga je “na sto stavio” nemački Dojče veče, nekoliko sati uoči samita u Berlinu, navodeći izvore prema kojima je ovo takozvano hladnoratovsko rešenje – put ka raspliranju kosovskog čvora.

O ovom predlogu, kao prihvatljivom čak i za Nemačku, govorio je sada već bivši šef diplomatije ove zemlje Zigmar Gabrijel.

Međutim, model “dve Nemačke”, nije baš naišao na topao prijem u Beogradu (pre svega jer je praćen stavom da bi Srbija trebalo da prihvati realnost kosovske nezavisnosti).

Suština modela je da se situacija reši kao svojevremeno situacija sa Zapadnom i Istočnom Nemačkom, državama nastalim nakon Drugog svetskog rata u vreme blokovske podele sveta, koje se nisu međusobno priznavale, ali su bile članice Ujedinjenih nacija i na tom putu se nisu međusobno blokirale.

U praksi, to bi značilo da bi Srbija trebalo da prihvati postojanje “države Kosovo” i stolicu u UN, ali da nije obavezna da je i formalno prizna.

Maksimalistički, prištinski model

Iza ova tri modela nalaze se bahati zahtevi Prištine. Nema promene granica, sve što je na Kosovu je kosovsko, odnosno prištinsko. Stolica u UN, članstvo u međunardonim organizacijama, Srbija ne blokira Kosovo nigde, ne lobira za povlačenje priznanja… To je suština prištinskih maksimalističkih aspiracija, po kojoj bi joj pripalo sve, a Srbija bi trebalo samo da “aminuje”.

To je ujedno i stav aktuelnog premijera Kosova Ramuša Haradinaja koji ga otvoreno zastupa, zbog čega je, između ostalog, i u sukobu sa kosovskim predsednikom Hašimom Tačijem.

“Jedino oko čega možemo da razgovaramo je međusobno priznanje”, gotovo svakodnevno se čuje u Haradinajevim izjavama, dok srpska strana pod ovakvim uslovima ne želi da razgovara, niti ovo vidi kao moguću opciju za rešenje. “Da damo sve, a da ne dobijemo ništa, tako neće moći”, dominantan je stav Beograda.

Sve su modeli koji su za sada u opticaju za rešenje kosovskog čvora, ali ni jedan nije formalan. Da li je neki od njih to u međuvremenu postati, ostaje da se vidi.

Lana Gedošević (Blic.rs)