ZAŠTO HRVATSKA TO RADI: Problem da se reši nenametljivo, Srbija što dalje od Rusije

Piše: Petar Iskenderov

Srpskoj strani će se „nenametljivo” predložiti drugo rešenje problema sa hrvatskim raketama: stupanje u NATO

Dobija na zamahu diskusija oko kupovine američkih raketa od strane države Hrvatske, sa radijusom kretanja oko 300 kilometara, kao i o neophodnosti njenih suseda (u prvom redu Srbije) da preduzmu odgovarajuće protivmere novim pretnjama. A te pretnje su potpuno realne. Dolaskom u Zagreb pomenutih raketa ne samo da će se narušiti i bez toga krhka vojno-politička ravnoteža na Balkanu nego će se i oštro pojačati mogućnost nekažnjive ili čak slučajne primene kako tog oružja, tako i protivraketnih sistema.

Zbog toga je i samo jedan korak do pravog rata na Balkanu koji po svojim rušilačkim posledicama može da prevaziđe ne samo Balkanske ratove 1912-1913. godine nego i sukob na prostoru bivše Jugoslavije tokom 90-tih godina prošlog veka.

Potpredsednik vlade Rusije Dmitrij Rogozin koji je, nalazeći se u Beogradu, već izjavio da je rusko vojno i političko rukovodstvo spremno da razmotri pitanje prodaje Srbiji odbrambenih sistema uključujući i zenitni raketni kompleks S-300. Prema rečima Rogozina, sama činjenica pojave novih sistema u zemljama članicama NATO pakta koje okružuju Srbiju „ne izaziva optimizam”.

ZAŠTO HRVATSKA TO RADI?

Međutim, glavno pitanje je – šta je razlog da Hrvatska inicira regionalnu trku u naoružanju? Ako pogledamo na kartu Balkanskog poluostrva, postaje jasno da je upravo Srbija jedina država na koju će Zagreb realno usmeriti američke rakete. Razume se, u radijusu dometa tog naoružanja nalaze se i druge zemlje poput Slovenije i Mađarske, koje se sa Hrvatskom nalaze zajedno u NATO, kao i Bosne i Hercegovine u kojoj egzistira znatan broj hrvatskih opština. Međutim, videti te zemlje kao cilj hrvatskih raketa nema nikakvih osnova.

Ostaje upravo Srbija – i tu se, sudeći po raspoloživim informacijama, radi o pokušaju SAD i NATO pakta da odigraju višepoteznu kombinaciju usmerenu na to da prinude Beograd da ne samo odustane od vojne neutralnosti, nego i da postavi zahtev za stupanje u Severoatlansku alijansu. Smisao te kombinacije-provokacije je u tome što će razmeštanje američkih raketa u Hrvatskoj neizbežno naterati rukovodstvo Srbije da reaguje. U suprotnom, sopstveni birači mogu premijeru Aleksandru Vučiću uoči izbora zadati neprijatna pitanja na račun njegove sposobnosti i odlučnosti da rešava pitanja nacionalne bezbednosti.

Najadekvatniji odgovor Beograda na dejstva Vašingtona, Brisela i Zagreba zaista bi postalo dobijanje ruskih protivraketnih sistema. Međutim, tu može stupiti na scenu „faktor EU”. Pošto je Srbija zvanični kandidat za pristupanje toj organizaciji, Srbija u nekoliko poslednjih godina podvlači svoju lojalnost Briselu – pa tako i u veoma bolnim pitanjima za srpsku zajednicu kao što je normalizacija odnosa sa vlastima samoproglašenog Kosova.

Jasno je da će rukovodstvo i EU i NATO učiniti sve što je u njihovoj moći da obori rusko-srpski sporazum o isporuci zenitnih raketnih sistema, koristeći u tom smislu i pretnju kočenja pregovaračkog procesa sa Beogradom.

A ujedno će srpskoj strani „nenametljivo” predložiti drugo rešenje problema sa hrvatskim raketama: stupanje u NATO kako bi se rešavala pitanja u okviru jedinstvene evroatlanske strategije. Pogotovo imajući u vidu da finansijski položaj Srbije zaista predstavlja problem prilikom kupovine ruskih sistema S-300, a NATO (i EU) mogu profinansirati one političke snage koje će postati sprovodnici njihovih interesa, pa tako i u odbrambenoj sferi.

POLARIZACIJA SRPSKOG JAVNOG MNENjA

Koliko je realan sličan razvoj događaja? Informacije kojima raspolažemo daju nam za pravo da tvrdimo da su namere Hrvatske da kupi američke rakete zaista zatekle srpsko rukovodstvo u raskoraku. A iz toga sledi da već u skorije vreme možemo očekivati polarizaciju kao javnog mnjenja zemlje, tako i različitih snaga u političkoj vrhušci, pa tako i sa ciljem ostavke vlade i sprovođenja vanrednih parlamentarnih izbora – čije je rezultate danas teško predvideti.

Uzgred, ni potpredsednik vlade Rusije Dmitrij Rogozin tokom svoje sadašnje posete Srbiji nije baš slučajno posebnu pažnju dodelio perspektivama razvoja odnosa Beograda i EU. „Srbija mora da bude oprezna kada je reč o harmonizaciji svoje spoljne politike sa EU, jer vi ovde možete dobiti Keln № 2. Zato opreznije sa tom harmonizacijom, jer će se i kod vas došljaci osećati kao gazde, a žene će se plašiti da izađu na ulicu“ – izjavio je on imajući u vidu masovne nerede u Nemačkoj poslednjih dana, uz učešće agresivno raspoloženih migranata.

Rogozin je istakao da ne želi da udara na vektor srpske politike po pitanju pristupanja Evropskoj Uniji, ali je dodao da nikako ne može da se saglasi sa tim da je Evropska Unija idealna tvorevina. Potpredsednik je podsetio na svoje iskustvo rada kao stalnog predstavnika Rusije pri NATO paktu u Briselu, dodavši da “nema ništa užasnije od evropske birokratije”.

Međutim, birokratija još nije ono najopasnije što očekuje Srbiju u slučaju nastavljanja i tim pre aktivizacije kursa na integracijama u evropske i evroatlanske strukture. Odustajanje od vojne neutralnosti i stupanje u NATO pakt automatski će zemlju pretvoriti u igračku u stranim i Srbima tuđim interesima. I tada se spisak pretnji za zemlju neće završavati sa Hrvatskom.

(Fond strateške kulture)